Крагујевац – Наша угледна глумица, сада професор глуме Драгана Варагић режира у Крагујевцу познати комад Јована Стерије Поповић „Кир Јања“. Премијера представе је вечерас у 20 сати, на великој сцени „Јоаким Вујић“ Књажевско-српског театра. С каквим ће се Кир Јањом сусрести крагујевачка публика? О томе, али и о педагошком раду у земљи и иностранству разговарамо са уметницом која је из Србије, као и многи други, отишла почетком деведесетих. У земљу се вратила после двадесет година, са помешаним осећањима.

– Кад сам се вратила, дочекала ме је уморна, разочарана и конфузна Србија. Ипак, ту су ми неки стари пријатељи, стекла сам нове, изузетно креативне и занимљиве, значе ми моји студенти и колеге. Волим свој позив и радује ме повратак глуми на српском. У фебруару ме чека нова премијера у Битеф театру – „Балкан реквијем“. Река се види са мог прозора, у новинама се појаве вести о нашим младим успешним научницима и спортистима, купујем дуње на пијаци, понека београдска јутра су блистава и сунчана, моја мајка је ту, волим да путујем, тад ми се чини да је све могуће. Тако се трудим да свако јутро „отоплим“, да се не замрзнем од количине лажи и манипулација којима смо окружени.

Професор сте глуме на Академији уметности у Београду. Педагошким радом сте се бавили и у Канади, сада предајете у Пољској. Имали сте прилике да уочите културолошке разлике, али квалитетно образовање је, претпостављамо, свима потребно.

Квалитетно образовање је у свакој професији важно јер те учи да мислиш. То је процес, и за студенте и за професоре, који не зависи само од количине знања, већ и од приступа, прилагодљивости потреба различитих генерација, специфичних интересовања. То је посвећеност развијању људских способности.

Пошто сам предавала у Канади, а сада предајем у Београду и Лођу у Пољској, занимљиве су ми културолошке разлике. Кад сам дошла у Београд, својим студентима сам говорила „Ви“. Било ми је потребно извесно време да схватим да они то нису доживљавали као моје поштовање према њима, већ као дистанцу. Мени је било свеједно, али њима није. Прешла сам на „ти”. У Канади сам предавала на језику који добро говорим, али који ми није матерњи. Тад сам изоштрила чула и за облике невербалне комуникације. У Пољској сам предавала програм „Шекспир између два језика”. Инструкције сам давала на енглеском, али смо Шекспира радили на пољском. Био је то експеримент који се допао и студентима и мени, па смо то исто радили и ове године.

Глума тражи интензивно присуство, поготово кад нема луксуза који вам пружа матерњи језик. Тад је „све“ или „ништа“. И непогрешиво се осети кад нешто „проради“.

Да ли се и колико глумац мења кад постане професор глуме?

Не знам да ли сам се променила као глумац зато што предајем глуму, али да ме рад са студентима мења, то свакако. Примила сам нову генерацију студената и занимљиво је колико се разликује од претходне. Једноставно су другачији као група. То и мени поставља нове задатке.

Шта Канада нуди својим уметницима, каква је културна политика те државе? Може ли се Србија у нечему поредити са „другим светом“?

Пре извесног времена, смернице развоја културне политике су се и тамо промениле. Цео систем финансирања Канадског федералног савета за културу је сада у измењеним категоријама које промовишу разноврсне облике сарадње у оквиру различитих уметничких области. Канадски и српски систем функционисања позоришта су другачији. Издвајања за културу, такође, нису за поређење. Оно што је исто – траже се додатна средства.

Носила сам наше текстове у канадска позоришта – говорили су да има много насиља, да недостаје линија која учвршћује текст. Кад сам носила канадске текстове у наша позоришта – говорили су ми да су површни и неузбудљиви. А ја сам те и такве текстове носила баш зато што сам сажимала супротна мишљења. И није ми било јасно, у почетку, зашто они у текстовима не читају онај слој који је мени примаран. Хтела сам у једном тренутку да направим видео-линк, са београдским и торонтским критичарима и уметничким директорима позоришта, да се истовремено у два града изведу јавна читања одређених текстова из других култура. И да отворимо дискусију, како видимо себе, а како друге, из ког угла и контекста се посматрамо, шта очитавамо у оној другој култури. Ми не знамо много о канадској драматургији, Канађани мало знају о нашој.

Ипак, „Пенелопијада“, по тексту чувене канадске књижевнице Маргарет Атвуд, који сам режирала и копродуцирала као канадско-црногорски пројекат, већ пет сезона је на репертоару тиватског позоришног фестивала „Пургаторије“. Мој канадски пројекат – „Одбрана госпође Клито Мастрес“ игра се у Битеф театру. Могло би се више урадити на плану међукултурне сарадње и у обрнутом смеру, а да то не буду само позоришна гостовања за дијаспору.

И, каквог ће Кир Јању вечерас гледати крагујевачка публика?

Драг ми је тај Кир Јања који не припада овом свету, а да то и не зна. Можда хода по својим мислима са погрешном мапом у глави. Хоће онолико новаца колико му је потребно да мирно спава у немирном свету. Драг ми је тај мали човек који је већ једном све изгубио, који се боји да му се сутра то поново не деси. Али све бежећи од тога, он улеће у замку да му се догоди баш то. И нису несрећни случајеви запечатили Јањину судбину. Јањине вечите „спекулације“, у којима мисли да је спретан, доћи ће му главе. Он стално сумња да неко хоће да га покраде. И то му дајем за право.

Занима ме то његово витално самопоуздање, да буде играч у игри за коју наслућује да се променила. Јања добро види, али не види све. Први пут, побунио се на крају. Али касно. Мислио је да игра још траје, а она је већ била завршена. Занима ме тај изненадни тренутак Јањине храбрости и побуне на крају комада, који ничему не води, јер је све већ решено. Занима ме шта нам то Стерија није испричао, а крије се иза приче коју нам је дао да се забавимо. Који су се то конци уплели тако да оно што смо мислили да је неважно постане важно. Заплет који гледамо се не решава, него прелазимо на други који паралелно тече и изненада нам се открива. И ми смо се, као Кир Јања, наједном, скоро преко ноћи, обрели у свету у којем више не препознајемо ко су нам пријатељи, где су сваком своји интереси најважнији, где се све продаје „забадава“, где нема више правила, а камоли система вредности, где је сила једини закон, а морал давно заборављена категорија. „Е сироти Кир Јања... хоће свет да пропадне“. И ја му верујем.

Кир Јања је комични лик који има „неваљало жена“, хоће стално „шлог даг а удари“, највише воли да кука. Покушава да подмити власт са „једно лепо јабука“, док велике своте новца прелазе из руке у руку. Ипак, после Егоновог и Ејдусовог „Кир Јање“ у Народном позоришту, овај текст се не може више читати без трагичне ноте. То припада и нашем Кир Јањи, али у једном другачијем кључу.