Најновији комад Душана Ковачевића „Хипноза једне љубави” бајковита је мелодрамска гротеска која се превасходно бави проблемом одласка младих људи из земље. Радња се дешава на напуштеној планинчини, метафоричкој стрњици, у надреално извезеним околностима преплављујуће беде. Зачини фантастике и надреалног су и раније били саставни део Ковачевићеве драматургије, на пример у „Сабирном центру” и „Кумовима”, због чега им је „Хипноза” блиска. У њој је коренито, мада суздржаније, присутан посебан ковачевићевски дух, лакрдијски, гротескни елементи који су постојано уткани у већину његових ликова, од Топаловића, преко Чворовића, до браће из „Генералне пробе самоубиства”. Већина актера су и овде квргави, фелерични. Ранко се гега са штаком, његова жена Соја пати се са штапом, војном лекару Васи је непокретан врат, а његов син Драги не може да говори. Њихови физички недостаци су упадљива комичка средства, извори ситуационе комике, али су и изражајне метафоре болесног друштва. Фелери ликова нису само физички, већ и ментални. Ранко комуницира са вуковима завијајући и арлаучући, што подсећа на беспомоћно људско лајање у „Кумовима”, док Соја другује са совама хучући. Ове менталне девијације ликова такође метафорички и комички продорно употпуњују Ковачевићев живописан одраз друштва, црнохуморно огледало система (без)вредности.
Режија Душана Ковачевића нема амбиције стварања савременог сценског језика, напротив, она је старомодна и наивна, као да је води Ранкова ванвременска наивност. Сматрамо да је Ковачевић далеко бољи писац него редитељ и да његови текстови најчешће сценски упечатљивије оживљавају у рукама других редитеља. Упркос томе, ова представа се сасвим добро држи, превасходно захваљујући снажним глумачким изразима који надахнуто разигравају вредан текст, развијајући бајковито-гротескну атмосферу неоспорног шарма.
Љубомир Бандовић је доброћудни занесењак Ранко, шумар загледан у звезде, (наивно) уверен да ће лепота спасити свет, по благости налик Сави оџачару из „Клаустрофобичне комедије”. Мила Нине Јанковић је слична оцу, романтична и прозирна. Соја Анице Добре је другачија од њих, рационалнија и прагматичнија, учитељица у школи са пет ђака, често џангризало које расплињује њихове заносе. Добра игра оштрије, чешће изазивајући физичку комику, на пример, када крпом млатара по Ранковом скупоценом телескопу који их је довео до просјачког штапа. Васа Драгана Петровића Пелета је најупечатљивије комички обликован, карикатурално је војнички строг, осенчен жаријевским апсурдом. Његов син Драги (Урош Јаковљевић) је нежан као цветак, несрећно заљубљен у Милу, што изазива низ тужно-смешних ситуација, посебно комички јаких у сусрету са цвиљењем његових гајди. Мај (Иван Михаиловић) је одговарајуће хладно и круто дефинисан јер је биће из другог света, чудотварац и Милина метафорички нестварна љубав.
Сценографија је статична и одговара бајковитом реализму игре (Ненад Бркић и Никола Николић). Простор представља њихов планински дом, засут је звездама које нежно уоквирују радњу. Статичност простора можемо да разумемо такође метафорички, као израз идеје да се ту никада ништа неће променити, због чега деца одлазе. Костим Марине Вукасовић Меденице прати карактере, углавном је реалистички, осим у случају Маја, где је дискретно стилизован. Представа почиње кратким филмом, лепим призорима наше планете, њене природе. Без њега се суштински могло зато што он не успоставља битније значење, декоративан је. Са друге стране, дијалози између Миле и Маја, до његовог физичког доласка, сценски су ефектно решени путем раније снимљених аудио записа. На тај начин се гради значење метафоричке нестварности љубавних односа, њихове неухватљивости, крхкости.
Ковачевић тмурну друштвену реалност преобликује у питкију, подношљивију позоришну стварност. Али, иако је умешан тако да се лакше гута, његов драмски свет је вишеслојан, дубински амбивалентан и зато уметнички вредан. Расплет „Хипнозе једне љубави” је на површини срећан, физички фелери ликова су излечени Мајовим чудотворним моћима, љубавници су спојени. Но, наличје ове идиличне слике је болна стварност. Родитељи остају сами на тој пустој планини, деца су отишла у бели свет, у потрази за праведнијим системом вредности. Земља без деце је земља без будућности, а светлуцање звезда на овом сценском небу тужно обасјава усамљеност преосталих људи, не њихову стварну радост.
