петак, 17.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:01

Птице изван јата

Чини се да је мађионичар човјек од неког другог свијета. Кад на то и помисли он се само горко осмијехне и за тренутак осјети у себи све своје проскитане дане и године, осјети друмове и видике далеке, маглене, осјети сав свој умор и бескућништво и дође му да првом живом човјеку кога сретне каже и пожали му се како је и стар и уморан и бескућник без икога свога
Аутор: Бранко Ћопићчетвртак, 15.12.2016. у 12:06
Кафане и ханови су били места коначишта путника и селидбара

За читаво вријеме пута монотоно је сипила јесења киша добујући успаљиво и ситно по навоштеној циради покривених поштанских кола. Видик се губио у магли, облици се расплињавали као да се топе у влажну тешку ваздуху, боје су се гасиле, разливене, блиједе и прљаве. Кљусад мокра и загријана уједначено су каскала цестом, док је кочијаш Мујо Калаузовић сјетно и отегнуто пјевушио:

Да је мени лећи па умрити,

Па видити ко ће ме жалити...

Магле, сумор, добовање кише по затегнуту платну и бескрајна монотона Мујина пјесма, која узалудно тугује за нечим.

У сумрачној дупљи претрпаних кола ћелави стари мађионичар оборене главе труцка се тамо-амо, слуша кишу и кочијашево пјевуцкање и горко му је у души. Поред њега, на дршки излизана стара кофера, чучи сив отрцан голуб и као да читаво вријеме спава, само кад кола јаче отскоче и затресу се, он уплашено отвара очи, залепрша се и хвата равнотежу. Мађионичар се онда и сам тргне на тај немиран топал лепет крила и механички надноси руку на уплашену птицу.

– Лакше, лакше мали, не бој се.

Тако промрмља мађионичар и поново тоне у своје горке мисли.

Путује он тако од града до града већ годинама, претвара воду у пиринач, вади из празна цилиндра јаја, марамице и жива голуба, и обични новац од никла претвара у злато. Кад он махне својим чаробним штапићем: „хокус-покус”, онда је све могуће. Чини се као да за тренутак престану да важе сви тешки и тврди закони ове земље и човјек прелази у један други свијет, свијет чуда, маште и сна.

Чини се то само тако да је мађионичар човјек од неког другог свијета. Кад кадгод на то и помисли он се само горко осмијехне и за тренутак осјети у себи све своје проскитане дане и године, осјети друмове и видике далеке, маглене, осјети сав свој умор и бескућништво и дође му да првом живом човјеку кога сретне каже и пожали му се како је и стар и уморан и бескућник без икога свога и како је све то тешко и како пече као озебла рана.

Ево овога кочијаша Мује Калаузовића: причао је он успут мађионичару како доље у касаби има кућу и нешто земље, има жену и двоје дјечице, шућур Алаху, живи су и здрави, а има и краву и добро му засад иде, Алах нека га погледа. Кочијаши тако Мујо, вози пошту има већ једанаест година и све је код њега у реду. Не дао Бог само горе. Причао је њему Мујо подуго а кад је видео да је путник ћутљив и нешто карли, ућутао је и он од досаде најзад стао да пјевуши.

Спуштајући се већ низбрдицом доље је под њима касаба збијена међу бреговима Мујо се окреће и каже да су скоро ту, а мађионичар осјећа да би требало да и он проговори коју, да каже нешто о себи, али шта? Мујо има своју касабу, своју кућу, жену и дјецу, а од свега тога мађионичар је далеко. Њему су туђе и све касабе, све жене и сва дјеца – шта би он дакле могао да каже добродушном Муји?

Зар нешто о својим самотним путовањима и вјечитој скитњи...

А ти Марице, и ти ваљда знаш како је то тешко будећи се у блиједа свитања кад киша напољу испира путеве, а човјек зна да му је путовати...

Кад се смјестио у првом хану на улазу у касабу, сутон се већ хватао, видици се сузили и варошица се све више збијала у гомилу мокру, сиву и тешку. Мађионичар је смјестио своје кофере у тијесну собицу с једним креветом, проходао се два-три пута од врата до прозора, па је и палећи лампу, онако обучен, прилегао у кревет. Голуб се смјестио у ћошку на пртљаг и завукао главицу под отрцано крило.

Кревет је под теретом шкрипао уморно и снено и све је у соби мирисало на леден зној и на многобројне пролазнике. Сви су они давно отпутовали и расули се по свијету сваки за својом срећом, а у соби као да и дан-данас живе њихове сјене. Ето, био је ту човјек и отишао, а за њим је заостао дио његове људске биједе и самотних ноћних туговања и теби постаје и горко и тужно од присуства тих твојих многобројних непознатих сапутника.

Лежи мађионичар у мраку с рукама под главом, осјећа у тијелу тежак дрвен умор од данашњег труцкања и хтјело би му се да с неким проговори ријеч-двије, неким ко се исто тако испутовао као и он, па жели тренутак таквог мира без мисли и брига, неким ко не вјерује ни у његов штапић, ни у његов „хокус-покус”.

Мириси живе у соби као уклети немирни покојници.

Можда је овај кревет негда исто тако шкрипао под снажним и тешким тијелом пехливана Арифа Тамбурије. Напутовао се Ариф по читавој Босни уздуж и попријеко, и он зна шта је скитња и туђа непозната коначишта. Можда је овдје провела коју тужну ноћ Арифова партнерка Марица, дјевојка која у црним свиленим чарапама лебди високо у ваздуху на затегнутој жици, на изглед обијесна и жива као да се руга свему што је приковано доље за тамну и тешку земљу.

Тако се чини, али мађионичар добро зна да је она можда у овој истој соби у самотним ноћима често туговала као што тугују све дјевојке. И пожелела је некакав други свијет у коме нема ни жице, ни шатора, ни скитње без краја. Пропутовали су кроз ову собу многи мађионичари, људи с рибом-дјевојком, циркусанти, уздисао је у овоме хану на тврдој асури и ћорави Шемсо медвједар.

А сад као да су сви оживјели и састали се овдје у овој мрачној собици око кревета ћелавог старог мађионичара.

– Арифе, суст’о сам ти, досту, и плахо сам карли. Кажем то теби, јер ти добро знаш шта је то скитња. А знаш, држим, и то да ја нисам никакав чудотворац, него обичан жалосни човјек који хода по свијету трбухом за крухом.

– А ти Марице, и ти ваљда знаш како је то тешко будећи се у блиједа свитања кад киша напољу испира путеве, а човјек зна да му је путовати... И знаш да ти нико неће рећи: остани, болан ту, гадно је вријеме, пропашћеш ако си божји.

– Па мој Шемсо, ти најбоље знаш да друмови краја немају и да се на њима полако расипа и умире...

Ноћ пуни и осваја собу, чује се напољу киша и лимено звецкање у ханџијиној кухињи, а мађионичар се тих и тужан жали свом скитничком народу, жали се он и плаче на своју невољничку судбину, и осјећа како су та његова туговања блиска и Арифу, и Шемси и Марици и ономе с рибом-дјевојком. И не осјећа се више како те ћутљива земља вуче и савија по свом тврдом закону, долази нешто топло и драго као сан у праскозорје, нешто што спаја све њих у братску групу: и мађионичара, и Арифа, и Марицу – све њих. Како ти постаје топло и угодно кад имаш некога свог драгог и блиског. Ех, ех...

И мађионичар добар и разњежен придиже се у кревету и преко наслона напипа свога голуба. Под руком осјети топло перје и немирно подрхтавање живота.

– Мали мој сиромаче и скитницо, ето видиш, опет нисмо сами. Опет се нађе неко твој с киме можеш да поразговараш... А ти мала моја ’тичицо, сањаш ли ти о својим остављеним голубовима? Спавај, само спавај, знам ја да свак о свом јату сања...

 

(Политика, субота, 24. јун 1939. године)


Коментари7
e70e7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Stojović
Autor dela koje ste reprodukovali je Luka Mladenović, slikar-grafičar starog Beograda, kako se sam predstavljao. Inače, bio je učenik Uroša Predića. Pozdrav, Zoran Stojović
Бојан
Било би јако лепо и корисно да Политика објављује више текстова на српском ијекавском говору.
Народни трибун
Коме лепо и за кога корисно? Волим Ћопића, Матавуља, Иву пл. Ћипика, Дучића... ... волим лепу реч (lijepu reč), стил - ијекавица није императив, императив је белетристика.
Препоручујем 2
sibirski slavuj
Tesko i depresivno. Ako je to bila poenta onda nista.
jovana t
Dirljivo, divno, osvežavajuće. Bravooooo.
Marko Roth
Kakav stil. Politika nas i dalje podseća šta su prave vrijednosti u ovom današnjem površnom i plitkoumnom svijetu trivijalnoti. Hvala vam što postojite.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља