недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Шпица, наш човек у Анголи

Захваљујући годинама стицаном угледу, Енвер Салкановић успешно отвара врата српским компанијама у овој потсахарској земљи Африке
Аутор: Бошко Ломовићуторак, 20.12.2016. у 15:00
Енвер Салкановић (Фото: Енвер Салкановић)

Од нашег специјалног извештача
Луанда – Нашем министарству за иностране послове је недавно упућен предлог да се „Енвер Салкановић прогласи за почасног конзула Србије у Републици Анголи. На допису су печати пет фирми: земунског „Планума”, београдских „Јомила” и „Влатакома”, „Амиге” из Краљева и „Нелта” из Добановаца. У образложењу је између осталог наведено да је Салкановић „свакој компанији, која је желела да започне посао у Анголи, широм отварао врата, почев од свога дома и канцеларије, па до кабинета најважнијих људи у свим структурама”. Јер, пред овим човеком анголски министри и генерали немају тајни.

Када смо га посетили у његовој канцеларији у Луанди, није био превише говорљив.  Али скепса према „седмој сили” посве је спласнула у његовој кући где смо, на Енверов позив, били баш по нашки дочекани.

– Овде сам се обрео 1983. године као радник „Планума”. Именован сам за техничког директора грађевинских радова које је моје предузеће обављало у Анголи. Завршавали смо аеродром у Лубангу који је пројектовао „Југоимпорт” СДПР. Требало је да останем шест месеци, а остао сам пуне 33 године. До рата у СФРЈ овде је било много наших фирми, а  „преживели” су само „Планум”, НИС и наша амбасада. Пре 14 година сам се запослио у „Каза милитар”, фирми анголске државе која је градила војне, али и цивилне објекте по читавој земљи и која је, у зависности од послова, ангажовала и по 1.400 радника. Савесно и одговорно радећи, стекао сам поверење Анголаца, а све данас важне личности сам упознао још док то нису биле – прича нам Енвер у свом дому, у једном живописном крају престонице.

Иначе, Енвер је рођен у Теочаку, селу на планини Мајевици. Као „Планумов” стипендиста, завршио је средњу грађевинску школу, потом и вишу. Са 18 година је постао члан СКЈ и истиче да црвену легитимацију и данас има. За њега велика домовина као да још постоји и сви људи од Триглава до Ђевђелије су добродошли у његов дом и вредни су његове пажње и помоћи. За њега, каже, не постоји, као критеријум, нација, вера, боја коже. На Енверовим теразијама си – или човек или нечовек. Истиче да је тако васпитан у младости, такав је остао и данас. Исто важи и за супругу Сефију и сина Алмира који су му се, пре неколико година, придружили у Луанди. Није редак случај да новодошлог привредника, мајстора или фудбалског тренера с простора Југе прими у кућу на храну и коначиште и помогне им „док се не снађу”.

– Био сам одлучио да се, 1990. године, вратим у земљу, али тамо се већ „кувало”. Истина, и овде је трајао дугогодишњи грађански рат између покрета МПЛА и Уните, али сам проценио да ћу се у Анголи осећати безбедније. Радио сам свој посао по читавој земљи, нисам се мешао у сукоб и рачунао сам да ниједна страна неће пуцати у човека светле пути. Навикао сам се на овдашње људе, амбијент и начин живота, али кад дођем у Београд или својој кући у Бијељину, осећам се као да никад нисам излазио из своје земље – говори Енвер Салкановић, иначе много познатији је по надимку Шпица него по имену и презимену.

Амбасада Србије у Луанди (Фото Министарство спољних послова)

Кад се, пре пет година, власник компаније „Јомил” Јован Чековић обратио анголском амбасадору у Београду да му помогне да у његовој земљи започне посао, добио је одговор: „Немојте то тражити од мене, не могу вам помоћи, али сазнајте ко је у Луанди Шпица, обратите му се, све ће да вам заврши”. Како је отворио врата Анголе „Јомилу”, тако је и другим предузећима и појединцима, свакако и фирмама које су ставиле своје печате на предлог са почетка ове приче. Али, немојте очекивати од Енвера да за вас учини нешто на штету интереса Анголе, као ни да, бранећи интерес земље у којој живи, оштети фирму из Србије; код њега је – ни по бабу, ни по стричевима!

Енверови неимари тренутно учествују у градњи велелепног стадиона ФК „1. август”. То је армијски клуб у којем је наш човек не само градитељ објекта. Енвер је и иницијатор градње, важан чинилац у управи клуба. У његовој кући је велика урамљена фотографија управе, снимљена после освајања овогодишњег првенства анголске прве лиге. На слици је и тренер Драган Јовић, некада је тренирао више клубова у БиХ. Енвер га је довео у „1. август” и није се покајао.

Ако је и однос према животињама мера хуманости, онда је Енвер и ту положио испит. Затекли смо у његовом дворишту седам-осам мачака (било их је 12, али су их поклонили пријатељима); биле су луталице, више  нису. Иза куће је голубарник са око двеста голубова. Донео их је осам, а убрзо су се намножили, па „кад су већ ту, нека ту и остану”, каже.

Кад ће и да ли ће, ипак, Енвер да се врати у завичај – банално је али неизбежно питање на крају разговора.

Мало се замислио, усмеривши поглед у даљину, па одговорио:

– Немам одговор. За сада.


Коментари3
f5bac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Jevtic
Puno pohvala za ovako humanog coveka ali i Afriku u kojoj sam proveo 7 najlepsi godina . Kako doci do ovog coveka da mi pomogne da opet ostvarim svoju zelju i dodjem u Afriku . Pozdrav...
Gordana
Imala sam cast da upoznam porodicu Salkanovic i da budem gost u njihovoj kuci u Luandi. Divni ljudi, svaka rec istinita od pocetka do kraja!
feliks56
Аферим, Енвере. Такве људе би држава Србија требала да помогне да би били њени истински представници. А не да нам амбасадори и остале дипломате (наравно, не сви) буду разноразне опскурне особе. Као онај амбасадор у Либији за чијег мандата је, пре скоро две године киднаповано и убијено оно двоје несрећника из амбасаде. Да ли је тај човек смењен и да ли је против њега покренут било какав поступак?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља