Недавно се навршило 16 година од смрти Небојше Симеуновића, судије Окружног суда у Београду, а овај предмет и даље је у фази предистраге.
Судијино тело су пронашли рибари у Дунаву, уз један шлеп у близини хотела „Југославија” 3. децембра 2000. Колегијум Окружног суда у којем је Симеуновић радио више од 30 година тада је издао саопштење да се „он убио, јер је био депресиван, склон алкохолу и тежак срчани болесник”. Међутим, разне контроверзе и данас прате овај случај и многи сумњају у званичну верзију о самоубиству.
„Активно се ради на предмету у правцу расветљавања свих чињеница и околности под којима је судија Небојша Симеуновић нестао, а његово тело након извесног времена пронађено утопљено у Дунаву”, каже за „Политику” Татјана Секулић, портпаролка београдског Вишег јавног тужилаштва.
Пошто је реч о таквој фази поступка, више информација, кажу у тужилаштву, не могу да дају.
„Због интереса самог поступка и свих учесника, не могу се износити детаљи у вези са лицима или самим догађајем или са предузетим радњама”, додаје портпаролка Вишег јавног тужилаштва.
Несрећној судбини судије Симеуновића претходило је његово одбијање да донесе одређене судске одлуке, за које је сматрао да нису ваљане. По писању медија непосредно после Симеуновићевог нестанка, судија је у ноћи између 3. и 4. октобра 2000. године одбио да прихвати захтев окружног тужиоца да распише потерницу и одреди хапшење и притварање челника ДОС-а, Небојше Човића и Бориса Тадића, као и комплетног штрајкачког одбора колубарских рудара.
Тај документ Симеуновић је требало да потпише у јеку политичких превирања у Србији, непосредно пред велике демонстрације 5. октобра те године у Београду, којима је окончана владавина Слободана Милошевића.
У разговору за „Политику”, Јелена Симеуновић, сестра покојног судије, каже да је по њеног брата био фаталан управо тај 3. октобар.
„Мој Небојша је тада био дежуран у Палати правде када је стигла кривична пријава коју је поднела полиција против Тадића, Човића и рудара Колубаре. Била је допуњена дописом коју је поднео Генералштаб Војске Југославије. Тежину предмета давао је тај допис, и то више није било квалификовано као обичан штрајк, већ као саботажа, за шта је претила казна до неколико година затвора. Он је одбио да донесе решење о одређењу притвора за те људе”, каже Јелена Симеуновић.
Увече 3. октобра 2000. Симеуновић је, по речима његове сестре, дошао у њен стан да преспава.
„Мало пре поноћи зазвонио је телефон. Јавила сам се. Са друге стране, не представивши се, неко је дрско рекао: Дајте ми Симеуновића. Мој брат се јавио, саслушао га и рекао: Ви добро знате како се води истражни поступак. Како замишљате да потпишем налог за хапшење рудара Колубаре ако никога нисам видео и проценио да ли постоје услови за такво хапшење или не, рекао је”, присећа се Јелена Симеуновић.
Небојша Симеуновић нестао је у ноћи између 6. и 7. новембра 2000. године, а његова сестра тврди да је био заточен у приватном затвору, а потом убијен. Предочила нам је део документа за који тврди да је реч о записнику са саслушања сведока који су давали исказе у београдском Окружном суду поводом смрти њеног брата. У том делу документа помиње се амонијак и његово дејство на организам човека. Саслушана особа је неко ко је био близак Институту за судску медицину, а изводи из записника о саслушању састављени су 12. фебруара 2001. године у Окружном суду у Београду. Предмет се води под бројем 1810/2000.
Јелена Симеуновић тврди да су њеног брата убили убризгавши му амонијак у уши, а затим су тело бацили у воду. На место на ком је пронађено Небојшино тело нису изашли ни истражни судија, а ни јавни тужилац, додаје она.
Пре шест година случај„ Симеуновић” поново је изнет у јавност приликом парастоса покојном судији. Тада је Борис Тадић, тадашњи председник Србије, позвао све надлежне институције да преиспитају овај случај, рекавши да има много разлога за сумњу у званичан извештај о судијиној смрти. Затим се огласила и Загорка Доловац, републички јавни тужилац, и рекла да је тражила од Вишег јавног тужилаштва да по хитном поступку обави ревизију предмета у случају судије Небојше Симеуновића. То је требало да значи да ће се у потпуности преиспитати све околности његовог нестанка и узрока смрти, како би се утврдила истина. Међутим, помака у истрази до данас, очигледно, нема.
Мало је оних који су за протеклих 16 година хтели да говоре о табу теми – случају Симеуновић, а чини се да је и данас тако. Београдска правница Весна Ракић-Водинелић каже за „Политику” да истрага о овом случају никада није била спроведена како треба. Она не може да тврди да је судија убијен, али каже да разлози за сумњу и даље постоје.
„Ја сам тог човека видела два-три пута у животу. Не могу рећи да сам му познаница, али некако ми се чини да не може нико тек тако да ћути о смрти једног судије”, каже Ракић-Водинелић.
Новинари попут Славка Ћурувије и Радиславе Даде Вујасиновић нису препуштени забораву захваљујући новинарским удружењима, подсећа она додајући да тако нису поступила удружења судија и тужилаца.
„Није ли обавеза Друштва судија и Удружења тужилаца, па и свих нас који себе представљамо као правнике – да сачувамо спомен на судију Симеуновића”, сматра Весна Ракић-Водинелић и додаје: „Свеједно је кад је дан независности правосуђа у ЕУ, Србија има свој дан независности правосуђа – 7. октобар – дан од када судију Симеуновића више нико није видео. На тај дан судије и тужиоци треба да слободно донесу одлуке о ономе због чега трпе најжешће притиске.”
У Друштву судија Србије нису желели да коментаришу случај свог колеге Небојше Симеуновића. У Удружењу тужилаца рекли су нам да ово удружење није постојало у време смрти Симеуновића и да не могу да се изјашњавају о том случају.
