понедељак, 01.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:13

„Српска” судбина породице Черни

Србија је моја отаџбина, увек је била и остаће. У Београду ми данас живе синови Милош и Душан рођени у Јоханесбургу, имам српско држављанство и у српској престоници кров. Кућа је кућа, ускоро ћу се вратити из Јужноафричке Републике да овде живим – каже за „Политику” Јарослав Черни, унук пионира југословенске електрификације
Аутор: Гвозден Оташевићчетвртак, 15.12.2016. у 00:08
Јарослав Черни са супругом Ефтимијом, јуче у Чачку (Фото Г. Оташевић)

 

Чачак – На стручном скупу „Информационе технологије у граду – искуства из света”, приређеном јуче у чачанском хотелу „Београд”, један значајан документ „променио је руке”. Идејни пројекат санације, затварања и рекултивације несанитарне депоније чачанског сметлишта „Прелићи”, урађен у Институту „Јарослав Черни” у Улици Јарослава Черног у Београду, предат је градоначелнику Чачка Милуну Тодоровићу, а уручилац је био Јарослав Черни.

– Србија је моја отаџбина, увек је била и остаће. У Београду ми данас живе синови Милош и Душан рођени у Јоханесбургу, имам српско држављанство и у српској престоници кров. Кућа је кућа, ускоро ћу се вратити из Јужноафричке Републике да бих живео овде – каже за „Политику” педесетчетворогодишњи Јарослав Черни, унук пионира југословенске електрификације.

Прича да ће своју компанију на југу Црног континента, са тридесет запослених који се баве информатиком, препустити на управљање менаџерима и скрасити се у родном граду, на ушћу Саве у Дунав. Никад није био у Чачку, приспео је пратећи пословне токове и позиве, и у разговору за наш лист присећа се породичног животописа.

Као узгред, вели да „черни” на чешком значи „црни”, и сваком новом реченицом допуњава слику о „српској” судбини своје средњоевропске лозе. Дакле, о трајању препуном сеоба, деоба, муке и невоље и, дабоме, непролазних љубави.

Јарослав Черни (1909–1950) рођен је у Сарајеву где се 1890. из околине Брна доселио његов отац Јосиф, такође грађевински зналац, са највишом школом. Даровити јуноша у највећем босанском граду завршио је основну школу и гимназију, где су признавали неспорну памет, затим између 1927. и 1933. почео и окончао студије грађевине у Прагу, па се вратио у Сарајево, с намештењем у водоводу.

– Усташе су 1942. деду одвеле у Јасеновац одакле је побегао 1945. и следећег лета у слободном Сарајеву постао руководилац хидротехничко-пројектантског бироа. Руководио је пројектовањем и изградњом чак 27 хидроелектрана, али се никад није опоравио од логорског живота, па је умро у Београду 1950. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја у српској престоници, а на надгробник од црног јабланичког камена уклесано је „Јарослав Черни – пионир електрификације”. ХЕ „Јабланица” на Неретви била је његов пројекат живота.

Унук деду није могао упамтити, али се сећа прича свог почившег оца Драгана:

– Деда је, по татином казивању, радио и више него што човек може, од јутра до новог сванућа, као да је слутио да неће дуго.

Ево како су дубоки српски корени у венама негдашњих Чеха…

– Моја прабаба Јованка била је Српкиња из Житомислића у Херцеговини и кад се ородила са прадедом католиком, прве две њихове кћи, Марија и Зора, крштене су у католичкој вери, а мој деда Јарослав и још једна млађа сестра у православној. Очева сестра Драга, која је четири деценије живела у Чешкој, по доласку у Сарајево одмах је проговорила српски, без грешке, и упитали су је како је то могуће. Рекла је: „Лако, нисам хтела да заборавим свој језик”.

Јарослав Черни завршио је ФОН у Београду, почео да ради у ИМВ у Раковици и 1992. године, као и многи становници Србије тог доба, остао без посла и сигурног хлеба. Исте године отпутовао је у Јоханесбург, тамо са првом супругом, Београђанком, добио двојицу синова, и мучио се као и сваки исељеник…

– Годинама сам радио у Саудијској Арабији и Индонезији, па се вратио у ЈАР. У стану сам почео да развијам посао из области информационих технологија. Посрећило се, створио сам озбиљну фирму, тако се и дошло до послова у мојој отаџбини.

Уз Јарослава, у Чачку су ових дана његова нова супруга, Ефтимија, и њен син од 6,5 година, Андреас.

– Деда моје мајке, то је породица из Санковића код Мионице, погинуо је на Солунском фронту па сам, стасајући, 1980. путовао у Зејтинлик да му запалим свећу. По повратку са гробља упознао сам Гркињу Ефтимију, били смо заједно неколико година а онда се, живот је тако хтео, разишли, одлазећи свако својим путем. Сад смо поново једно уз друго, одушевљена је нашом Србијом и новим друмом, од Љига до Прељине. Са старијим сином, 2000. био сам у нашој постојбини, код Брна. То је сеоце са 3.000 становника, остали смо један дан, попили пиво у сеоској крчми и вратили се у нашу Србију.

Судбинске стазе, непредвидиве често, довеле су на ово подручје и Љубомира Сикору, директора чачанског ЈП „Комуналац”, који је овде дочекао Јарослава Черног. Љубомирови су пореклом из Чешке и Словачке па он приповеда да је Чехословак, мада та нација не постоји више, као што ће и Југословени ишчезнути.

Иначе, пројекат рекултивације сметлишта на ободу Чачка предвиђа да то траје пет година, сагоревањем депонијског метана кроз биотрнове, уз помоћ покретних бакљи као у рафинеријама или налазиштима нафте, а све би коштало 162 милиона динара.


Коментари5
2d697
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bezanija
Iz juzne Afrike belci masovno beze od dolaska crnaca na celo drzave. Nedavno je kompletno remontno odeljenje za odrzavanje vojnih aviona i helikoptera emigriralo u Australiju. Mladi belci masovno napustaju Juznu Afriku. Zemlja svakim danom tone u sve vece bezvlasce i korupciju.
Србољуб
Добро нам дошао!
Inženjer za vodu (bivši)
Veoma lepa priča i hvala "Politici" što ju je objavila. Ne znam Jaroslava unuka i jako bih se obradovao da ga sretnem. No, moram da ispričam i neke detalje na koje me asocira ova priča. Kad sam davne '54. kao pitomac vojne škole putovao vozom od Sarajeva na, jug negde ispod Konjica smo čekali satima da se obave neki minerski radovi vezani za izgradnju HE Jablanica: nepunih 10 god. posle rata gradio se objekat koji i danas radi. A sada, 20 god. iza nesrećnog rata u BiH nismo ustanju da napravimo objekat ni približne veličine. Pedeset godina kasnije u Kini sreo sam grupu inženjera iz Nemačke, Švajcarske, Švedske,... i rekao im da radim u institutu "Jaroslav Černi", koji je nazvan po dedi. I većina njih su znali o kakvoj se instituciji radi. Kamo sreće da i naši visoki državni rukovodioci znaju nešto više o tom institutu. Verovatno bi smo imali manje problema sa vodosnabdevanjem, poplavama, zagađenim vodama... No, sada je neko drugo vreme, neke nove vrednosti su na ceni.
Miroslav
Lepo je videti uspesne ljude da se vracaju u svoju domovinu.
Мирослав Јовановић
Јако занимљива, добра и позитивна прича. Више овога.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља