уторак, 26.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 03.12.2016. у 09:15 Чедомир Антић
ПОЛЕМИКА

Промашена тема А. Николића

Студентски протест 1996./1997. завршен је 21. марта 1997. године. Организација под именом „Отпор“ основана је више од годину дана потом и убрзо је прекинула сваку везу са универзитетом. Нисам био оснивач ни члан „Отпора“

Поводом текста „Горак историјски залогај”, од 1. децембра

Пажљиво сам прочитао текст г. Александра Николића. Увек одговарам на запажања у вези са текстовима које напишем. Чиним то пре свега зато што је дебата неопходна, а код нас је нажалост изузетно ретка.

Штета што текст г. Николића суштински завређује свега две реченице одговора. Све више од тога долази као моја асоцијација и жеља да још нешто напишем на тему Студентског протеста из 1996. године.

1. Студентски протест 1996./1997. завршен је 21. марта 1997. године. Организација под именом „Отпор“ основана је више од годину дана потом и убрзо је прекинула сваку везу са универзитетом. Нисам био оснивач ни члан „Отпора“.

Проблем г. Николића је у томе што – иако је, како каже, школовани историчар – не разликује баш прецизно изворе од литературе. Такође, пре него што се посвети непристрасној анализи историјских догађаја, процеса, личности... историчар мора прецизно да дефинише тему и макар у основама успостави хронологију. Ја сам историчар, али сам у догађајима из 1996. био, што г. Николић и примећује, учесник. Текст који сам написао представља поглед на те давне догађаје председавајућег Главног одбора Студентског протеста и члана делегација за преговоре. И историчари пишу мемоарске текстове, коначно 2011. објавио сам књигу сећања на то време (Студентска фронда).

2. Текст који критикује г. А. Николић би требало да прочита са разумевањем, а догађаје који су споменути ваља ставити у контекст.

Године 1996. студенти Београдског универзитета су у натполовичној већини подржали протест. Апсолутна већина међу студентима је доказана и на првим изборима за Студентски парламент на универзитету одржаним после завршетка протеста, крајем марта 1997. године. Тада је у народу, нарочито у нашим градовима, постојала та већина која није првенствено била привржена некој од странака већ отаџбини и променама. Уосталом, опозиција која је 1997. изашла на изборе добила је више од половине гласова изашлих (СРС и СПО су на антирежимским платформама заједно добили 51 одсто посланика у Народној скупштини РС).

Да – студенти сучељени с полицијом у Коларчевој улици су извојевали бескрвну победу која из много разлога може, без превеликог песничког заноса, да буде упоређена с Термопилима и то је јасно и неоспориво.

Да – међу незадовољнима у Србији било је оних који су били против комунизма, и оних који су били против рата, и оних који су били огорчени режимском издајом Српске крајине, и оних који су хтели социјализам али не онакав какав је стварао Милошевић. Први су веровали да је окупација у Србији започела 1941. године.

Године 1996. Милошевић се није представљао као борац за национална права. Напротив, он је у то време био „фактор мира и стабилности“. Пријатељ САД и ЕУ који су му и помогли да се одржи и пролећа 1997. када је држава била пред банкротом, омогућивши продају дела Телефоније, што је пак био кључни допринос његовој изборној победи 1997. године (поред 400.000 Албанца који су наводно гласали за коалицију око СПС-а). Зато г. Николић суштински одступа од теме када пише о мешању сила, осиромашеном уранијуму...

Ако већ спомиње биографију Слободана Милошевића потеклу из пера професора Слободана Антонића, треба да се досети и књиге на основама које је настала, реч је о Антонићевој синтези Заробљена земља, Србија у време владе Слободана Милошевића из 2002. године. У обе, иначе различите књиге, догађаји у вези са Студентским протестом 1996/1997. описани су на истоветан начин. Био сам један од (у књизи цитираних) ауторових извора. Али, можда г. Николић и овде меша протест из 1996. и организацију „Отпор“ насталу две године касније. Цитирати Павловићеве разговоре са Добрицом Ћосићем још је мање умесно. Ћосић је 1997. рекао да не разуме омладину. И то није чудо, пошто нисмо имали пропагандна средства (омогућена новцем), која нису недостајала Милошевићу 1990. и „Отпору“ 2000, а за која се показало да су јако важна да би неку активност подржао први српски пензионер тога времена. Разочарао се у „Отпор“, али зар се није разочарао у све што је у животу политички радио? Можда је између осталог и због тога био тако велики писац.

Напослетку, поред две означене реченице, умесно би било додати трећу. За мене је у тексту г. Николића кључан његов позив уредништву Политике да дâ простора и другим људима који имају жељу и могућност да (пре)оцењују недавне догађаје, па и онима – попут њега... Ево ја молим да г. Николићу, старијем колеги, дају довољно или макар и мало простора, јер ако су кључне (преостале и ваљане) препоруке његово разочарање и жеља да буде објављен, онда он свакако заслужује драгоцену новинску квадратуру.

Напредни клуб

Коментари43
0476b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ilic Momcilo
Pregledao sam vecinu ovih komentara i po ko zna koji put ostao zapanjen cinjenicom,da na prste mozete izbrojiti visoko ucene ljude,intelektualce,koji imaju svoje misljenje i stavove. Ne,! Izgleda da to u njihovim krugovima nije dozvoljeno.Nema,mal te ne,ni jednog komentara koji objasnjava sadasnjost,bez navodjenja raznih, manje ili vise cenjenih i priznatih, mislilaca iz nekih proslih vremena, koji objektivno nemaju veze sa danasnjom stvarnoscu. Sta meni, u mojoj,neukosti i ne znanju ostaje, osim da nam stvarnost kroje visoko obrazovani ljudi, primenjujuci znanja i iskustva od pre vise stotina,cak i ponekad hiljada godina,koje su tadasnji svremenici dogadjaje objasnjavali sa pozicije tadasnjeih vremena. Za razliku od strucnjaka raznih tehnickih profila,koje niko ni ne naziva intelektualcima i koji nas svakodnevno,nekada cak i prebrzo, vode u napred i u nova vremene, doticni teoreticari nas i saznajno i psiholoski najcesce ostavljaju u proslosti manje ili vise davnoj i prevazidjenoj.
zoran stokic
@ObicnaBaba, @Џејми Шеј Isidora Sekulić: „Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom, slamalo je ljude (...). A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali, pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma“. I još je zapisala: ""Kako smo necelishodno ratoborni! Sad smo sa svojim rođenim životom u ratu"!
ObicnaBaba
Kakvu kulturu su stvarali oni koji su kroz vekove vodili osvajacke, pljackaske, kolonijalne ratove, unistavajuci i skrnaveci narode i njihovu kulturu; Nas narod nikog ne mrzi, cak ni svoje neprijatelje, nas narod je mudar jer zna da su svi ljudi jednaki, ali da i priroda vodi evidenciju ko je ciji i od koga je potekao (DNK), cak i kod ruze kad je nakalemite iz njenog semena iznikne divlja ruza, zato mi znamo da smo pripadnici jednog naroda koji ima svoje ime i koji volimo, kome to smeta. A sto se tice nasih knjizevnika ja sam knjizevnu kritiku ucila iz dela Jovana Skerlica.
ObicnaBaba
@zoran stokic, Da bi danas neki dokoni ljudi iznosili svoja uverenja na jeziku SRPSKOM u drzavi SRBIJI, neki mladi, lepi, pametni ljudi, BEZ MANE I STRAHA (sto rece pesnik) sa srpskim imenima su ostali po zapustenim vojnickim grobljima od Galicije do Severne Afrike suprostavljajuci se nemilosrdnim nekim narodima koji su vekovima nasrtali i danas nasrcu na SVETU srpsku zemlju.
ObicnaBaba
@zoran stokic.Prvi susret sa klasnim drustvom 1966 u Nemackoj : kategorije socijalnog osiguranja odredjuju tretman i kvalitet lecenja, smestaj u bolnici, obaveze rukovodecih lekara da obilaze i lece one koji najvise placaju; mali broj visokoobrazovanih (stalno uvoze inzenjere, lekare), strasan pritisak neslobode zbog klasne podele, narocito je neljudska i nehumana nemogucnost ravnopravnog razvoja decjih sposobnosti. Kasniji odlasci razocaravajuce vidljiv veliki broj drogirane omladine po ulicama, izbusenih usana i noseva, postojanje nesigurnih delova gradova... Mi smo drugi svet i kultura, nasa filozofija zivota se oslanja na postulate milenijumski prisutne pravoslavne vere u nasem narodu , mi sumnjamo u te zapadne eksperimente sa drustvom, ljudima i zivotom ciji rezultati su milionske ljudske zrtve sirom planete, stradanja i patnje apsolutno neduznih i nevinih ljudskih dusa.
Џејми Шеј
@zoran stokic - izvanredan primer, El Greko je Srbin? To je "kreativno dokazivanje" kao sva zapadna "kreativna diplomatija", pa "kreativno tumacenje haskog suda" itd. Nije potrebno mnogo pameti da se vidi rasizam u postavci: zapadnjaci su pametniji zato sto su zapadnjaci. Ili ono cuveno "on je kurvin sin ali je nas kurvin sin". Batalite paralele molim vas, podsecaju na glupave Djindjiceve, on je uveo velicanje protestantizma u ovdasnje medije.
zoran stokic
Na El Grekovoj slici „Sveti Mauricije“ je grupa muškaraca duboko utonula u sebe. Oni čine grupu zaverenika: kuju zaveru o vlastitom nestanku. Ja tu sliku – kaže Ortega i Gaset – zovem „poziv u smrt“! Ova El Grekova slike u našem slučaju predstavlja nosioce pokliča ka „carstvu nebeskom“ naših fanatika i inih? Treba razgolititi taj provincijski patriotizam grupe fanatika koja nam već decenijama potura kao realitet gomila fosilizovanih slika, izanđalih ideja, praznih fraza, predrasuda koje svako društveno kretanje prevode u mirovanje i – upokojenje! Čuvari despotske kulture ne čine ništa drugo nego se upinju da očuvaju aksiome te kulture; jedan od tih aksima uči nas da preziremo život i taj prezir ide čak dotle da rađa ljubav prema smrti. Zato ili ćemo zajedno sa njima nestati, ili ćemo naći snage u sebi da se jednom za svagda otarasimo te despotske žudnje za smrću. Istorija je prebogata primerima koji nas uče šta treba izbegavati. Pre svega – prazno samoubilačko junačenje.
Слободан Копривица
Да ли је аутор био или није био члан Отпора је више-мање небитно. Да ли је протест у горе наведеним околностима био оправдан - па јесте! Да ли су протест и каснија активност актера донели ишта добро Србији - углавном нису! Једноставно, не препознаје се стваралачки допринос те генерације, имајући у виду да је иста имала шансу после 5-ог октобра, а сви параметри (економски, демографски, политички, социјални, корупција...) показују неуспех, чак и у поређењу са стањем из 90-тих. Истина, има и позитивних помака - полако се прихвата парада поноса, заштита права животиња, слави се Halloween, направљен мост на Ади, са пилоном од 200м, међутим, ако се упореде подаци о нпр. извозу, стопи незапослености, броју запослених у привреди, природном прираштају, исељавању високообразованих, лако се долази до закључка да је та генерација шансу пропустила и да нема места хвалоспевима. Ако је аутору лакше, сви ћемо се задивити пред "бескрвним победама", али се од бесмисла не може побећи.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља