недеља, 24.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 21.11.2016. у 11:05 Милош Лазић
ПОСЕБАН ТРЕТМАН

Лазо Мазо, немој да плачеш

Лаза Маза с мајком Иваном / Дејан с мајком Пауном (Фото: Саша Савовић)

Кад Пауна једном оде, Дејан ће остати потпуно сам. Наћи ће му се при руци ујак са ћеркама, нека их бог поживи, али без мајке све ће бити друкчије. Неизвесније.

Пауна Филиповић пензионерка је мало дуже од две деценије, а Дејан је њен син, већ тридесет четири године. Он је и дете с посебним потребама (дете, а не човек), како се данас називају они са Дауновим синдромом. Али то опако стање заскочило је последицама и њу! Њој је знатно теже, јер је мајка бар двадесет пет сати дневно. Тако је како је, шта се ту може.

Пауна је некад радила у погону за производњу бомбона ПИК „Таково”, а пензија јој је толика да ономад није ни смањивана, није се имало откуд, али зато њен син од државе прима готово десет хиљада динара на име „туђе неге и помоћи”. За њих – пуна капа. Не траже више. Мада, кад поплаћају све што се мора, и не претиче за ситна и јевтина задовољства, сем ако она не откине себи од уста. Догађало се, али Дејан то никад није опазио.

– Ми смо као сирочад – рекла је несрећна Пауна. – Трпе нас јер морају, а једино што смо добили од срца јесу бесплатни кошаркашки тренинзи у клубу „Икар”, хвала им до неба. Знам да Дејан никад неће заиста заиграти кошарку, али тих неколико сати дружења недељно његово је највеће задовољство, а за мене неочекивана срећа.

Ишла је једном у Центар за социјални рад и изокола их упитала шта ће бити кад једном неопозиво оде, а оданде су јој без увијања предложили да им препише стан, па ће се побринути за Дејана. Јесте да плате примају из буџета, али варијабилица никад није наодмет.

Јадни Дејан. Несрећна Пауна.

Ивана Игњатовић је од оснивања, 2011. године, председница Удружења родитеља деце ометене у развоју општине Горњи Милановац. Њен син Лазар, звани Лаза Маза, такође иде на оне кошаркашке тренинге, и њему је лепо кад се дружи с децом. Иначе, надимак му сасвим пристаје – воли људе и умиљава се сваком. На срећу, вероватно никад неће дознати праву истину о њима.

– Наше удружење броји двадесет осам чланова, мада Горњи Милановац има бар двоструко више деце с посебним потребама и исто толико породица којима је неопходна помоћ – љутнула се Ивана. – Све мислим да људи стрепе како ће на њихову ситуацију реаговати комшилук. То је нарочито изражено у сеоској средини, где родитељи од стида скривају своју децу. Када би се ослободили тих предрасуда свима би било лакше. Већ сам наговорила неке да доведу децу на кошарку: нерадо су пристали, а сада ми признају да је психомоторни развој малишана битно убрзан и захваљују за моју упорност. Него, знате ли да један од родитеља такве деце мора да буде незапослен, али због тога нема привилегије какве има хранитељ – пре свега плату, уплаћене доприносе за здравствено и пензијско осигурање и триста чуда приде – иако је управо њима... заправо нама, подршка неопходна!

И Ивана је десетак година радила у ПИК „Такову”, а онда дала отказ. Због Лазе. Сваког јутра аутомобилом вози насмејаног петнаестогодишњака у Чачак, у основну школу „1. октобар”. То је специјална школа за специјалну децу, где он похађа седми разред. И таман посла да одоцне, Лаза би се истог часа расплакао, тешко би га ико примирио!

– Кад већ немамо подршку друштва, односно кад је таква каква је, онда је важна подршка породице – испрсила се Ивана. – Тога имам напретек. Још када би нам општина обезбедила неки простор за дневни боравак, а може, где би нам био крај. Иначе, знате ли да тој деци није потребно више љубави, већ више посвећености? Ми смо сви искрено посвећени Лазару, нарочито његова млађа сестрица.

Да је било по његовом, гости би ту заноћили, а овако, на растанку, Лаза Маза се само расплакао. Утешили смо га обећањем да ћемо се срести већ 24. новембра, на отварању изложбе посвећене деци ометеној у развоју у Галерији РТС-а у Београду.

Коментари7
a0c8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Maja
Trenutno radim u jednoj humanitarnoj organizaciji u Beogradu koja se bavi decom sa spec. potrebama. Moja iskustva su predivna, to su tako draga deca, da nije moguce ostati hladnokrvan.
Slaviva
DRAGE MOJE IVANA,PAULA i VI ostali znate da uvek ima ljudi dobrog srca koji su uz Vas.Tu smo mi volonteri "Volonterskig centra"u GM,koji smo bili i ostali sa Vasom decom dva puta sedmicno u radionicama u prelepom prostoru koji je opremila Opstina GM,tu je i nas drug Macak koji sa njima dva dana u sedmici vezba i mnogi druvi koji direktno ili indirektno pomazu Vas i Vasu divnu decicu.Naravno uz "Ikar"ulepsacemo im svaki naredni dan.
Mary
To su divnabdeca..tj.ljudi,ja imam brata savdaunovim sindromom i obozavam ga
goran
Nadam se da ce posle ovakvih tekstova oni koji kao papagaji ponavljaju da su samo sportisti ono sto vredi u Srbiji.
Davor
Често кад идем на посао, сретнем једног момка са Дауном са оцем како иду негде, верујем у неку школу. Момак је тако фин и увек лепо поздрави, не само мене, него и све друге које сретне. Увек ми такав дан буде леп због тог поздрава, јер та добродушност и топлина и осмех када вратим поздрав неће бити виђена у току дана. Кад чујем моје паметне младе комшије, студенте, будуће наде и погон ове земље у бруталном успону, како је главна поента да резервишу сепаре за викенд на сплаву, како се купе бројеви телефона и троше туђе паре на прецењен алкохол, знам да смо на супер путу и немам шта да бринем. Мом познанику успут до посла не знам како да помогнем, али кад год идем туда на посао се надам да ћу га срести - да мени несретноме улепша дан, а н шта да дам за узврат...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља