четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Данашње време је време за активне

Аутор: Анђелка Цвијићпетак, 21.03.2008. у 22:00
Славој Жижек (Фото Д. Дамјановић)

Живимо у једном времену које апсолутно није монотоно. Испод површине дешавају се, чак бих казао, судбоносне ствари.

Ово, у ексклузивном интервјуу за „Политику”, каже Славој Жижек, словеначки филозоф и психоаналитичар, један од најутицајнијих и најинтригантнијих мислилаца у свету, који је допутовао прексиноћ у Нови Сад да би представио своју, тек објављену књигу, на српском језику, „Испитивање реалног”. Дело је објавио млади новосадски издавач „Академска књига”, а Жижек ће, после сусрета са читаоцима у Новом Саду, данас бити гост Београда где ће, у дворани Културног центра Београда, у 12 сати гостовати истим поводом.

Славој Жижек (1949) рођен је у Љубљани, али је, буквално, грађанин света: предаје на низ познатих универзитета, а аутор је више десетина књига, у којима, како кажу зналци, полемично, неконвенционално и храбро улази у све области људске цивилизације: од филозофије до политичке теорије и масовне културе.

Последњи пут у Београду је био за време демонстрација 1996/1997, када је, са својим београдским издавачем Иваном Чоловићем, како каже, са Новог Београда кренуо пешке до Бранковог моста, на којем их је дочекао полицијски кордон.

Сећате се добро тог времена?

Тада је Зоран Ђинђић победио на изборима, али се сећам и мог боравка пре тога, када је још била Југославија. И иначе, имам добре успомене из Србије, сећам се да је у седамдесетим годинама прошлог века Србија била најдемократскија у бившој Југославији. После је дошло Титово писмо... А у Београду је једино тада било могуће објавити полемичке књиге, цео низ словеначких интелектуалаца, писаца, филозофа, са којима ја нисам у добрим односима, објављиван је у Србији, и у другим републикама. Није се могло у Словенији.

Онда се Југославија распала... И то крваво, а како је свет разумео Балкан?

Ја сам увек био против оне ужасне фразе којом су западни новинари, у намери да кажу нешто „дубоко”, говорили: „Ако хоћеш да разумеш Балкан, треба да разумеш 500 година историје.” Ја кажем сасвим супротно: ствари се дешавају сада, а свако узме од историје оно што је за њега употребљиво. Сећам се да смо, мало пре него што је постао градоначелник, Зоран Ђинђић и ја имали заједнички интервју за „Зидојче цајтунг” (новинар је покушао да нас прилично јевтино провоцира). Ђинђић је казао две добре ствари, којих се још сећам, једноставно је дао кључ за сва збивања у распаду Југославије. Једна је, казао је, да је Милошевић први политичар који је заиста схватио да је Тито мртав. Трагедија осталих партијских руководилаца била је што су они још играли ону игру: „Ми даље бранимо Титову баштину”. А требало је да учине исти корак: „Тито је готов”.

Зато, кад причам са свим оним носталгичарима, којих има много више на Западу него код нас, увек кажем да то што се десило у деведесетим био је моменат истине. Нисмо се суочили са траумама, и за све то смо платили у тим деведесетим годинама 20. века.

А коју је другу добру ствар уочио Ђинђић?

Он се успротивио миту да људи на Балкану ништа не науче, а и ништа не заборављају. Казао је: „Не! на Балкану се веома брзо заборавља”.

Ипак, Европа нас заборавља?

Балкан је као неки екран на који Европа пројектује своје старе трауме. А за то ми плаћамо цену. Мој пријатељ Младен Долар, већ дуго времена парафразирајући ону славну реченицу Жака Лакана да је „несвесно структурирано као језик”, казао је лепу формулу: „Европско несвесно структурирано је као Балкан”. И зато, ако хоћете да схватите то што се дешавало овде деведесетих година, прво заборавите све ове причице о историјским траумама, о 500 или 1.000 година прошлости.

Али, Србија је сада остала без Косова, а то нису баш причице о вековној прошлости.

Ако бих ја био Србин, ја бих плакао над оним шта се све могло добити да је Милошевић показао више мере, и у Босни и на Косову. Сећам се свих оних преговора, Рамбујеа... Нудио је тада Запад много више него што сада Срби траже. То је веома тужно. А што се Косова тиче, проблем су западни интереси. С једне стране су они практични, будимо сасвим отворени: нафта и њен транспорт, ко ће стратешки држати границу са Руском Федерацијом. И, директно, симбол и материјализација тог интереса: да нема великих америчких база на Косову, Америка за независност Косова не би дала ни пет пара. Ја мислим да је то кључни фактор.

Ви сте, ипак, дуго били на страни Албанаца са Косова. Али, недавно сте у интервјуу листу „ Република” рекли: „Годинама сам заступао албанску страну. Али, ово што се данас ради српској мањини постаје неподношљиво”.

Прво да будем сасвим јасан. Ја јесам дуго времена имао однос према Албанцима као према угроженој страни. Али, морам да кажем да сада мислим ово што сам написао. Јер, ако сада не кажем да треба дати Србима право, онда губим морално право да говорим то што сам до сада говорио... Запад своје мултикултурне снове пројектује на нас, имајући у виду онај Титов мит о братству и јединству, мултикултурном рају оног времена. И сад би хтели да то на сваки начин подрже, а на Косову једну стару српску породицу од (карикирам, али не много) пет чланова штити 50 војника Кфора!

Шта, онда, треба чинити?

Мислим да треба бити брутално прагматичан: ако се људи толико мрзе, нека барем привремено буде нека неофицијелна деоба. Немачки филозоф Петар Слотердајк, са којим се ја иначе политички не слажем, казао је ипак нешто лепо: „Глобализација нас је све сувише брзо убацила у заједништво”. А нама данас не треба да се сви разумемо, да будемо заједно, да ја знам ваше народне песме, а ви знате сва моја блесава јела, већ да достојанствено живимо. После НАТО бомбардовања, Албанци су знали да време ради за њих. Требало је само чекати. А од Срба је требало да крене нека иницијатива, било шта. Независност Косова се спремала, али сада треба бити свестан да то што се сада дешава тамо не може бити дугорочно решење. Јер, ако ништа друго, будимо реалисти и свесни постојања две албанске државе, Косова и Албаније. Зато мислим да то није добро решење. И баш сам се смејао када је Хашим Тачи делио неке бомбоне Србима, тражећи поштеног Србина, као Милошевић својевремено, поштеног Албанца. Још нас, мислим, чека нека реструктурација балканског простора.

Хоће ли Европа реаговати пре САД, у вези са тим?

Проблем Европе је у томе што она има неки импотентни морализам, који није заиста морализам. И Европа, наравно, може бити брутално прагматична, али Европа о себи каже да се више држи принципа. Наравно, све је то подређено интересима. А САД су, наравно, прилично беспринципијелне, видело се то већ у почетку када им је прво одговарала снажна Србија, па се то због стратешких интереса променило. Ја схватам да се Срби сада осећају повређеним, и то их гура у неку заједницу са Русијом. Али, интереси се мењају, и немојте бити сувише песимисти. Није још све одлучено, све је отворено, и сад је моменат да се не губе живци, и да се не улази у параноју да је цели свет против нас. Мој савет старомодног марксисте јесте да почнемо да причамо о томе. А то би било добро и за моју државу, Словенију, јер ближимо се вулгарном бруталном капитализму где се заиста обликује неки прагматичан капитал који не можемо више тумачити у овим стародисидентским терминима.

Изгледа да светом владају интереси, и то интереси јачег. Ко се може супротставити, сви су у неком страху?

Е, то је друга страна глобализације: мали су у страху од Американаца, Американци су у страху од терориста. Слажем се са појмом који су извели моји француски левичарски пријатељи – живимо у времену постполитике. Данас политика све више постаје не ствар неке страсне политичке борбе него ствар експертизе, утилитарног координирања интереса. Е, сад, ако хоћеш нешто више, страст, једини начин да га добијеш јесте путем страха: за национални суверенитет, од странаца, имиграната, левичарски страхови – еколошки страх, којим се манипулише... Може бити морални страх, декаденција, али то је све тужан знак нашег времена, то да је темељна категорија ангажмана страх. Ако хоћеш да људе мобилишеш, једини начин да успеш је страх. И то много говори о нашем времену.

-----------------------------------------------------------

Словенци и Срби

Однос Словенаца и Срба је веома занимљив: мислим да су се Словенци осећали угроженим (сећате се, организоваћемо митинге и код вас), а Срби су имали утисак највеће издаје. Ипак, историјски између народа је дубоко пријатељство које ће све преживети. И има добрих знакова. С једне стране је економија. С друге, упркос неспоразумима, ако питате просечног Словенца, његов је однос према Србима апсолутно позитиван. И, оно што се мени највише допада, то је ако погледате младе људе, адолесценте, тинејџере – Србија је још увек ту. Филмови, рок музика... Пре пар година у Словенији најавио је концерт Мајкл Џексон али су му отказали. А иду на концерте Боре Чорбе, Балашевића... То је кул у младој генерацији, да не причам о српским филмовима...

-----------------------------------------------------------

Српски интелектуалци у свету

– Свет наше и ваше интелектуалце треба више него икада сада. Запад је волео локалне дисиденте, али када су „трауматичне особе”, Туђман и Милошевић, отишле, наступио је тужни моменат кад нисмо више били „ин”. Зато мислим да би било веома важно ићи у културну офанзиву. На Западу сте само имали праве успехе, аутентични хит је био Павићев „Хазарски речник”, он се продавао у највећим њујоршким књижарама, међу бестселерима, и био је чак мода њујоршких интелектуалаца. Али, за све нас мислим да је важно пронаћи нешто ново. Ево једне анегдоте о Сему Голдвину, холивудском продуценту коме су критичари једном замерили да у његовим филмовима има сувише старих клишеа. Он је одмах послао поруку својим сценаристима: „Промените стил рада, требају нам нови клишеи”. Е, то треба вама и нама. Доста са старим клишеима.

-----------------------------------------------------------

Оптимиста на дуги рок

– Ја сам оптимист на дуги рок, зато што сам глобалније песимиста. Ко зна шта ће бити са Европом, ништа није јасно. Надам се да ће Европа смоћи снаге да формулише неки пројекат јер сада живимо у свету који постаје мултицентричан, САД су „профурале” своју шансу. Тренутно имамо конкуренцију глобалних модела: америчког либералкапитализма који Европа делимично прихвата, имамо азијски ауторитарни капитализам који има различите варијанте, можда се обликују и други, не знам шта ће бити резултат овог јужноамеричког, вишепопулистичког капитализма. Али, ја не бих волео да живим у свету где је једини избор између америчког и ауторитарног капитализма, и то је изазов Европи. Само се бојим да ће га она пропустити.

-----------------------------------------------------------

Словенац године

Мене је било стид, ваш је лист то објавио, због оног фамозног коминикеа из којег се видело да Американци од Словенаца траже да буду заставници нове Европе. А каже представник словеначког Министарства спољних послова како то нису била директна наређења нити упутства. Па, наравно, шта очекују? Па то се ради на један цивилизовани начин, а не да Американац дође и каже: Ово је наређење, уради то и то. Али, цели је тај докуменат веома депресиван, не само због улоге Словеније, већ из његовог тона види се стање духа у Словенији. И ја сам веома разочаран њим. Зато човек који је то дао у јавност треба да буде Словенац године, јер је највише могуће урадио на томе да нас суочи са нашом реалношћу. Мени не смета проамеричка политика, али је оно што ме веома брине то да се та политика „фура” на невидљиви начин. Јер, то је била одлука која нигде није била експлицирана, а ради се о темељној геополитичкој оријентацији.

-----------------------------------------------------------

Дебалканизација Балкана

– Било би добро да се Балкан дебалканизује, не у смислу да постанемо цивилизовани као део Европе, јер ми смо већ духовно цивилизовани, него да и ми изгубимо мало тај балкански комплекс. Морамо да се понашамо као један од кључних културних елемената Европе. Шта су све Срби дали Европи... Немојмо прихватати дилему: или слуге Европе или поносни Балканци. Понашајмо се као кључни, саставни део Европе. А шта хоће Европа, то је велика тајна. Европа очито не зна шта хоће. Иде од чисто економског до неког целог културно-цивилизацијског пројекта. И ствари су отворене, и увек може нешто да се деси. Као што је Мао Цедунг казао, а ја сам ипак стари левичар: „Небо је у хаосу, све је у нереду, значи, ситуација је одлична”. Јер, кад ситуација није рашчишћена, онда је то време за оне активне.


Коментари0
60b01
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља