У Српској академији наука и уметности, на научно-стручном скупу под називом „Култура: основа државног и националног идентитета”, који траје и данас, данас се кроз неколико тема разговарало о стратешким правцима развоја Србије у 21. веку, са акцентом на питања културне политике, културних институција и културне баштине.
– Мото овог састанка јесте неслагање без љутње. Желели смо озбиљност и компетентност под сенком обавезне различитости. Симпатична је констатација да је и за појам слободе, не само дијалога, потребан онај други. Сами не можемо достићи слободу – рекао је Владимир Костић, председник САНУ, додајући да је један од циљева конференције да особе укључене у процес културе трајније буду у вези са САНУ.
Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, истакао је:
– Култура преживљава друштвене, економске, идеолошке преокрете у друштву само ако има језгро. Зато нам је потребна стратегија развоја. На одговорним местима у институцијама културе треба афирмисати стручне и образоване људе. Србија капацитет има, али је вишедеценијска пракса афирмисала принцип политичко-партијског кадровања.
Говорећи о системским изазовима културе у нашој земљи, уредник издавачке куће „Градац” Бранко Кукић је приметио да је друштво у кризи онда када је култура у кризи, да је приметна криза целог света, а да је специфичност наше земље у томе што су евидентни незнање и неуспешност у примени базичних културних правила и проналажењу правих смерница, па нам је култура у несагласју између високе продукције и треша.
– Овде се увек полазило од мноштва и гомиле, а то је популистички приступ који је у тесној вези са политиком и идеологијом. У библиотекама би требало да постоје књиге које чита чак и само један човек. Јер, како знамо да баш тај један није генијалац којем ће та књига да отвори врата ка неком новом научном сазнању. Из недостатка визија рађа се вишак хаоса – додао је Кукић.
Бавећи се Законом о култури и осталим актима који посредно утичу на област културе, Горица Мојовић је оценила да и једни и други гуше културу и да јој уопште не помажу. У том смислу, поменула је посебно неколико закона, међу њима Закон о јавним набавкама, Закон о буџету, Закон о раду, Закон о ауторским и сродним правима…
– Кровни закон о култури из 2009. није идеалан али није био ни толико лош. Међутим, његове измене и допуне, које су донете почетком ове године, погоршале су стање и унеле додатну конфузију. Уз то, и оне одредбе које су ваљане се у великој мери не поштују и не примењују, а што је још горе за то нико не сноси одговорност. Стиче се утисак да су закони коју одређују ову област закони другог реда. Предлажем да се донесе нови, свеобухватни закон о култури али након озбиљне јавне расправе, а не као што је то била претходна, као и да се што пре промене чланови других закона који се тичу културе – објаснила је Горица Мојовић. Предложила је успостављање новог начина финансирања културе у којем би незаобилазан део била издвајања из државног буџета, али и формирање посебног националног фонда који би се пунио издвајањима на основу такси, игара на срећу…
„Било би неопходно увести и пореске олакшице за улагања у културу и подстицати јавна, приватна партнерства”, истакла је Горица Мојовић.
Ивана Стефановић била је на становишту да Србија нема ни пречишћену културну политику, а и стратегију, али је додала да је добро што је Министарство културе почело рад на њеном осмишљавању. Посебан проблем видела је у томе што менаџмент у култури не функционише будући да они који су се за то школовали обично нису на челу институција.
– Једна од многих крупних грешака у Закону о култури јесте питање установе од националног значаја. У једном тренутку је комисија Министарства културе, у сарадњи са Националним саветом, именовала 64 установе као оне које имају тај статус. Само неколико месеци касније Скупштина је донела закон у којем је цео тај став избрисан. Матица српска или Народно позориште јесу још увек установе од националног значаја јер је то непорециво, али какав је то закон који не одражава ни тај минимум да им се то призна – закључила је Ивана Стефановић.
