субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Ратник са пушком и кистом

Ратујући и сликајући, студент Живорад Настасијевић је прошао голготу Великог рата, потом довршио студије у Паризу
Аутор: Бошко Ломовићнедеља, 04.12.2016. у 18:00
Живорад Настасијевић у Алжиру 1917. године

Многе непознате јунаке Великог рата, страдале и преживеле, „Политика”, суботом, већ трећу годину избавља од заборава. Данас ћемо о једном познатом, благодарећи његовим рукопису „Успомене”, који се чува у Војном музеју у Београду. Реч је о сликару Живораду Настасијевићу, једном од четворице браће најпознатије уметничке породице у Србији.

Живорада је атентат у Сарајеву затекао на ликовним студијама у Минхену. Какве сад студије! Отаџбина је у опасности, и са дванаесторицом других српских студената, возом преко Пољске, упутио се у Русију, одатле у Румунију, па лађом уз Дунав до Неготина. Теретни воз га довезе до Сталаћа, па до Чачка – родни Милановац је већ пред носем. Отац му набавио официрски штоф за униформу и, ускоро се двадесетогодишњи Живорад обрео у другој чети Ђачког батаљона (1.300 каплара) у Скопљу. „Ту са мном буде Станислав Винавер, песник, два брата Борисављевића из Милановца...”, пише у „Успоменама”.

Прво ватрено крштење Живорад је имао код Лазаревца где се, њему и његовим друговима, предало 1.200 Чеха. Касније ће дознати да је „ова битка што смо је добили названа Колубарска битка”. У пролеће 1915, Живорадов пук је код Струмице у борби са бугарским комитама. Ту ће, по заповести команданта батаљона, насликати „Голготу” која ће бити постављена у капелу изгинулим Србима код Струмице.

Али, Макензенова офанзива је приморала главнину српске војске да, са много народа, крене у повлачење преко Космета и Црне Горе ка Албанији. Притисак Бугара је и Живорадове саборце из Ђачког батаљона усмерио ка Албанији. Са њима је била и чувена Енглескиња Флора Сандес, тешко рањена у бици код Битоља. Како-тако Живорад се обрео у Драчу и ево првих утисака:

„Дођем с Флором у Драч. Она оде да потражи Енглезе, а ја у ресторан Адриатик да ручам. Пуно света и много цивила Срба, људи и жена. За једним столом глумац Гинић и Душко Саватијевић, ђак наредник из моје чете. Таман смо почели да ручамо, чујемо бомбе из авиона, падају по пијаци где врви од света, све наша војска и Срби избеглице... Изађемо нас тројица на пијац и видимо много мртвих људи, жена и војника, све Срби.”

Следи Крф па Солун. Живорад ту црта кулисе за војничко позориште, игра се Веселиновићев и Брзаков „Ђидо”, играју професионални српски глумци. Описи боравка у Солуну су прилично идилични, али ваља ићи на фронт.

„Наши трубачи почеше да свирају знак за јуриш, а десно од нас музика свира Марсељезу, значи и Французи врше напад. Помислим ја у овој грмљавини да ће ово бити други Ватерло”, сећа се Живорад. „Одједном једна велика граната из хаубице удари испред самог мог вода, и експлозија ме одбаци далеко натраг; треснем о земљу и онесвестим се.” Живораду су одузете ноге, лекар каже да ту не може ништа, мораће у Солун па у Француску. Отпремљен је у Алжир са другим тешким рањеницима, и то подморницом.

Врло занимљиве сусрете је имао у Алжиру. Срео се ту и са чувеним композитором Камијем Сен-Сансом, слушао његово свирање на клавиру, одлазили су заједно у оперу. Дивно, али кратко, ваљало је у Бизерту на брод који ће га, излеченог, вратити на Солунски фронт. Било је то крајем лета 1917. године. Живорада распореде у топографско одељење Врховне команде – у сликарску секцију. Тамо су већ били сликари Милош Голубовић и Михаило Миловановић. Потом ће доћи Вељко Стојановић и Жика Лукић. Сви су они били ратни сликари. Уметност се ни у рату није бацала на маргину. Живорад ће у „Успоменама” забележити да је у Солуну свирао симфонијски оркестар са диригентом Станиславом Биничким, да је певао познати тенор Мијат Мијатовић. Сликари су портретисали и сликали призоре из рата. Поменимо Живорадов туш на папиру „Детаљ једног француског логора”, угаљ на папиру „Опело погинулим војницима”, „Наступање”, уље на платну „Солун”, најзад и фреску „Четири вола краља Петра” у Соколском дому (по сећању сликана 1941).

А кад је закључено примирје, „позове ме генерал Бошковић и саопшти да ћу ја да спроведен наше секције, целог топографског одељења ствари, лађом до Дубровника”. Одатле ће, са свим товаром, возом до Београда.


Коментари1
d6119
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica
Bilo bi lepo kada bismo mogli da ocenjujemo članke, tako da redakcija piše ono što se većini dopada.Na primer, ja mnogo volim ovu rubriku gde se ponovo srećemo sa važnim srpskim ličnostima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља