Поводом текста „Горак историјски залогај”, од 1. децембра
Пажљиво сам прочитао текст г. Александра Николића. Увек одговарам на запажања у вези са текстовима које напишем. Чиним то пре свега зато што је дебата неопходна, а код нас је нажалост изузетно ретка.
Штета што текст г. Николића суштински завређује свега две реченице одговора. Све више од тога долази као моја асоцијација и жеља да још нешто напишем на тему Студентског протеста из 1996. године.
1. Студентски протест 1996./1997. завршен је 21. марта 1997. године. Организација под именом „Отпор“ основана је више од годину дана потом и убрзо је прекинула сваку везу са универзитетом. Нисам био оснивач ни члан „Отпора“.
Проблем г. Николића је у томе што – иако је, како каже, школовани историчар – не разликује баш прецизно изворе од литературе. Такође, пре него што се посвети непристрасној анализи историјских догађаја, процеса, личности... историчар мора прецизно да дефинише тему и макар у основама успостави хронологију. Ја сам историчар, али сам у догађајима из 1996. био, што г. Николић и примећује, учесник. Текст који сам написао представља поглед на те давне догађаје председавајућег Главног одбора Студентског протеста и члана делегација за преговоре. И историчари пишу мемоарске текстове, коначно 2011. објавио сам књигу сећања на то време (Студентска фронда).
2. Текст који критикује г. А. Николић би требало да прочита са разумевањем, а догађаје који су споменути ваља ставити у контекст.
Године 1996. студенти Београдског универзитета су у натполовичној већини подржали протест. Апсолутна већина међу студентима је доказана и на првим изборима за Студентски парламент на универзитету одржаним после завршетка протеста, крајем марта 1997. године. Тада је у народу, нарочито у нашим градовима, постојала та већина која није првенствено била привржена некој од странака већ отаџбини и променама. Уосталом, опозиција која је 1997. изашла на изборе добила је више од половине гласова изашлих (СРС и СПО су на антирежимским платформама заједно добили 51 одсто посланика у Народној скупштини РС).
Да – студенти сучељени с полицијом у Коларчевој улици су извојевали бескрвну победу која из много разлога може, без превеликог песничког заноса, да буде упоређена с Термопилима и то је јасно и неоспориво.
Да – међу незадовољнима у Србији било је оних који су били против комунизма, и оних који су били против рата, и оних који су били огорчени режимском издајом Српске крајине, и оних који су хтели социјализам али не онакав какав је стварао Милошевић. Први су веровали да је окупација у Србији започела 1941. године.
Године 1996. Милошевић се није представљао као борац за национална права. Напротив, он је у то време био „фактор мира и стабилности“. Пријатељ САД и ЕУ који су му и помогли да се одржи и пролећа 1997. када је држава била пред банкротом, омогућивши продају дела Телефоније, што је пак био кључни допринос његовој изборној победи 1997. године (поред 400.000 Албанца који су наводно гласали за коалицију око СПС-а). Зато г. Николић суштински одступа од теме када пише о мешању сила, осиромашеном уранијуму...
Ако већ спомиње биографију Слободана Милошевића потеклу из пера професора Слободана Антонића, треба да се досети и књиге на основама које је настала, реч је о Антонићевој синтези Заробљена земља, Србија у време владе Слободана Милошевића из 2002. године. У обе, иначе различите књиге, догађаји у вези са Студентским протестом 1996/1997. описани су на истоветан начин. Био сам један од (у књизи цитираних) ауторових извора. Али, можда г. Николић и овде меша протест из 1996. и организацију „Отпор“ насталу две године касније. Цитирати Павловићеве разговоре са Добрицом Ћосићем још је мање умесно. Ћосић је 1997. рекао да не разуме омладину. И то није чудо, пошто нисмо имали пропагандна средства (омогућена новцем), која нису недостајала Милошевићу 1990. и „Отпору“ 2000, а за која се показало да су јако важна да би неку активност подржао први српски пензионер тога времена. Разочарао се у „Отпор“, али зар се није разочарао у све што је у животу политички радио? Можда је између осталог и због тога био тако велики писац.
Напослетку, поред две означене реченице, умесно би било додати трећу. За мене је у тексту г. Николића кључан његов позив уредништву Политике да дâ простора и другим људима који имају жељу и могућност да (пре)оцењују недавне догађаје, па и онима – попут њега... Ево ја молим да г. Николићу, старијем колеги, дају довољно или макар и мало простора, јер ако су кључне (преостале и ваљане) препоруке његово разочарање и жеља да буде објављен, онда он свакако заслужује драгоцену новинску квадратуру.
Напредни клуб
