среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

У славу Његоша, оца поезије

Српска књижевна задруга, у „Колу”, објавила нову књигу песама Матије Бећковића „Праху оца поезије”
Аутор: Зоран Радисављевићпетак, 25.11.2016. у 12:06

У овогодишњем „Колу”, као 727. књигу, Српска књижевна задруга, објавила је збирку песама Матије Бећковића (1939), под насловом „Праху оца поезије”. Предговор за књигу написао је Милован Данојлић. О књизи су говорили проф. др Стојан Ђорђић, др Душко Бабић и аутор. Представљању књиге присуствовали су ученици Земунске гимназије и студенти Академије лепих уметности и мултимедија.

После наслова „Праху оца поезије”, који је написао, дакле, у форми посвете, истиче Стојан Ђорђић, Бећковић је ставио на почетак своје нове песничке књиге мото од два дистиха, оба из космогонијског спева Петра Петровића Његоша „Луча микрокозма”. Први дистих спада међу Његошеве поетичке исказе, а други чине почетни стихови посвете којом Његош, као што је познато, саопштава да тај свој спев посвећује г. С. Милутиновићу, своме свагда драгом наставнику, којем се обраћа уживо речима најдубљег поштовања и дивљења, заправо, непоновљивом апострофом која и данас светли својим пуним уметничким мислом – „Српски пјевче небом осијани”. Као што је познато, Његош је на чело и свог најпознатијег дела, спева „Горски вијенац”, ставио посвету вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу, посвету коју насловљава речима „Посвећено праху оца Србије”.

Насловом „Праху оца поезије”, који прави као реплику наслова Његошеве посвете „Горског вијенца” Карађорђу, и мотом у којем наводи прве стихове Његошеве посвете „Луче” Сими Милутиновићу Сарајлији, Бећковић најављује шта је предмет његовог новог дела и какве је природе то дело. Главни предмет је Његош, о којем Бећковић говори с највећим пијететом називајући га оцем поезије, а по елементу посвете, то остварење јесте, у својој основи, посвета, јер га аутор ствара у том надахнућу из стиха у стих, од којих је сваки, као и сви заједно исписан у славу Његошеву. Кад дело прочитамо, видимо да је та посвета епски обимна, да садржи четрдесет пет песама, по четрнаест стихова, укупно 630 стихова, тако да би се та необично дуга посвета могла сврстати у спевове, односно, под још ужу ознаку епско-лирски хвалоспев. А ако би се узели у обзир и размере похвале, и јачина пишчева надахнућа и космогонијски хоризонт песничког уздизања Његоша, онда би се, у покушају одређења тог дела, могло рећи да је тај епско-лирски спев, у ствари, апотеоза, и то апотеоза Његошу и Поезији. Својим новим делом, закључује Ђорђић, Бећковић прославља и Његоша и Поезију, полазећи од тога да је Његош највећи међу песницима, и да је песничко стварање Његошева прва и најважнија вокација.

Свака нова песничка књига Матије Бећковића, сматра Душко Бабић, представљала је важан догађај српског песништва. Књига „Праху оца поезије”, јесте и више од тога: торжествено собитије, светковина нашег језика и певања. За овакав суд постоји више разлога. Један од највећих живих српских песника саставио је несвакидашњу поетско-сакралну похвалу највећем српском песнику, оцу српске поезије. Али, цена ове изузетне песничке књиге није само у важности теме и у високим захтевима примењеног песничког поступка, него и у чињеници да се појавила непосредно после обележавања двестагодишњице од Његошеве смрти.

Његош је најважнија тема Матијине поезије и његовог списатељског рада уопште. Он је непрестано присутан у његовом стваралаштву: као мера човештва и песништва, као светли простор бића народа, као дожудник којег призива и слави, од којег учи живот и певање. „Праху оца поезије” нека је врста резимеа свега што је до сада Матија говорио и певао о Његошу. Ова поема би се, стога, могла схватити и као похвала Његошу, стављена испред целокупног Матијиног дела, на скоро истоветан начин на који испред „Горског вијенца” стоји посвета Карађорђу, а испред „Луче” Сими Милутиновићу... Певајући похвалу Његошу, наглашава Бабић, Матија је у посвети „Праху оца поезије” испевао химну језику и песнику.

У свом слову, Матија Бећковић је рекао да је последње четири поеме: „Господе помилуј”, „Учини ми љубав”, „Слава теби Боже” и „Праху оца поезије”, објавио у Српској књижевној задрузи. Све, сем последње, објављене су, претходно, у Културном додатку „Политике”.

Све је почело, објашњава Бећковић, 2013. о двестагодишњици Његошевог рођења, када се Пустињак цетињски преместио на икону, добио житије, тропар и службу, као Ловћенски тајновидац. Своју Службу, новопросијаном светитељу, песник је насловио „Праху оца поезије”. То је, очигледна, парафраза Његошеве посвете – праху оца Србије – како је назвао Карађорђа, посвећујући му „Горски вијенац”. Правда је да се – Оцу Србије придружи – Отац српске поезије.

У сваком случају, тврди Бећковић, Његошева појава остаје изван објашњења. И колико год да је тајна растајњивана, сваки пут је продубљивана. Његош је задатак наше културе, наше вере и поезије. Једна врста савести наше нације.


Коментари8
66b12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

alisa mihajlović
Matija Bećković je nesumnjivo neko čukun unuče "besmrtnog Njegoša", tj. baštinik njegove poezije, što se nipošto ne može reći za neke druge, efemerne pojave u našoj poeziji, nekog tamo J.J.Zmaja, koji je uzgred budi rečeno, ako ništa drugo, napravio zaštitni znak SKZ, a onda neki Laza Kostić, pa Vojislav Ilić, Nastasijević , DIS, Crnjanski i tako redom do Vaska Pope, čija poezija direktno vuče korene sa Cetinja. A Matija Bećković je svakoko otac novog žanra u srpskoj poeziji, nekrologa, jer čim, daleko bilo, neko umre ili su mu dani odbrojani, dodje Matija, s već spremnim oproštajnim govorom, bez obzira o kome je reč, jer su svi pokojnicii, od kojih mnogi za to nisu ni čili, dok nisu preminili, bili njegovi najbolji prijatelji. Bilo bi poželjno da SKZ, čim prije, objavi te nadahnute nekrologe, a volela bih i da Politika, posle silnih hvalospeva akademiku Bećkoviću, objavi barem jedan malo drugačiji komentar.
Pavle Đorđević
A zašto da se "Politika" trudi oko nečega što vi volite ( da niste njeno unuče ), kada ćete vi, ionako, to bolje"oposliti", ili već jeste.
Препоручујем 1
Milosav Popadic
Али, цена ове изузетне песничке књиге није само у важности теме и у високим захтевима примењеног песничког поступка, него и у чињеници да се појавила непосредно после обележавања двестагодишњице од Његошеве смрти. Ovo se pripisuje D. Babicu, a ovo dolje M.Beckovicu. Све је почело, објашњава Бећковић, 2013. о двестагодишњици Његошевог рођења. O cemu je rijec? Kakav je ovo galimatijas?
Милан П.
Драгољубе, крив је неподешен компјутер. Види се да добро познајете "политичку језикословију" српског језика. Само, могли сте похвалити Матију и за суштину његовог стихотворенија као и за борбу против оних који би да потисну и осуде Његоша по сваку цену.
Драгољуб З.
Радо прихватам, поштовани Милане, Вашу мапомену да сам могао истаћи да је Бећковић добро урадио намеравани посао. И Ви сте то ваљано истакли.
Препоручујем 2
Вера Перић
Васкрсним стиховима, док његов прах чамује без капеле, утиснута је икона Његошу међу Плаве корице Српске књижевне задруге. Утројеним речима " У славу Његоша, оцу поезије" позлаћује представљаље књиге. За царску моћ језика: хвала, хвала, хвала
Milan P.
Matiji cemo ostati duzni za negu i razvoj srpskog jezika. Njegosu se nikada necemo oduziti. Njih dvojica spajaju vekove nase pismenosti. Oni se i sada "druze" u pravljenju melema od slova u recima, od reci u stihovima, od stihova u pesmama. Matija zna sta Njegos nije stigao da ispoje za ovozemaljskog zivota. Matija dopunjuje Njegosa. Matija brani Njegosa.
Драгољуб З.
... А Milan P. пише на српском језику свој коментар о поезији Његоша и Матије писмом којим ни свој језик ни стихове на том језику није писао Његош ,а и Матија држи до српске азбуке и данас. Milan P. То овде не уважава. Наравно, неупоредиво је мање за то одговоран Milan P. Одговорни су свакако српски језикословци који су са српским политичарима и лажном српском научном и културном елитом (зло)употребљени у завршавање пиолатиничавања Срба преко нормиирања српског језика на српском и на хрватском писму, у чему је политика и обмана о „богатству двоазбучја“, о „равноправности писама“ и њиховој алтернативности остварила свој циљ полускривеног и нескривеног насилног наметања латинице Србима коначно после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) у Матици српској.
Препоручујем 12

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља