субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 19.12.2016. у 08:04 Владета Јеротић

Самооткривање на путу зрелости

Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и могуће откривање смисла живота. Можда је тако почела важна улога религије. Други најзначајнији степен развоја на путу сазревања јесте фаза самообнављања. Са искреним откривањем својих рђавих особина човек може да почне да тежи поправљању себе: самообнављању.
Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Човек као вечит путник (homo viator), увек је само на путу сазревања, односно зрелости. Човек, ни као појединац, још мање народи, а тек човечанство, никад не остварује пуну зрелост. Али, шта је онда зрелост (појединца, народа, човечанства)? За религиозне људе у свету (религиозне, не само побожне!) очекивање појединачног и/или групног сазревања – различито је. Велике азијске религије, са њиховом дуговечном вером у карму и реинкарнацију, углавном су песимистичке религије (што нарочито важи за будизам, следујући Будино учење, које је више филозофско него религијско). Идеја „спасења” једва да у тим религијама постоји, па сврха понављаних реинкарнација није довољно јасна.

Све три монотеистичке религије говоре, додуше, о спасењу, али ни у њиховом учењу није довољно јасно где оно може да се оствари: „овде или тамо” (миленаризам или есхатологија?). Иако најстарија међу друге две религије, јудаизам је (зачудо!) касно дошао до идеје о личној бесмртности човека (мада наговештаја има код пророка Исаије и у псалмима). У центру пажње јудаистичког учења била је бесмртност јеврејског народа и очекивање (до данас) доласка Месије који ће остварити земаљску правду – на Земљи. Тек је хришћанство постало радикално – мање ислам који је остао под јачим утицајем јудаизма него хришћанства, нарочито у практичном животу – заоштравајући тако природан дуализам човека (већ је човеково новорођенче унутар прве године живота, према мишљењу неких психолога, у природном расцепу!), делећи човека и народе на добре и рђаве, обећавајући (и претећи) људима онострану награду, односно казну. Мада се овакво дуалистичко мишљење у хришћанству сматра погрешним, јер стоји под утицајем гностичко-манихејске јереси, човекова природа у свакодневној пракси пре говори о дуалистичкој људској природи.

Неопходно је да се осврнемо и на оне агностичке и атеистичке представнике у историји човечанства који су се искрено залагали за релативан мир и релативно благостање на Земљи, до кога се, према њиховом мишљењу, може доћи и без религије; потребна су, истина, велика одрицања, негујући релативно моралан живот (морал без религије!) и постојање свуда принципа поштовања различитости.

Зар то нису били виђени представници хуманизма (и ренесансе као сталне обнове)? Споменимо Еразма Ротердамског, Дејвида Хјума, Волтера, Имануела Канта (стално морално усавршавање човека и човечанства!), Маркса, али и многе пре њих (Никола Кузански). Вера, нада и љубав јесу првенствено хришћанске врлине, али то само значи да сваки човек, бар потенцијално, носи у себи ове исте врлине, као услов нагона самоодржања, у које стављамо и сексуални и агресивни нагон (мислећи на њихове позитивне стране). Значајан научник у 20. веку, Конрад Лоренц (1903–1989), писао је: „Налазим да је агресивност далеко од тога да буде дијаболичан, деструктиван принцип, како га представља класична психоанализа, већ је неопходан део организације инстинкта за очување живота... Извесно је да би са потпуним елиминисањем агресије из човековог живота нестао подстрек

чак и за решавање најситнијих проблема.”

После овог нешто опширнијег увода, вратимо се на свакодневни живот и његову реалност, занимајући се за психолошко сагледавање пута сазревања и зрелости.

Нико не оспорава физички раст детета, пратећи наравно и његово психичко сазревање. Зашто је у свету још увек мање људи којима је стало до психичког сазревања? Можда је Сигмунд Фројд у праву (мада је било и пре њега сличних размишљања) када је нагону Ероса у човеку (Ерос није само сексуални либидо, већ општа Енергија о којој је тако убедљиво говорио Никола Тесла, а и К. Г. Јунг) супротставио нагон смрти, Танатос. Појам Танатоса обухвата много шта. Најпре, упорна је то конзервативност човека; према другом закону термодинамике „психа је у суштини конзервативна, па је неопходна невоља за покретање индивидуационог процеса” (Јунг); страх од било каквих промена (и у самом човеку и у друштву); инертност у мишљењу, а онда и у вољном деловању. Како се успешно одупрети овој великој снази пасивности, тромости (лењости, учмалости) човека који често такав остаје целог живота?

Борба Ероса и Танатоса стална је, у човеку, у народима и у човечанству. Како дати предност Еросу? Најпре самооткривањем човека, што значи почетак упознавања самог себе.

„Упознај самог себе”, као позив, чак заповест, траје од времена старе Грчке, у Делфима, што не значи да и други стари народи света нису ово наслућивали или и знали. Већина хришћанских светитеља, још убедљивије, понавља делфијску мудрост.

Самооткривању нема краја, ни упознавању себе самог. Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и, могуће, откривање смисла живота. Можда је тако некада, у давној прошлости човечанства, почела важна улога религије.

После самооткривања, у срећном случају и откривања смисла живота, следи други најзначајнији степен развоја на путу сазревања, то је фаза самообнављања. Разуме се да до ове друге и онда непрекидне фазе самообнављања долази код човека када он, препознајући себе, све боље, открива не само своје добре особине: моралност и етичност (опраштање увреда), благонаклоност и трпељивост за друго и друкчије, све до стваралачке радости због постојања Д(д)ругог. Неопходно је и препознавање својих лоших особина: осветољубивост, завист, мржња према Д(д)ругом, себичност и властољубивост. Тек са искреним откривањем својих рђавих особина човек може (али не мора) да почне да тежи поправљању себе, да промени себе – тежи самообнављању.

За крај овог чланка једно корисно поређење. Религија и наука почињу најзад да се слажу! He залазећи у осетљиво питање: Да ли верујеш у Бога или не верујеш, и атеистички научници (као и теистички и агностички) шаљу човеку исту поруку као и Творци великих религија света: He престај са тражењем и мењањем себе. Тајна је свуда: у атому, ћелији, галаксији, психи. Тражи и тражи, али и мењај се!

Зар ова порука није природна и свима потребна? He обмањујмо сами себе: промена (тачније, промене) не долазе споља, ни од револуција, ни од политичких партија (нека је она и најбоља међу осталим рђавим), ни од појединих талентованих, али и моралних политичара, као што су били Ганди, Масарик, Де Гол, и мањи број других. Истинска промена (хришћани говоре о метаноји, преображавању човека) долази само код појединаца. Да ли је она довољна да се очекује промена и у породици, и у народима и у човечанству (и његовој тужној историји) – не изгледа вероватна. Па ипак, мајка Тереза (свеопшта хришћанка) поручује: „Човек је неразуман, нелогичан и себичан. Није важно, воли га! Добро које чиниш, сутра ће бити заборављено. Није важно, чини добро! Оно што си годинама стварао у часу би могло разрушено бити. Није важно, стварај! Ако помажеш људима, можеш лоше проћи. Није важно. Помози им! Ако чиниш добро, приписаће то твојим себичним циљевима. Није важно чини добро!”

Коментари41
b482e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gordana Miletic
Jeroticem sam se uvek oduševljava odnosio mi blizak,slušajući ga sama sebe sam rastu macola i potvrdila ,jer sam na sličan način zapazala,samo mogu da ne razumeju a ne da se ne slažu sa njim,a takođe se u potpunosti slažem sa izjavom i mišljenjem Majke Tereze,ali treba biti sirok,duhovan,otvoren ka kosmosu da bi se to shvatilo,to je pitanje zivota,energije kako god to nazvali ,a ne besmislenog zivotarenja...
Смисленост 1
- Истинита Црква никад није била, нити ће бити против истинити науке – важи и обратно. - Сви велики истраживачи су прво поверовали, па занесени тиме, истраживали (Колумбо, Тесла, Вук, Руђер . . . - Бошковић је још у 18. веку дошао, на за оно време ''лудачку'' помисао да најмање честице немају димензије (забележио нобеловац Ледермен), а данас се то зна за кваркове – зато се Бошковић цитира и цитира. - То значи да је од Творца свет замишљен и састоји се од сталног комбиновања утицајних ''тачака'' – не од некаквих најситнијих зрнаца ''песка'', како је то материјалиста Демокрит замишљао. - Ако не бих веровао, све би ми било дозвољено (Достојевски). - Племенит, односно прави Господин је онај, који је увек спреман, односно моћан да другоме помогне – онај, који даје себе другима.
ne znam sta da mislim
Mnogo mi lici na bogoradanje. Mozda ce neki drugi citalac naci nesto sto ce mu otvoriti oci. Idem da dremnem.
davno rečeno
Hese je sve to davno rekao, i mnogo poetičnije.
035
У природним религијама дефиниција добра и зла је једноставна : Зло је кад суседно племе упадне у наше село , поубија мушкарце и отме наше жене , стоку и оруђа , а добро - кад ми упаднемо у њихово село , поубијамо мушкарце , отмемо ... У објављеним религијама зло се јавља са жељом за присвајањем оног једног бога , парафразирам атеисту Русоа . Жеља за сазнањем је први грех , али није зло ! Присвајање Бога јесте .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља