среда, 20.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 15.12.2016. у 12:06 Бранко Ћопић

Птице изван јата

Чини се да је мађионичар човјек од неког другог свијета. Кад на то и помисли он се само горко осмијехне и за тренутак осјети у себи све своје проскитане дане и године, осјети друмове и видике далеке, маглене, осјети сав свој умор и бескућништво и дође му да првом живом човјеку кога сретне каже и пожали му се како је и стар и уморан и бескућник без икога свога
Кафане и ханови су били места коначишта путника и селидбара

За читаво вријеме пута монотоно је сипила јесења киша добујући успаљиво и ситно по навоштеној циради покривених поштанских кола. Видик се губио у магли, облици се расплињавали као да се топе у влажну тешку ваздуху, боје су се гасиле, разливене, блиједе и прљаве. Кљусад мокра и загријана уједначено су каскала цестом, док је кочијаш Мујо Калаузовић сјетно и отегнуто пјевушио:

Да је мени лећи па умрити,

Па видити ко ће ме жалити...

Магле, сумор, добовање кише по затегнуту платну и бескрајна монотона Мујина пјесма, која узалудно тугује за нечим.

У сумрачној дупљи претрпаних кола ћелави стари мађионичар оборене главе труцка се тамо-амо, слуша кишу и кочијашево пјевуцкање и горко му је у души. Поред њега, на дршки излизана стара кофера, чучи сив отрцан голуб и као да читаво вријеме спава, само кад кола јаче отскоче и затресу се, он уплашено отвара очи, залепрша се и хвата равнотежу. Мађионичар се онда и сам тргне на тај немиран топал лепет крила и механички надноси руку на уплашену птицу.

– Лакше, лакше мали, не бој се.

Тако промрмља мађионичар и поново тоне у своје горке мисли.

Путује он тако од града до града већ годинама, претвара воду у пиринач, вади из празна цилиндра јаја, марамице и жива голуба, и обични новац од никла претвара у злато. Кад он махне својим чаробним штапићем: „хокус-покус”, онда је све могуће. Чини се као да за тренутак престану да важе сви тешки и тврди закони ове земље и човјек прелази у један други свијет, свијет чуда, маште и сна.

Чини се то само тако да је мађионичар човјек од неког другог свијета. Кад кадгод на то и помисли он се само горко осмијехне и за тренутак осјети у себи све своје проскитане дане и године, осјети друмове и видике далеке, маглене, осјети сав свој умор и бескућништво и дође му да првом живом човјеку кога сретне каже и пожали му се како је и стар и уморан и бескућник без икога свога и како је све то тешко и како пече као озебла рана.

Ево овога кочијаша Мује Калаузовића: причао је он успут мађионичару како доље у касаби има кућу и нешто земље, има жену и двоје дјечице, шућур Алаху, живи су и здрави, а има и краву и добро му засад иде, Алах нека га погледа. Кочијаши тако Мујо, вози пошту има већ једанаест година и све је код њега у реду. Не дао Бог само горе. Причао је њему Мујо подуго а кад је видео да је путник ћутљив и нешто карли, ућутао је и он од досаде најзад стао да пјевуши.

Спуштајући се већ низбрдицом доље је под њима касаба збијена међу бреговима Мујо се окреће и каже да су скоро ту, а мађионичар осјећа да би требало да и он проговори коју, да каже нешто о себи, али шта? Мујо има своју касабу, своју кућу, жену и дјецу, а од свега тога мађионичар је далеко. Њему су туђе и све касабе, све жене и сва дјеца – шта би он дакле могао да каже добродушном Муји?

Зар нешто о својим самотним путовањима и вјечитој скитњи...

А ти Марице, и ти ваљда знаш како је то тешко будећи се у блиједа свитања кад киша напољу испира путеве, а човјек зна да му је путовати...

Кад се смјестио у првом хану на улазу у касабу, сутон се већ хватао, видици се сузили и варошица се све више збијала у гомилу мокру, сиву и тешку. Мађионичар је смјестио своје кофере у тијесну собицу с једним креветом, проходао се два-три пута од врата до прозора, па је и палећи лампу, онако обучен, прилегао у кревет. Голуб се смјестио у ћошку на пртљаг и завукао главицу под отрцано крило.

Кревет је под теретом шкрипао уморно и снено и све је у соби мирисало на леден зној и на многобројне пролазнике. Сви су они давно отпутовали и расули се по свијету сваки за својом срећом, а у соби као да и дан-данас живе њихове сјене. Ето, био је ту човјек и отишао, а за њим је заостао дио његове људске биједе и самотних ноћних туговања и теби постаје и горко и тужно од присуства тих твојих многобројних непознатих сапутника.

Лежи мађионичар у мраку с рукама под главом, осјећа у тијелу тежак дрвен умор од данашњег труцкања и хтјело би му се да с неким проговори ријеч-двије, неким ко се исто тако испутовао као и он, па жели тренутак таквог мира без мисли и брига, неким ко не вјерује ни у његов штапић, ни у његов „хокус-покус”.

Мириси живе у соби као уклети немирни покојници.

Можда је овај кревет негда исто тако шкрипао под снажним и тешким тијелом пехливана Арифа Тамбурије. Напутовао се Ариф по читавој Босни уздуж и попријеко, и он зна шта је скитња и туђа непозната коначишта. Можда је овдје провела коју тужну ноћ Арифова партнерка Марица, дјевојка која у црним свиленим чарапама лебди високо у ваздуху на затегнутој жици, на изглед обијесна и жива као да се руга свему што је приковано доље за тамну и тешку земљу.

Тако се чини, али мађионичар добро зна да је она можда у овој истој соби у самотним ноћима често туговала као што тугују све дјевојке. И пожелела је некакав други свијет у коме нема ни жице, ни шатора, ни скитње без краја. Пропутовали су кроз ову собу многи мађионичари, људи с рибом-дјевојком, циркусанти, уздисао је у овоме хану на тврдој асури и ћорави Шемсо медвједар.

А сад као да су сви оживјели и састали се овдје у овој мрачној собици око кревета ћелавог старог мађионичара.

– Арифе, суст’о сам ти, досту, и плахо сам карли. Кажем то теби, јер ти добро знаш шта је то скитња. А знаш, држим, и то да ја нисам никакав чудотворац, него обичан жалосни човјек који хода по свијету трбухом за крухом.

– А ти Марице, и ти ваљда знаш како је то тешко будећи се у блиједа свитања кад киша напољу испира путеве, а човјек зна да му је путовати... И знаш да ти нико неће рећи: остани, болан ту, гадно је вријеме, пропашћеш ако си божји.

– Па мој Шемсо, ти најбоље знаш да друмови краја немају и да се на њима полако расипа и умире...

Ноћ пуни и осваја собу, чује се напољу киша и лимено звецкање у ханџијиној кухињи, а мађионичар се тих и тужан жали свом скитничком народу, жали се он и плаче на своју невољничку судбину, и осјећа како су та његова туговања блиска и Арифу, и Шемси и Марици и ономе с рибом-дјевојком. И не осјећа се више како те ћутљива земља вуче и савија по свом тврдом закону, долази нешто топло и драго као сан у праскозорје, нешто што спаја све њих у братску групу: и мађионичара, и Арифа, и Марицу – све њих. Како ти постаје топло и угодно кад имаш некога свог драгог и блиског. Ех, ех...

И мађионичар добар и разњежен придиже се у кревету и преко наслона напипа свога голуба. Под руком осјети топло перје и немирно подрхтавање живота.

– Мали мој сиромаче и скитницо, ето видиш, опет нисмо сами. Опет се нађе неко твој с киме можеш да поразговараш... А ти мала моја ’тичицо, сањаш ли ти о својим остављеним голубовима? Спавај, само спавај, знам ја да свак о свом јату сања...

 

(Политика, субота, 24. јун 1939. године)

Коментари7
4a5ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Stojović
Autor dela koje ste reprodukovali je Luka Mladenović, slikar-grafičar starog Beograda, kako se sam predstavljao. Inače, bio je učenik Uroša Predića. Pozdrav, Zoran Stojović
Бојан
Било би јако лепо и корисно да Политика објављује више текстова на српском ијекавском говору.
Народни трибун
Коме лепо и за кога корисно? Волим Ћопића, Матавуља, Иву пл. Ћипика, Дучића... ... волим лепу реч (lijepu reč), стил - ијекавица није императив, императив је белетристика.
sibirski slavuj
Tesko i depresivno. Ako je to bila poenta onda nista.
jovana t
Dirljivo, divno, osvežavajuće. Bravooooo.
Marko Roth
Kakav stil. Politika nas i dalje podseća šta su prave vrijednosti u ovom današnjem površnom i plitkoumnom svijetu trivijalnoti. Hvala vam što postojite.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља