петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:35

Шта је заједничко магарцу, ћурки и тикви?

Од­ре­ђе­не гру­пе ре­чи у срп­ском је­зи­ку има­ју се­ман­тич­ки по­тен­ци­јал да раз­ви­ја­ју но­ва зна­че­ња и че­сто има­ју ве­о­ма бо­га­ту по­ли­се­ман­тич­ку струк­ту­ру
Аутор: Јована Јовановићсреда, 07.12.2016. у 14:05
Ћирилично иницијално писмо КАЛЕНИЋ (Дарко Новаковић)

Полисемија или, речено обичним, свакодневним језиком – вишезначност – представља способност једне речи да се остварује у више различитих значења. Сам термин води порекло из грчког језика, од речи poli, која у сложеницама означава мноштво, учесталост и semeion илити знак, значење.

Основни разлог због ког долази до полисемије јесте тај што око нас има далеко више предмета и појава него назива за њих. Други узрок полисемије несумњиво лежи у несавршености, тачније ограничености човекове меморије и интелекта. Замислите када би свака ствар око нас имала свој, засебан назив! Сва је прилика да тада не бисмо могли да запамтимо мноштво различитих имена, да бисмо теже овладавали сопственим језиком и да бисмо се теже споразумевали. Према томе, извесне недостатке лексике не би требало да тумачимо као доказ сиромаштва језика, већ нужно да их сагледамо са становишта ограничених когнитивних способности његових корисника.

А, ево и чему као говорници можемо прибећи када за неку појаву у лексикону српског језика не постоји ознака: можемо се, рецимо, по„служити“ творбом речи и различитим описним конструкцијама. Тако ћемо, уколико се за то укаже потреба, добро знани, без„имени“ предмет у купатилу који служи за држање сапуна и обично је закачен за зид, поред лавабоа – назвати држачем за сапун. А можемо, с друге стране, призвати у помоћ полисемију. Један од уобичајених механизама за настајање новог значења у сваком језику јесте механизам лексичке метафоре. Овај механизам огледа се у могућности да један појам назовемо именом другог појма, на основу одређених сличности које међу њима објективно постоје. Тако је, примера ради, глава купуса слична по облику глави човека, док крило птице и крило авиона повезује заједничка функција – оба омогућавају летење.

Постоје, међутим, у српском језику и одређене речи које развијају необично секундарно значење, а механизам који доводи до настајања тог значења није увек сасвим уочљив, односно, веза између различитих реализација једне исте речи није очигледна. Каткад је у основи полисемије нека далеко апстрактнија, асоцијативна веза међу појмовима, мотивисана, рецимо, неким колективним предрасудама, веровањима, стереотипима које имамо према одређеном појму.

Узмимо за пример реч магарац. Ако завиримо у једнотомни Речник српскогa језика Матице српске, видећемо да се магарац примарно дефинише као домаћа товарна животиња, велике главе, дугих ушију и дугог репа. Као секундарно, фигуративно и пејоративно значење – наводи се следеће: умно ограничен, глуп човек, глупак. Поставља се питање шта је то што говорницима српског језика омогућава да глупог човека назову магарцем, а одговор на то питање лежи у експресивном ставу који очигледно имају према овој животињи. На основу неколико израза које употребљавамо у језику закључујемо да у нашем народу постоји уверење како је магарац глуп. Човека кога смо у реалности преварили или извргнули подсмеху у језику смо намагарчили, другим речима, направили смо га магарцем; за човека који је веома глуп кажемо да је глуп као магарац, док за онога ко се врло мало разуме у посао који ради кажемо да се разуме у то као магарац у кантар.

Проучавајући секундарна значења речи којима се у српском језику именују животиње можемо уочити да постоје колективне предрасуде, односно стереотипи који се у нашем народу за те животиње везују. Занимљиво је да се недостатак интелигенције и здраворазумског расуђивања човека у језику често доводе у везу са различитим домаћим животињама. Устаљена поређења у српском језику показују да још неке животиње сматрамо глупима, па за недовољно интелигентног човека кажемо и да је глуп као сом, као коњ, као ћуран или као мајмун, док умно ограничену жену погрдно у језику називамо гуском, ћурком, овцом или козом.

Сличне предрасуде говорници српског језика имају и у вези са речима које означавају различите врсте биљака. Без обзира на то што су све биљке објективно лишене интелигенције, чини се да неке од њих сматрамо „нарочито глупима” – на пример букву и тикву. Колективна експресија у вези са речима буква и тиква очигледна је и на основу значења именица букван и тикван, које су од њих изведене. Обема изведеницама Матичин једнотомни речник приписује исто пејоративно значење и обе се употребљавају као синоним за глупог, ограниченог, неуког човека, будалу, глупака. Нарочито је занимљиво то да се као једно од значења именице букван наводи и тикван.

Тиквом се пак фигуративно, у фамилијарном контексту, може назвати и човекова глава – обично она којој се приписује слабоумност, недостатак интелигенције, односно она у којој нема довољно памети. Ово значење речи тиква Матичин речник бележи као једно од њених секундарних значења.

На основу примера које смо навели можемо закључити да се човекова интелигенција и проницљивост очигледно налазе веома високо у систему вредности говорника српског језика. У језику има много више речи и устаљених израза са пејоративном конотацијом, којима се на различите начине исмева људска глупост, него израза којима се похваљује бистар и проницљив човек. Оваква језичка слика указује на постојање културолошког феномена – наш народ је, очигледно, у великој мери оптерећен вредновањем човекове интелигенције. Такође, намеће се утисак да је српском менталитету нарочито блиско вредновање туђе интелигенције, док о својој памети просечан човек не размишља превише и по правилу је веома задовољан њоме.

Докторанд, Институт за српски језик САНУ


Коментари7
b0fd4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Emil
Sjajan tekst, koristan i lepo napisan. Imam skroman predlog za autorku, da se jednim detaljem koji proizlazi iz teme pozabavi, ako se slaže: naše novine, čak i ugledna Politika, često kao da ne poznaju pojavu višeznačnosti i veštački, zapravo bolje rečeno skoro varvarski, zatvaraju reči u navodnike, tobože naglašavajući da reč u konkretnoj rečeničnoj konstrukciji i kontekstu nema osnovno, već sekundarno značenje. Na ovaj način jezik redukuju na vokabular konkretnih, očiglednih i često trivijalnih pojmova i značenja i čitaoce vaspitaju u tom duhu simplifikacija. Pogledajte bilo koje novine i videćete da u naslovu piše npr. Cene "skaču" , gde navodnici tobože govore da cene ne mogu fizički da vrše rednju skakanja, kao da to nije jasno samo po sebi !?!Ta vrsta infantilnog odnosa prema publici i jeziku nije ni malo naivna., jer gradi pogrešna očekivanja od jezika, njegovih osobina i funkcija (hipoteza Safira i Vorfa). Voleo bih da se time pozabavite, još jednom sve pohvale za članak.
Сава Савановић
Одличан чланак - само наставите!!! :о) Стил писања је одличан и без претераних туђица, које су коришћене само када је то било потребно. Надам се да ће бити још више окаквих чланака и састава, не би ли спасли и сачували овај наш предиван језик...
штетник
Не слажем се са тврдњом да је „поли“ потекла из грчког језика. На страну што су ненаучно изједначени стари Хелени и Грци. Реч је само забележена код њих, али је забележена и раније. Поли није корен ничега, већ је то већ изведена реч из корена, сугласничког низа ПЛ. Њено порекло је лако утврдити - има је у свим словенским језицима и у крајевима који нису имали додир са овде поменутим „Грцима“. Што се тиче званично „старијег“ писаног језика од овде названог грчког, има је и у рођачком Санскриту, језику који је пар хиљада година пре досељавања Грка у Европу забележен и исто значи мноштво. Основна реч је пол, и значи баш то што пише, кад се једно подели на два. Одатле је изведено мноштво, можина у облику „поли“. Дакле, објашњење у чланку је ненаучни приступ из деветнаестог века ради доказивања језичко-историјског одсуства Словена, што није страшно, већ чињеница да долази од научника који живи у земљи Словена у 21. веку. Прозирно је јер је узет очигледан пример.
teorija zaprške
Ovo je doprinos na temu: Srbi pre Adama i Eve...
Препоручујем 5
Ah ta nemojte kasti...
Ah, kako dosadna postaje ova akcija Sačuvajmo srpski jezik!!!! Zašto se ne vratite na stare isprobano zanimljivije teme: latinica, komunizam i ćirilica, srpski Dubrovnik, kvazi hrvatski jezik, Njegoš, Andrić, srpskohrvatski rečnik, memorandum i drugo...a ne o nekakvim magarcima i tikvama
хм
Баш напротив, ово је десет пута занимљивије. Кога још занима политика, занимљивије је како су настала нова значења речи.
Препоручујем 11
Zoran
Zajednicka im je pamet.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља