Екрани су пуни таленат шоу програма у којима се траже најбољи певачи свих генерација. Смењују се тако „Пинкове звезде”, „Пинкове звездице”, „Звезде Града”, „Грандове звездице”...

Стотине људи, који имају добар глас и слух, наступа пред милионским гледалиштем и, наравно, пред жиријем у којем су познати певачи, музичари и глумци...

И управо су чланови жирија ти који анонимним такмичарима краду „светлост позорнице”, пажњу и концентрацију гледалаца који често присуствују тужним сценама у којима такмичар, заборављен стоји на сцени чекајући пресуду о својој интерпретацији а жири се препире, разбацује досеткама, речју – прави свој лични шоу свестан велике гледаности и тога да ће бити на екрану и сутрадан, у репризи.

Што више „оплету” по кандидату или једни по другима, то ће им бити већи бонус: биће то секвенца којом ће телевизије данима најављивати емисију и тако из сата у сат малтретирати гледаоце који на том програму гледају, рецимо, филм.

Имена кандидата и победника из прошлих сезона, сви врло брзо забораве јер они као да су ту само да би жири имао о чему да прича. Њихове критике се најчешће своде на „отварај јаче уста кад изговараш самогласнике” и сличне примедбе које би се могле приписати већини звезда нашег музичког неба.

Има и оних других, попут познатог глумца Срђана Тодоровића члана жирија „Ја имам таленат” који готово да не мења израз лица а коментари су му сведени на минимум па оставља утисак да се у себи пита где се то нашао и шта му све то треба.

Наравно „Звезде Гранда” остају непревазиђене по перформансу који праве њихове „судије”, којима није довољно све што изговарају него устају и шеткају се...

Свему томе се највише радују таблоиди и разноразни интернет портали који такве умотворине ревносно преносе и тако стварају нови тип новинарства који би се могао назвати „препиши оно што си видео на телевизији и зачини сензационалистичким насловом”.

Да може и другачије, сведочи „Никад није касно” (Гранд продукција, емитује ТВ Прва недељом у 21.00) у којој праву дозу квалитетне забаве дају не само врсни такмичари него и жири чији се чланови (осим Саше Милошевића Марета) мењају из емисије у емисију...

Некадашњи ТВ формат „Скривене камере” који је имао сценаристе, сниматеље и глумца заменили су видео клипови, који бележе неочекиване ситуације.

Код скривених камера смо схватили да, као и у животу, добронамерни и хумани људи буду намагарчени јер су замољени да нешто причувају, придрже, некоме помогну а испостави се да су испали смешни а њихов непотребан труд је замка за наивне и окосница вица.

Сличан тип видео клипова има много прегледа на интернету и доспева у наше ТВ програме: у њима или неко мало дете пада са вртешке или љуљашке, стари људи се оклизну током плеса, младожења се саплете на сопственом венчању, пијанци падају у јарак, неког одалами даска или чешће, неко скочи у базен у којем нема воде...

За све ове духовитости је заједничко то што су главни јунаци претрпели физички бол и – осрамотили се.

Хумор се учи и негује а истински духовити људи умеју да се и нашале и насмеју на свој рачун.