понедељак, 27.02.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:02

Гарантије мире

Да ли би Чехословачка била остављена да се сама бори из недеље у недељу против олује гвожђа и ватре? Изричита изјава Француске тврди супротно. Исто тако не сме се олако гледати ни на обавезу коју су Руси примили на себе.
Аутор: Винстон Черчилчетвртак, 15.12.2016. у 12:21
Винстон Черчил писао је текстове и за Политику

Мада су шпански грађански рат и заплети који из њега произилазе недавно заузели прво место у јавном мњењу, Чехословачка остаје, изнад сваког другог питања, жариште најнепосреднијег интересовања у Европи.

Неоспорно је да се Хенлајн, Хоџа и председник Бенеш труде да постигну споразум као и то да је погодно решење међу њима могућно на основу „хом рула“ у оквиру чехословачке државе, за области насељене судетским Немцима. И зашто га они не би могли остварити?

Чехословачка влада има дужност према Француској и Великој Британији да не супрoтстави никакву препреку ономе што налажу разум и правда. Судетски Немци никада нису тражили да буду анектирани Немачкој, изузев у крајњем случају.

Перспектива да играју нарочиту улогу као равноправни партнери у оквиру једне мале државе, као што је Чехословачка, изгледа сваког дана све примамљивија судетским вођама; они више воле ту улогу. Изнад свега, и с једне и с друге стране, као и на све чехословачке странке, лебди помисао да ће, ако се их њихових распири народни пламен општег рата, последица која се може прорећи са највећом сигурношћу бити да ће њихова отаџбина, њихови домови, њихове породице и све што имају бити скрхано и ишчезнути у општем пустошењу.

Без подршке са стране, неправде на које се судетски Немци жале никада не би биле исправљене. Сада су оне у току да буду исправљене и каснија интервенција са стране не само да не би била спасоносна већ би само донела беду и пустош. Тако у Чехословачкој сви путеви воде у Праг и ка споразуму. То решење ако га прихвати Немачка претстављаће знатан допринос миру и могло би да буде предзнак бољих дана за целу Европу.

Може се човек дивити дисциплини и невероватној хладнокрвности коју су показале чешке власти, било војно или полицијски, а још више коју је показало чешко становништво у току недеља изборног узбуђења и опасности за које је свак био свестан да су озбиљне. Кад један знатан део становништва, бар на изглед, позива страну војску да освоји националну територију, када заставе, химне, значке, беле чарапе, пружају безбројне узроке сукоба и када ма која усијана глава, с једне и друге стране, може да изазове крваве сукобе, заиста се мора човек дивити што је тај месец узбуђења прошао а да ниједан испад не добије озбиљне размере. Тај народ је очигледно озбиљан и зрео. Очигледно је такође да је потребно да он такав буде. То је такође један успокојаваћи фактор.

Чак и када би се сматрало да су садашњи судетски вођи сувише помирљиви, постоје многи начини помоћу којих би они могли бити поправљени или смењени. Све зависи од Брхерсгадена или Берлина.

Чехословачка влада одлучила је да држи јаке оружане снаге у приправности. Њен циљ је неспорно да од чехословачке територије створи једну војну зону која за сваког противника захтева веома велике покрете трупа. Уколико би ти покрети били већи утолико би било теже сакрити их. Тако би се располагало потребним временом за мобилизацију целокупне народне одбране. То претпоставља веома ефикасну препреку сваком изненадном маршовању.

Извесна пропаганда у Великој Британији тврди да би окупирање Чехословачке, ипак, у најгорем случају било ствар од неколико дана. Описује нам се брзина с којом би моторизоване дивизије извршиле марш са свих страна, кршећи сваки отпор с неодољивим налетом. Али таква није слика која се указује пред очима онога који има извесна искуства о савременом рату.

Један добро осмишљен систем утврђења и блокхауса, вешто усавршавање природних препрека, постављање читаве мреже мина на друмовима и мостовима, све те мере ако их подржава једна одлучна војска, биле би такве природе да осујете изненадни марш, ма какав он био.

Док Кајзерове армије нису окупирале Белгију 1914. могло се наћи највише двадесет гласова у британском народу који би се изјаснили у корист учествовања у континенталном рату. Четрдесет и осам часова касније противно мишљење владало је стопроцентно.

Било би дакле потребно да се доведу масе војника, да се сакупи и да снабде муницијом огромна артиљерија неопходна за савлађивање утврђених положаја. И тако, ма шта се још могло десити, лако марширање претворило би се у озбиљну и скупу ратну операцију. Пре него што се упусти у остварење таквог једног плана свака влада морала би да помишља на општу мобилизацију, на употребу знатног дела целе своје војске и на губитке који би износили најмање 300.000 до 400.000 људи. Посматран потпуно одвојено, такав подухват био би у стању да поремети сваку савремену силу.

А да ли би се таква експедиција изводила потпуно засебно и сама по себи? Да ли би Чехословачка била остављена да се сама бори из недеље у недељу против олује гвожђа и ватре? Изричита изјава Француске тврди супротно. Исто тако не сме се олако гледати ни на обавезу коју су Руси примили на себе. Најзад, председник британске владе дао је у Доњем дому једну изјаву о Чехословачкој. Не би се могла учинити беднија услуга миру него ниподаштавати те чињенице. Довољно је сетити се само наглог повећања температуре које се десило у британском јавном мњењу у марту ове године и онда је лако замислити последице таквог страховитог сукоба који би се развијао из дана у дан између армија какве велике силе и храбрих бранилаца каквог малог цивилизацијског народа.

Док Кајзерове армије нису окупирале Белгију 1914. могло се наћи највише двадесет гласова у британском народу који би се изјаснили у корист учествовања у континенталном рату. Четрдесет и осам часова касније противно мишљење владало је стопроцентно.

У Енглеској парламент и публика одобрили су обазриви и резервисани став који су усвојили г. Чемберлен и влада Његовог Величанства, али за све оне који се сећају прошлости неоспорно је да су прилике и национално осећање способни у датом тренутку да пређу чак и преко контроле најискреније мирољубиве британске администрације.

Могућно је да су извесна од тих размишљања играла своју улогу у стварном смирењу чехословачког проблема који се десио пре месец дана.

Могућно је да летњи месеци у које ступамо буду препуни неспокојства; али нико нема права да очајава и да верује да се неће доћи до каквог задовољавајућег решења.

Уређење мањинског питања и измирења у Чехословачкој не би представљали никакво понижење ни за кога. Напротив, могло би се са пуним правом тврдити да судетски Немци имају да захвале напорима са стране за частан и повољан статус и за праведан положај у њиховој отаџбини, као и да је процедура кроз коју су те реформе добијене пре појачала него што је уздрмала основе европског мира.

 

*Написао Винстон Черчил, члан тајног дворског савета и члан Доњег дома

 

Политика, четвртак 23. јун 1938. године

 


Коментари0
4ce69
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља