среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24
ИНТЕРВЈУ: ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ, писац

Срећан сам романописац који се нагледао несрећа

Питам се у каквом су односу грех појединца и грех предака, као и грех неког колектива – био он породица, град, народ или држава?
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 21.11.2016. у 10:04
(Фото лична архива)

Нови роман „Ако дуго гледаш у понор” (Албатрос плус) песника, приповедача и романописца Енеса Халиловића (1977, Нови Пазар) носи поднаслов „Дијалог о празнини”. Тај ритмични дијалог, који воде главна јунакиња Нејра и филозоф Сипац, препричавајући једно другом догађаје и своја схватања живота, показује да је природа истине у ствари дијалошка. Нејрина прича је обесхрабрујућа: одрастала је у у малој средини у којој се производе фармерке, млади се препуштају криминалу и дроги и где би људи свашта учинили за мало хране и новца. Њен живот је градација несреће. Филозоф Сипац излаже своја схватања из искошене перспективе неприлагођеног човека: „Лако је уочио када се истина одвојила од лажи, али није имао храбрости да крене за њом”. „За све претходне књиге имао сам малу дозу зебње у погледу тога како ће их прихватити читаоци, а сада сам спокојан. И сигуран сам да ће понор погледати у свакога ко погледа у тај понор”, каже Халиловић за наш лист. Енес Халиловић уређује штампани књижевни часопис „Сент” и електронски часопис „Eckermann”.

Понор који се „отвара” у вашем роману, иако носи један ничеански нихилизам, ипак је балканска творевина круга, вечног враћања истог. Пропадање се наставља у свакој наредној беспомоћној генерацији. Да ли је такозвани „понор” у вашем роману у ствари  једна врста друштвеног система који опстаје захваљујући наследној беди и незнању?

Сви се крећемо по записаној линији судбине. Ни Едип није трагичан случајно. Питам се у каквом су односу грех појединца и грех предака, као и грех неког колективитета – био он породица, град, народ или држава? Казивао сам оно чему сведочим. Мој роман  је и сведочанство. Наполеон је у генералски чин унапређивао официре који би тврдили да су срећни људи. Сматрао је да генерал у биткама треба да има и мало среће. Мишел Турније тврди да и романописац треба да буде срећан. Ја сам срећан романописац који се нагледао свакаквих несрећа и описао их у роману. Садашњост је читанка прошлости. И прошлост баца сенке на садашњост. Кад кажете балкански систем, ја аутоматски мислим и на античке полисе у којима су историја, политика и уметност били веома видљиви баш као и филозофија. Мој роман је место сусрета, с једне стране, историје, политике и уметности, а с друге стране филозофије, која се бави историјом, политиком и уметношћу.

Да ли се Ваш роман може видети и као дијалог теоријског и практичног сазнања?

Да, мада та врста дијалога није мој једини приповедачки циљ. Пишући, и мислећи о ономе што пишем, однос праксе и филозофије поистоветио сам са односом светлости и кише код утицаја на плод биљке. Пољопривредник има став да је за добар род потребно девет берићета од сунца, а један од кише. Ја мислим да је тај однос и у корист праксе у односу на теорију.

Изабрали сте приповест у којој се лоша искуства родитеља пресликавају на децу. Идентитет главне јунакиње не превазилази њено искуство. Да сте, неким случајем, изабрали причу о изузетној личности која се из опште баруштине издваја изузетношћу и снагом, мислите ли да бисте се тиме оглушили о „реалност приповедања”?

Постоје у мом роману и две посебне личности, епизодне, ту је чак и Диоген који фењером људе тражи, али му не дају гас, јер и то кошта. Сваки живот је сасвим обичан док траје и необичан кад се оконча. Тек када се смрт доведе у везу са претходним животним станицама, види се шта је било смисао а шта је било бесмисао. У свему томе, шта је задатак романописца? Да мој читалац, у себи, допричава ову причу, али не испред њеног почетка и не иза њеног краја.

Зашто у свим Вашим причама и романима преовладава трагизам?

Зато што је сам човек себи наментуо. Већина људи данас сматра да од живота није добила оно што је заслужила. И скоро сваки се пита: „Зар сам све радио само да бих био ово што јесам?”. Ја сматрам да сви имамо више него што смо заслужили. Моја фасцинација је узвична, и гласи: „Зар сам све добио само на основу овога што сам радио!” Човек је забораван. Он заборавља да је пре само стотинак година морао често да иде у шуму по дрва, потом да у казану греје воду да би се окупао.

Сиромаштво, с једне стране, подложно је моралном посрнућу, зато што нема избора. Богаћење кроз ратно профитерство, дрогу, проституцију и сумњив бизнис, са друге стране, још је подложније моралном пропадању. Да ли сте иронијом и  бурлескним ситуацијама тежили да појачате трагизам, који је начинио пуни круг, све до своје супротности?

Моја јунакиња, Нејра, среће се са криминалом, али је само као честица ношена неким јаким флуидом. У основи криминала је зло, а оно обитава и изван криминалних кругова. Иронично и бурлескно су лигитимна средства уметника, али, за разлику од мог претходног романа „Еп о води”, где је моје основно средство било повлачење паралеле између Аргонаута и савременог бесмисла, сада је моје основно средство било памћење. Мој читалац треба да упамти оно што сам ја упамтио, а да потисне оно што је о овим темама мислио пре него што је прочитао моју књигу.

Мали трачак луцидне наде даје лик филозофа. Истина у виду сказа, коју он побуђује у главној јунакињи, за њу је нека врста спаса. Могу ли знање и другачија перспектива да покрену неку средину и извуку је из њеног понора?

Сви смо ми само појединци. И свако од нас треба да спаси најпре себе. Филозофија је потребна, али није довољна. Хумор прати наше животе, али није њихов покретач. За промену стања потребна је промена стања свести. Уверен сам да та формула важи за појединца, град, народ, државу, за све и свуда.

Да ли сте и у овом роману у ствари песник?

Од свих подела, најчуднија је подела на прозу и поезију. Наметнута је теоријом, а један од основих циљева сваке теорије јесте наметање става. Ја нисам неко коме се било шта може наметнути. Први човек који је казивао књижевност није знао да ли казује прозу или поезију. Поезија је надимак прозе. Проза је презиме поезије.


Коментари6
9d648
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Dobre dijgnoze! Kao da je blizu esenciji Balkana. Procitacu roman obavezno!
Хара Даван
Изузетно добро "спакован" интервју. Првобитно сам биопоклоник Халиловићевог песништва, али, што он рече, зашто раздвајати прозу и поезију!? Коментатор Богдановић поједностављује тумачење порука из интервјуа. Елем, Халиловићево стваралаштво враћа се универзалним архетиповима. Збирку песама назвао је по једноме од њих "Зид". Он се заправо бави архетиповима који нису доживели да буду откривени иако су, наравно, присутни у основама постојања. Можда је и најзначајнија стваралачка врлина повезивање архетипске равни са животом сада-и-овде. Најзад, за доживљај уметничког дела свакако је важније искуство њега самог него разговор или интервју о њему. Препоручујем читање Халиловића.
Paja Seljak koji je Ciganku
Ništa te ja nisam razumeo. Hvališ, ali bez argumentacije. Mrzim naručene hvalospeve. Izvini.
Препоручујем 2
Милан Богдановић
Мени су одговори прилично натегнути, малтене школски. Ако је " "филозофија" романа базирана на окошталим и општепознатим флоскулама типа: "За промену стања потребна је промена стања свести." или "Човек је забораван. Он заборавља да је пре само стотинак година морао често да иде у шуму по дрва, потом да у казану греје воду да би се окупао." и слично...не заслужује озбиљније анализе.
stojan
procitao sam roman, zaista mislim da se radi o vrhunskom, uzbudljivom romanu.
Miljana
Predivno osmišljen intervju od strane novinara i predivni odgovori Enesa Halilovića. Potražiću njegove knjige i priznajem da nisam znala za postojanje ovog čoveka.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља