Кад Пауна једном оде, Дејан ће остати потпуно сам. Наћи ће му се при руци ујак са ћеркама, нека их бог поживи, али без мајке све ће бити друкчије. Неизвесније.
Пауна Филиповић пензионерка је мало дуже од две деценије, а Дејан је њен син, већ тридесет четири године. Он је и дете с посебним потребама (дете, а не човек), како се данас називају они са Дауновим синдромом. Али то опако стање заскочило је последицама и њу! Њој је знатно теже, јер је мајка бар двадесет пет сати дневно. Тако је како је, шта се ту може.
Пауна је некад радила у погону за производњу бомбона ПИК „Таково”, а пензија јој је толика да ономад није ни смањивана, није се имало откуд, али зато њен син од државе прима готово десет хиљада динара на име „туђе неге и помоћи”. За њих – пуна капа. Не траже више. Мада, кад поплаћају све што се мора, и не претиче за ситна и јевтина задовољства, сем ако она не откине себи од уста. Догађало се, али Дејан то никад није опазио.
– Ми смо као сирочад – рекла је несрећна Пауна. – Трпе нас јер морају, а једино што смо добили од срца јесу бесплатни кошаркашки тренинзи у клубу „Икар”, хвала им до неба. Знам да Дејан никад неће заиста заиграти кошарку, али тих неколико сати дружења недељно његово је највеће задовољство, а за мене неочекивана срећа.
Ишла је једном у Центар за социјални рад и изокола их упитала шта ће бити кад једном неопозиво оде, а оданде су јој без увијања предложили да им препише стан, па ће се побринути за Дејана. Јесте да плате примају из буџета, али варијабилица никад није наодмет.
Јадни Дејан. Несрећна Пауна.
Ивана Игњатовић је од оснивања, 2011. године, председница Удружења родитеља деце ометене у развоју општине Горњи Милановац. Њен син Лазар, звани Лаза Маза, такође иде на оне кошаркашке тренинге, и њему је лепо кад се дружи с децом. Иначе, надимак му сасвим пристаје – воли људе и умиљава се сваком. На срећу, вероватно никад неће дознати праву истину о њима.
– Наше удружење броји двадесет осам чланова, мада Горњи Милановац има бар двоструко више деце с посебним потребама и исто толико породица којима је неопходна помоћ – љутнула се Ивана. – Све мислим да људи стрепе како ће на њихову ситуацију реаговати комшилук. То је нарочито изражено у сеоској средини, где родитељи од стида скривају своју децу. Када би се ослободили тих предрасуда свима би било лакше. Већ сам наговорила неке да доведу децу на кошарку: нерадо су пристали, а сада ми признају да је психомоторни развој малишана битно убрзан и захваљују за моју упорност. Него, знате ли да један од родитеља такве деце мора да буде незапослен, али због тога нема привилегије какве има хранитељ – пре свега плату, уплаћене доприносе за здравствено и пензијско осигурање и триста чуда приде – иако је управо њима... заправо нама, подршка неопходна!
И Ивана је десетак година радила у ПИК „Такову”, а онда дала отказ. Због Лазе. Сваког јутра аутомобилом вози насмејаног петнаестогодишњака у Чачак, у основну школу „1. октобар”. То је специјална школа за специјалну децу, где он похађа седми разред. И таман посла да одоцне, Лаза би се истог часа расплакао, тешко би га ико примирио!
– Кад већ немамо подршку друштва, односно кад је таква каква је, онда је важна подршка породице – испрсила се Ивана. – Тога имам напретек. Још када би нам општина обезбедила неки простор за дневни боравак, а може, где би нам био крај. Иначе, знате ли да тој деци није потребно више љубави, већ више посвећености? Ми смо сви искрено посвећени Лазару, нарочито његова млађа сестрица.
Да је било по његовом, гости би ту заноћили, а овако, на растанку, Лаза Маза се само расплакао. Утешили смо га обећањем да ћемо се срести већ 24. новембра, на отварању изложбе посвећене деци ометеној у развоју у Галерији РТС-а у Београду.
