четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:39
​ЗАБОРАВЉЕНА ИСТОРИЈА СПОМЕНИКА ВЕЛИКОГ РАТА

Споменик руске славе од Солуна до Београда

У Комитет за изградњу споменика ушли су потпредседник Београдске општине Доброслав Богдановић и пуковници Скородумов и Тасовац, а камен-темељац положен је 19. јула 1934. године
Аутор: Бранко Богдановић/ Бојан Билбијапонедељак, 21.11.2016. у 09:30
Споменик руске славе (Фото: Урош Богдановић)

На београдском Новом гробљу 1936. године је откривен први споменик цару Николају II и руским војницима изгинулим током Великог рата – Споменик руске славе. Меморијал је првенствено био посвећен руским војницима погинулим на територији Србије од 1914. до 1915, као и војницима Друге специјалне пешадијске дивизије генерала Дитерихса, палим на Солунском фронту.

Један од главних иницијатора изградње Спомен-костурнице руске славе био је пуковник Лајб-гардијског Павловског пука Михаил Скородумов. Но, идеја о подизању монумента имала је и политичку позадину; родила се у јеку борби између различитих фракција ради преузимања водеће улоге у руском избегличком покрету.

У Краљевини СХС активно је деловало неколико руских избегличких војних организација. У циљу јачања међусобних веза и централизације њиховог деловања, 1921. је формиран Савет обједињених официрских удружења. При томе, главнокомандујући руске Беле армије, генерал Врангел, 1923. године је забранио официрским организацијама свако политичко ангажовање.

Врангел је Руску армију 1. септембра 1924. трансформисао у организацију Руски општевојни савез (РОВС). Званично је заступала доктрину „непрејудицирања”, односно, сматрала је да „државно уређење Русије треба решавати тек након рушења совјетске власти”, што је довело до разлаза са монархистима-легитимистима. Сукоб је ескалирао након што је велики кнез Кирил прихватио титулу императора.

Међу монархистима-легитимистма у Југославији родила се идеја да се, уместо „неактивног РОВС-а”, формира војна организација која би представљала кадрове „обновљене руске армије”. Тако је 16. септембра 1923. организован Савез официра – учесника Великог рата, из кога је 30. априла 1924, настао Корпус официра Императорске армије и флоте” (КИАФ), познат и као „Руско народно ополченије” (РНО). Да би се чланство омасовило, у редове КИАФ примани су и подофицири и војници, војни чиновници, медицинске сестре, те добровољци који нису прошли војну обуку.

Пуковник Михаил Фјодорович Скородумов (1892–1963), идејни творац Споменика руске славе

(Фото: из личне архиве Споменик руске славе)

Пуковник Скородумов је 29. марта 1934. добио сагласност месних власти на правилник РНО, чиме је организација започела са званичним радом; канцеларија је отворена у Зрињској бр. 18, у стану Скородумског. Оснивање политизованог РНО још више је продубило сукоб са Врангеловим РОВС-ом. Да би се идејни конфликт превазишао, Скородумов је покренуо иницијативу за пренос остатака руских војника погинулих на Солунском фронту и изградњу спомен-костурнице. Идеја се заснивала на томе да се руске избеглице уједине око одавања почасти покојном императору Николају II и милионима руских војника палих у Великом рату.

Тако је Скородумов, уз Николу М. Богдановића, 8. јула 1934. покренуо кампању за подизање Споменика славе. Захваљујући благословима српског патријарха Варнаве и духовног лидера Руског зарубежја, митрополита Антонија Храповицког, у склопу РНО је исте године основан  Управни одбор за изградњу спомен-костурнице руских војника погинулих и стрељаних на територији бивше Аустроугарске – данас Југославије, као и војника погинулих током одбране српске престонице. Решењем Београдске општине од 13. априла 1934, Удружењу је бесплатно уступљено земљиште на руском делу Новог гробља. Удружење је имало обавезу да о свом трошку изради пројекат, подигне костурницу и у њу положи посмртне остатке руских војника.

Одбор је планирао да новац за изградњу споменика обезбеди путем добровољних прилога и донација. Ради привлачења дародаваца, 8. јула 1934. обзнањено је да ће име свакога ко приложи више од 500 динара, бити урезано на посебном каменом блоку уграђеном у споменик. Световне и црквене власти Краљевине Југославије одбору су издале и званичну дозволу за прикупљање прилога, тако да је Скородумов у Поштанској штедионици отворио засебан рачун.

Ради остварења замисли, исте године формиран је и Комитет за изградњу споменика, у који су, између осталих, ушли потпредседник Београдске општине Доброслав Богдановић, као и пуковници Скородумов и Тасовац. Комитет је за аутора спомен-костурнице одабрао познатог руског архитекту Романа Верховског, док је технички део поверио инжењеру Општине града Београда Владимиру Микићу. На радовима, који су започети 14. јула 1934, ангажовани су незапослени чланови РНО.

Камен-темељац за спомен-костурницу положен је 19. јула 1934. године. Свечаном чину присуствовале су еминентне званице из редова власти, дипломатског кора, цркве и руске емиграције. По окончању официјелног дела церемоније, представник краља Александра I – капетан Никола Павлић члановима Савета је уручио новчани прилог од 5.000 динара.

Сутра: Спавајте, борбени орлови

(Медија центар „Одбрана” ће наредне године издати књигу војног историчара и сарадника „Политике” Бранка Богдановића – „Заборављени и нестали”. Студија се бави заборављеним и уништеним споменицима српских, руских, француских, али и непријатељских војника палих током Великог рата)


Коментари21
e11c7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Igor G.
"Рус Михаил" Opet iznosite poluistine mitološki naduvavajući rusku pomoć Srbiji. Rusija nije ušla u rat da bi pripomogla Srbiji već je napadnuta. Ne postoji nikakvo preteće pismo o sklapanju mira, mada su to rusi kasnije uradili i tako pomogli Srbiji. Postoji telegram u kome car preti napuštanjem Antante ukoliko se ne ubrza spasavanje. Za to vreme su francuzi vojno uzeli Krf pošto su grci bili protiv iskrcavanja srbske vojske. Rusi su pimigli koliko su mogli i za to im hvala, ali je malo neukusno preterivati i porediti je sa pomoću Francuske.
Paznja
Da ne bi doslo do nesporazuma, i mesanja gore pomenutih izbeglica-mucenika, sa "crvenom" Rusijom i ovom danasnjom koja proslavlja vodje i tekovine te "crvene" Rusije, preporucljivo je, najmanje dva puta procitati tekst, pre nego sto emocionalno komentarisete.
Рус Михаил
@Игор .Г. "Ako slusas jedno zvono, poslusaj i drugo". 15.01.1916. godine Nikola Pasic je uputio ruskom caru Nikolaju II pismo, u kojem je molio cara (po Vasem "glupih prijatelja") da utice na saveznike, koji su morali da organizuju evakuaciju izmucene mukotrpnim odstupanjem srpske vojske iz Albanije na KRF i u BIZERTU, ali, prosto receno, ostavili su Srbe na cedilu. I tek nakon ULTIMATUMA ruskog cara, koji je pripretio doticnim da ce Rusija izaci iz rata, ako Srbima nece se pruziti neophodna pomoc. Naravno da je to bilo uradjeno odmah, jer izlazak Rusije iz rata bi bio KATASTROFALAN za saveznike: Rusija je odvlacila na svojim frontovima vise od polovine nemackih trupa, a sto se tice Austro-Ugarske, najveceg neprijatelja Srbije u tom Velikom ratu, Ruska vojska je unistila u ratu 800 000 njenih vojnika i oficira, a 1 850 000 je zarobila (vise od svih drugih saveznika). Jel moze ovo da se smatra kao pomoc Rusije Srbiji i jel moze ona da se meri sa pomoci Francuske?!
Божидар Митровић, доктор правних наука
Свака част и велика благодарност ауторима чланка, фотографу и дизајнерима Политике. Чланак могуће осветљава и унутар Руске поделе тога времена а и данас - које могуће објашњавају зашто Руси и органи Русије нису здушније подржали не само предлоге него и захтеве Регионалне друштвене организације Обједињење Срба из Москве да се споменик стави под државну заштиту и пренесе у центар Београда. Или то ипак нема никакве везе ни са Србима ни са Русима нити са СлоВенима. Када би се овај величанствени споменик преместио у центар Београда или чак изградила реплика и такође са (Новог) гробља (историје) пренео у центар Београда "Споменик заштитницима Београда" онда би Београд у туристичком смислу а и архитектонском, моралном и сваком другом у најлепшем смислу био сасвим други, и далеко величанственији град.
Рус Михаил
Kad citam takve tekstove, uvek osetim jaku nostalgiju za tim vremenima, kada smo mi Rusi i Srbi bili zajedno (a najvise se to desavalo u ratna vremena), kao da sam i ja ziveo u ta vremena i bio ucesnik tih zbivanja. Verovatno to je zov krvi i nesto veoma snazno na genetskom nivou. Osecam kako mi ta nostalgija cisti dusu, puni je sa necim uzvisenim, kao da vidim pred sobom svog srodnika ili starog prijatelja nakon dugog rastanka. Nemojmo u svim nasim retorikama da zaboravljamo ono sto su nam ostavili u zavet nasi vec daleki preci. Da ne postanemo nikada bivsi prijatelji, jer mudra srpska narodna poslovica kaze: "BIVSI PRIJATELJ JE GORI NEGO NEPPRIJATELJ". Oprostite mi na sentimentalnosti, jer ovo je receno od srca.
Dragana Rosic
lepo i iskreno,jednostavno receno
Препоручујем 0
Игор Г.
"Боље је имати паметног непријатеља него глупог пријатеља"- мудра српска пословица. Од 620.000 војника, што српских, француских, британских, италијанских било је и 18.000 руса. У сваком случају хвала русима на помоћи али она се неможе мерити са помоћи фаранцуза на пример. Једино што веже, на жалост, русе и србе је љубав према комунизму и ништа више.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља