уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:36

Ко је потказао „црвеног генерала”

Виши суд у Панчеву недавно је рехабилитовао Зорку Рокнић Крагић која је 1944. године без судске одлуке стрељана у Великом Бечкереку због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче
Аутор: Јовица Даниловићпонедељак, 05.12.2016. у 08:30
Зорка Рокнић Крагић (Фото: из породичног албума) / Поштанска марка ПТТ Југославије из 1973. године са ликом Жарка Зрењанина Уче Драган Крагић поред фото-успомена (Фото: Ј. Даниловић)

Вршац – И када је послератна власт извршила најтежу казну над Вршчанком Зорком Рокнић Крагић (1914–1944), професорком књижевности (члан КПЈ од 1940. године), због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче (1902–1942), учинила је то „у име народа”, баш као и 10. новембра, 72 године касније, приликом доношења првостепене одлуке у Вишем суду у Панчеву о  рехабилитацији ове Вршчанке.

„Виши суд у Панчеву, дана 10. 11. 2016. године, јавно је објавио решење којим је усвојен захтев предлагача Драгана Крагића из Вршца и по сили закона рехабилитована Зорка Рокнић рођ. Крагић, од оца Арсенија и мајке Емилије рођ. Зарић, стрељана из политичких и идеолошких разлога, дана 24. 12. 1944. године у Вршцу, без судске одлуке, чиме јој је повређено право на живот и утврђује да су без дејства правне последице ове повреде. Наведено решење није правоснажно, будући да након израде писменог отправка одлуке у ком ће суд образложити разлоге из којих је исту донео, странке ће по пријему првостепене одлуке имати право жалбе Апелационом суду у Београду”, стоји у саопштењу за наш лист које је потписала портпарол Вишег суда у Панчеву Јасна Бодрожић.

Истим поводом саопштење је издало и Више јавно тужилаштво, које је потписала портпаролка Славица Бубњевић Црвена, у коме стоји да „смо у овом случају били противник предлагача рехабилитације и нисмо задовољни одлуком Вишег суда у Панчеву. Због тога ћемо сигурно изјавити жалбу, јер сматрамо да нема основа за њену (Зорка Рокнић Крагић) рехабилитацију”.

Поступак за рехабилитацију Зорке Рокнић Крагић покренуо је њен братић, иначе, наш познати стручњак из области металургије, дипл. инж. Драган Крагић. Рекао нам је да је задовољан судском одлуком, „осећања не могу да опишем, јер, ово је била борба за част моје фамилије, а при томе никога нисам желео да повредим, већ само да до истине дођем”.

– Имао сам само девет месеци, када је моја тетка јавно ликвидирана 24. децембра 1944, на Градском тргу у Вршцу, без пресуде. Тога дана у нашој кући је горела свећа. И теткини ђаци у Учитељској школи били су уз своју професорку (познату као „црвена професорка”), поздрављајући је док су је везаних руку спроводили на губилиште. Пред стрељачким одредом, одбила је повез преко очију. Дуго се у нашој кући о томе није говорило, већ смо о томе брат Бојан и ја сазнавали на другим местима, а последице по целу породицу су биле жестоке. Тада већ као „народни непријатељи”, нисмо имали чиме да се прехранимо, па је наша мајка била прави херој, смишљајући како до хране да дође. Оца су нам 1946. године затворили у ћелију одакле пут води само на губилиште. Срећа је хтела да га је један човек из нове власти, обилазећи затвор у Зрењанину, препознао и издејствовао његово ослобађање. Неколико година касније, неко је мом оцу, док је ћаскао у друштву, потурио метил-алкохол, а потом су га без свести убацили у воз за Београд и избацили код Калемегдана. После неколико дана је пронађен и враћен кући – потпуно слеп. Седамдесетих година долазили су нам људи, тврдећи да тетка није издала. У кућу нам је навраћао и један бивши официр Озне уверавајући нас у теткину невиност, и да је то „установљено тек када је она погубљена”. Према његовим речима, издајник је откривен и послат у један затвор у Црној Гори, јер није могао за исто дело да одговара, за које је тетка већ – стрељана. Писмо сличне садржине добили смо и од човека са Новог Београда – прича инжењер Крагић, и наглашава да је и даље могуће утврдити ко је издао Жарка Зрењанина.

Наш саговорник нам је изнео и друге сумње у оправданост ликвидације. Рецимо, док је у документацији БИА прегледао изјаве тетке Зорке, запрепастио га је апсурд: „Стране нису обележене, писане су и ћирилицом и латиницом на писаћој машини, без имена иследника и записничара, а једна од ’изјава’ датирана је са 1945. годином – временом после ликвидације. Штавише, на свим изјавама које је тетка ’дала’ потпис је као онај на листи изведених на стрељање. Вероватно припада особи чији је задатак био да после свега среди документацију.”

Крагић се пита зашто су његову тетку непосредно после хапшења ликвидирали, без суђења. А знала је много о илегалцима, партијском раду, многе тајне... Да ли је некоме, можда, било у интересу да се то не сазна?

Након што је погубљена у присуству великог броја Вршчана, тело Зорке Рокнић Крагић је запрежним колима пребачено у „колективну јаму” на „Шинтерају” у вршачком атару, где су и остали „народни непријатељи”. „Оцу и мајци није било дозвољено да преузму њено тело.”

Да би покренуо поступак за рехабилитацију своје тетке Зорке, Драган Крагић је био обавезан да достави суду и извод из матичне књиге умрлих. Међутим, њеног имена у тим књигама није било, па је морао да уз помоћ два сведока доказује да је његова тетка стрељана.

Званична историографија означила је Зорку Рокнић Крагић као издајника, односно сарадника злогласног шефа Команде јавне безбедности др Јураја Шпилера – „крвника Баната”. Према свим важећим документима, професорка је, након што ју је посетила курирка Жарка Зрењанина да би јој пренела његов позив да дође у село Павлиш, недалеко од Вршца, и покупи његову одећу ради прања, пре него што отпутује у Бихаћ, на Прво заседање АВНОЈ-а, провалила окупаторској полицији место где се секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и члан ЦК КПЈ крије, заједно са Страхињом Стефановићем, секретаром Окружног комитета КП за јужни Банат.

Шпилер је са осталим важним члановима руководства полиције Баната, Гестапом и СС-дивизијом „Принц Еуген”, дан уочи рације 4. новембра 1942. године, стигао у Павлиш.

Двојица истакнутих чланова ослободилачког покрета пружили су оружани отпор, али је то било недовољно, па је остало записано да је Зрењанин покошен рафалом, након што је приликом покушаја бекства бацио бомбу, а Стефановић извршио самоубиство.

Погинула је том приликом и комшиница Вука Никић, јер је војник из обруча помислио да је ова жена пошла у опкољену кућу да јави илегалцима шта се у селу догађа.

Бранислав Божовић у својој књизи „Јурај Шпилер”, поред осталог, наводи изјаву Шпилера дату новим властима: „Од Лангера (руководилац Градске полиције у Вршцу) најпре сам чуо да је Зрењанина провалила једна жена. На моје питање зашто је одлучила да то пријави полицији, одговорила је да је њен муж као комуниста погубљен, па хоће на тај начин да се освети што је изгубила мужа.”

Божовић наводи: „Била је то Зорка Рокнић”, чији је муж Васа Рокнић, адвокат (члан КП од 1938) одмах после окупације, после једне диверзије, ухваћен и стрељан од Немаца па – обешен у центру Великог Бечкерека. И Зорка је тада била хапшена па пуштена.

После акције у Павлишу, полиција је тела „црвеног генерала” и Страхиње Стефановића камионом одвезла у Велики Бечкерек и бацила у масовну гробницу.

– Злочине не треба заборавити. Када је реч о породици Зрењанин, никада нисмо били осветољубиви, острашћени, јер смо имали у виду и друге околности под којима се то десило. Овакви случајеви имају и васпитни утицај на младе – каже за „Политику” Драгољуб Ђорђевић, председник Субнора у Вршцу, коме је Жарко Зрењанин рођени ујак. – Из немачких извештаја може се видети да је „једино Жарко пао на баналној издаји”. Не знам која је сврха ове рехабилитације: да ли се доказује да то није истина, или се само потврђује да је постојао комунистички режим, што је сада модерно.

 

Суђење

Суђење групи за ратне злочине почињене у окупираном Банату, са др Јурајем Шпилером на челу, кога су након бекства у Немачку југословенским властима изручили Американци, трајало је од 24. новембра до 2. децембра 1948. године. Другог дана децембра 1948. године, Врховни суд Аутономне Покрајине Војводине Шпилеру је изрекао смртну казну. Процес је одржан у Зрењанину, пред Кривичним већем којем је председавао Петар Варга, а помоћници су му били Станко Компић и Антал Стари. Јавни тужилац је био Бранко Шинжар.

 

Споменик и улице

Жарку Зрењанину, који је 5. децембра 1944. године проглашен народним херојем, 1952. године је подигнут споменик, висок три метра, који је открио Јосип Броз Тито приликом посете Зрењанину, 11. маја 1952. године. И у Вршцу, Руском парку, 2. октобра 1945. године „Учи” је откривена биста. Тада тада су из Зрењанина пренесени и уз војне почасти сахрањени херојеви посмртни остаци. Иначе, према незваничним подацима, више од 50 насеља у Србији има улицу овог народног хероја.


Коментари37
56747
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Čiča Jeremija
U našoj istoriji je najviše nevinih žrtava. A ni istorijske činjenice još nisu jasno definisane. Sad su jake tendencije da se svi svrstaju u antifašiste i oslobode svake odgovornosti. Jasno je, ako hoćemo napred, mora doći do pomirenja ali se ne sme zaboraviti da su četnici klali komuniste a partizani streljali narodne neprijatelje koji su svi Srbi. Te žrtve koje su stradale od srpske ruke ne smeju biti zaborav ljene najmanje što možemo da uradimo je da utvrdimo istinu kako ne bi ponavljali iste greške.
raca
komunisti - idealisti , svi oni u sta su verovali poginuli su do 1945,oni koji su preziveli e ti su oni koji su sudili ,sude i svasta rade da se nezna koj je kome i zasto.Dzaba nam polemisanje-daj da se resimo tog zla koje su i nama i pobijenima naneli i doneli samo njima dobro.
Zoran
Spletom nesrećnih okolnosti,moj pokojni stric i baba su taj dan krenuli zapreznim kolima kroz centar Vrsca,i tu su ih partizani zaustavili,ubacili pokojnu Zorku u njihova zaprezna kola bez pitanja,i oni su uz pretnje morali da je prebace u sinteraj protiv svoje volje gde je sahranjena.
izvinite
...ali ni Zrenjaninu nije sudjeno, pa šta ćemo sad? Kako sejala, tako je i požnjela. Nego se trag izdajstva vuče do danas, pa porodica hoće da opere biografiju.
srbo
Meni je neverovatan stav tuzioca.Nema osnova za rehabilitaciju, kaze, a zena je osudjena, bez sudjenja.Pa taman i da je izdala, nije joj sudjeno.
Lipovac
Petrovgradsko veće S.br.256/44 od 23.12.1944! Jesi li ti Srbo pismen?
Препоручујем 8

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља