четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Филмске але и бауци

Аутор: Срђан Вучинићсубота, 01.09.2007. у 12:42
"Вариола вера" (1982)

Дејан Огњановић, млади нишки публициста, аутор је друге књиге о филму "У брдима, хорори". Она се на известан начин допуњује са његовом првом књигом "Фаустовски екран" (2006), студијом која представља исцрпно истраживање феномена ђавола на филму, од самих почетака филмске историје па све до данас. У књизи посвећеној српском филму страве Огњановић се са, рекао бих, сличним намерама – испитивања тривијалних, друштвених, али пре свега метафизичких извора људске зебње и њихових манифестација у седмој уметности – окреће знатно ужем подручју домаћег филма.

Но то је, у исти мах, и погоднија прилика за продубљеније анализе појединачних дела. У првом делу књиге аутор се бави хорором и фантастиком код Срба – тачније проблемом неукорењености и спорадичности ових жанрова у приповедачкој уметности у претходна два века. Посебна поглавља посвећена су недостатку озбиљнијег бављења хорором као филмским жанром и ниподаштавању филмова страве у нашој средини, нарочито у доба социјализма.

Филмови страве

Средишњи део књиге представља Огњановићеву анализу дванаест остварења која, по аутору, чине укупан корпус српског филма страве, укључујући ту и неколико посебно важних ТВ-филмова, попут "Лептирице" и "Штићеника" Ђорђа Кадијевића, или "Проклетиње" Бранка Плеше. Ови текстови настоје пре свега да критички ревалоризују нека вансеријски вредна, махом заборављена дела, на пример филм Влатка Гилића "Кичма" (1975) или Кадијевићево "Свето место" (1990), рађено према Гогољевој причи "Виј, краљ духова"; а, са друге стране, да потпуније, из данашње перспективе осветле добро познате наслове који укључују у себе елементе хорора – "Вариолу веру" и "Већ виђено" Горана Марковића или филм "Давитељ против давитеља" Слободана Шијана.

У приказима појединачних дела Дејан Огњановић демонстрира не само одличну информисаност и познавање хорора у филмској пракси и теорији, већ и смисао за промишљену, пажљиву анализу појединих драматуршких и редитељских поступака, као и за критичко сагледавање њиховог значења у оквиру филмске целине. Тако, у случају Кадијевићевих филмова, аутор посебно прати његову слободну интерпретацију и драматуршку надградњу литерарних предложака Милована Глишића, Филипа Давида или поменуте Гогољеве приче – при чему, упркос смелим сценаристичким и редитељским интервенцијама, дух писца бива сачуван.

Анализа Марковићевих филмова, најстудиозније урађена, нуди и неке веома занимљиве и добро агрументоване закључке: тако Огњановић доказује да су управо елементи хорора као жанра заслужни за компактност структуре "Вариоле вере", самим тим и за дуговечност овог дела насталог пре две и по деценије. Аутор се међутим не устручава да Марковићу упути и значајне приговоре, посебно када је реч о неким редитељским решењима у филму "Већ виђено" у којем се, по његовом мишљењу, поред свег умећа, манифестује и склоност српских аутора да са хорором само кокетирају, стварно зазирући од његове суштине.

Издвојио бих овом приликом две значајне теоријске поставке које књига "У брдима, хорори" имплицитно, кроз понуђене анализе подржава. Између тезе да жанр, па самим тим и хорор, може бити супстанцијална одлика датих филмова и оне по којој је жанровска матрица више спољашња форма, готово механички придодата ткиву дела, аутор се несумњиво приклања првој идеји. Такође, Огњановић дискретно заступа суд по којем је хорор базиран на метафизичком извору зебње и неспокојства, вредносно супериоран у односу на друге подврсте.

Природно и натприродно

Зато не изненађује да у метафизичким хорорима Ђорђа Кадијевића препознаје врхунац овог жанра у нашој кинематографији, јер управо његови сижеи, намерно не разрешавајући амбиваленцију између природног и натприродног, према аутору испуњавају основни захтев Цветана Тодорова везан за фантастику.

Поред свих похвала, студији Дејана Огњановића можемо упутити и неке опште приговоре. Када безрезервно тврди како је "комунистички режим Титове Југославије непријатељски гледао на било какву врсту фантастике", аутор превиђа чињеницу да је у тој и таквој Југославији од половине 50-их година фантастика једна од доминантних тенденција и у сликарству и у књижевности: треба се сетити неких од најистакнутијих сликарских опуса, нпр. Дада Ђурића, Љубе Поповића, Радомира Рељића, Леонида Шејке, Мира Главуртића, Милића од Мачве, Оље Ивањицки. Пеђе Милосављевића; или прозних светова неких од најпревођенијих и најнаграђиванијих писаца – Булатовића, Ковача, Давида, Пекића, Павића, делимично и Киша. Филм је сигурно нешто друго, па ипак, то није разлог за генерализацију.

"У брдима, хорори" поседује још доста повода за спорење и дискусију (нпр. колико инспиративну, толико и проблематичну идеју о метафизичким квалитетима који су се из ауторског филма преселили у подручје проказаних жанрова и субкултуре). Али, то не умањује вредност ове књиге. Напротив.

Коментари0
28a96
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља