четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:04

Може ли нешто бити „ничим изазвано”

У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација
Аутор: Др Ми­лош Ко­ва­че­вићсубота, 24.12.2016. у 15:00
Ћирилично иницијално писмо КУМОДРАЖ 02 (Дарко Новаковић)

У „Ве­чер­њим но­во­сти­ма“ и у но­ви­на­ма „Да­нас“ забeле­жи­ли смо две ва­ри­јан­те исте кон­струк­ци­је, у пр­вим „ни­чим не­и­за­зван“, у дру­гим „ни­чим иза­зван“: „Ни­чим не­и­за­зван, ви­со­ки пред­став­ник у БиХ Ва­лен­тин Ин­цко за­пре­тио је ме­ђу­на­род­ном вој­ном ин­тер­вен­ци­јом“ („Ве­чер­ње но­во­сти“, 16. 12. 2016, 2: Ми­ро­слав Фи­ли­по­вић); „Се­ћа­те ли се ко­ли­ко сам пу­та Па­но­ви­ћу на­би­јао на нос ме­ко­ћу ср­ца ко­ја га је на­во­ди­ла да из се­ва­па об­ја­вљу­је ни­чим иза­зва­не тек­сту­ал­не скле­по­ти­не Ма­рин­ка М. Ву­чи­ни­ћа“ („Да­нас“, 1. 12. 2016: Све­ти­слав Ба­са­ра, „Фа­мо­зно”). Пр­ву је, као што се ви­ди, упо­тре­био но­ви­нар, дру­гу, у сво­јој ко­лум­ни „Фа­мо­зно“, са­вре­ме­ни срп­ски пи­сац Све­ти­слав Ба­са­ра. Упо­треб­ну при­пад­ност да­тих кон­струк­ци­ја не би би­ло по­треб­но ни спо­ми­ња­ти да С. Ба­са­ра у сво­јој ко­лум­ни с ни­по­да­шта­ва­њем ни­је го­во­рио не са­мо о ак­ци­ји „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ не­го и о је­зи­ку „но­ви­на­ра“ и „лин­гви­ста“. За по­твр­ду на­во­ди­мо са­мо Ба­са­ри­ну ни на че­му не­у­те­ме­ље­ну оце­ну да „на­ци­о­нал­не је­зи­ке чу­ва­ју и обо­га­ћу­ју пе­сни­ци и пи­сци, ни­по­што лин­гви­сти, а по­го­то­во не но­ви­на­ри“. У скла­ду с тим, он је ауто­ре тек­сто­ва „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ про­гла­сио „Чу­ва­ри­ма бе­сло­ве­сно­сти“, па му ма­ло би­ла за то јед­на ко­лум­на, не­го је чак две­ма дао исти на­слов „Чу­ва­ри бе­сло­ве­сно­сти 2“). 

Иако је­дан при­мер не мо­же би­ти по­ка­за­тељ не­чи­је „(бе)сло­ве­сно­сти“, на­ве­де­на кон­струк­ци­ја, кон­струк­ци­ја „ни­чим иза­зван“, од­ли­чан је по­ка­за­тељ не­по­зна­ва­ња сми­са­о­них ма­ло је ре­ћи ни­јан­си, не­го за­ко­ни­то­сти срп­ско­га је­зи­ка, а са­мим тим и ми­са­о­не не­пи­сме­но­сти оно­га ко та­кве кон­струк­ци­је упо­тре­бља­ва. А ево и за­што. У срп­ском је­зи­ку по­сто­ји пра­ви­ло о тзв. сла­га­њу не­га­ци­ја. Та­ко се од­рич­не оп­ште за­ме­ни­це и за­ме­нич­ки при­ло­зи, ти­па ни­ко, ни­шта, ни­кад, ниг­де и сл. мо­гу упо­тре­би­ти са­мо уз пре­ди­ка­те ко­ји су та­ко­ђе од­рич­ни. Мо­ра се ре­ћи Ни­ко ни­је до­шао; Ни­кад га не­ће пре­жа­ли­ти; Ни­чим то ни­је иза­зва­но, али ни­је мо­гу­ће: *Ни­ко је до­шао; *Ни­кад ће га пре­жа­ли­ти; *Ни­чим је то иза­зва­но. То на­ла­же и здра­во­ра­зум­ска ло­ги­ка: јер до­ла­зи не­ко а не ни­ко, јер мо­же­мо пре­жа­ли­ти не­кад, а не ни­кад, јер не­што мо­же би­ти иза­зва­но не­чим, а не ни­чим. Јер – ка­ко је мо­гу­ће да не­што бу­де иза­зва­но ни­чим?! Не­што ни­је ни­чим иза­зва­но, али је не­што не­чим или сва­чим иза­зва­но. 

Чи­та­о­ци­ма ко­ји ре­дов­но чи­та­ју је­зич­ке ру­бри­ке не­ће би­ти те­шко да уоче ко­ли­ко има и са­вре­ме­них пи­са­ца ко­ји са­ми се­бе про­гла­ша­ва­ју „знал­ци­ма“ и „обо­га­ћи­ва­чи­ма“ срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка

Про­блем на­ста­је ка­да не­ма по­моћ­ног гла­го­ла у кон­струк­ци­ји (не­ма ни­је, не­ће, ни­сам...). Та­да у срп­ском је­зи­ку уло­гу не­га­ци­је пре­у­зи­ма реч­ца не ко­ја се пи­ше за­јед­но са при­де­вом, па је си­но­ним­но: То ни­је иза­зва­но и То је не­и­за­зва­но; Он ни­је пре­жа­љен и Он је не­пре­жа­љен, и сл. За­то кад се упо­тре­бља­ва скра­ће­ни пре­ди­кат (пре­ди­кат без по­моћ­ног гла­го­ла) уз од­рич­не оп­ште ре­чи – оба­ве­зно се мо­ра упо­тре­би­ти од­рич­ни об­лик при­де­ва: не­и­за­зван ни­чим, не­пре­жа­љен ни­кад, не­на­пи­са­но ниг­де, и сл. јер ти из­ра­зи зна­че: ни­је иза­зва­но ни­чим, а ни­ка­ко *иза­зва­но је ни­чим, ни­је пре­жа­љен ни­кад, а ни­ка­ко: *пре­жа­љен је ни­кад, ни­је за­бе­ле­же­но ниг­де, а ни­ка­ко: *за­бе­ле­же­но је ниг­де. Јер и по­зна­ва­ње уну­тра­шње ло­ги­ке срп­ског је­зи­ка, али здра­ва ло­ги­ка ка­же да ни­је мо­гу­ће не­што за­бе­ле­жи­ти ниг­де, или пак не­што иза­зва­ти ни­чим! Пи­сци ко­ји су до­бри по­зна­ва­о­ци срп­ско­га је­зи­ка (као нпр. Иво Ан­дрић, Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Ан­то­ни­је Иса­ко­вић и др.) као и до­бри но­ви­на­ри (ка­ко смо то у по­себ­ном на­уч­ном тек­сту по­ка­за­ли) ни­ка­да у то­ме ни­су гре­ши­ли. Та­кви пи­сци и но­ви­на­ри има­ју не са­мо гра­ма­тич­ку и си­стем­ско­је­зич­ку пи­сме­ност, не­го и ми­са­о­ну пи­сме­ност. Они за­си­гур­но ни­ка­да не би ни по­ми­сли­ли, а ка­мо­ли на­пи­са­ли да је бор­ба за очу­ва­ње се­ман­тич­ке и син­так­сич­ке струк­ту­ре срп­ско­га је­зи­ка – „бе­сло­ве­сност“! За та­кве се пи­сце мо­же ре­ћи, ка­ко би то и нај­ве­ћи срп­ски лин­гви­ста А. Бе­лић ре­као, да „чу­ва­ју и обо­га­ћу­ју срп­ски књи­жев­ни је­зик“, а је­ди­но та­кви мо­гли су би­ти под­ло­га кри­ла­ти­ци „пи­ши као што до­бри пи­сци пи­шу“. 
Да­нас, на­жа­лост, има пи­са­ца за чи­ји је­зик је ви­ше не­го очи­глед­но да ни­ка­ко не мо­же би­ти при­мер до­бро­га је­зи­ка, је­зи­ка ко­ји не са­мо да не от­кри­ва још нео­т­кри­ве­не из­ра­жај­не мо­гућ­но­сти не­го је чак у „за­ва­ди“ с основ­ним је­зич­ким за­ко­ни­то­сти­ма, пре све­га кон­струк­ци­о­ним и се­ман­тич­ким. Та­квим пи­сци­ма свој­стве­но је да су им „ми­сли“ за­бе­ле­же­не ниг­де, за­то што су те ми­сли иза­зва­не ни­чим, та­ко да код чи­та­ла­ца је­ди­но и мо­гу би­ти за­пам­ће­не ни­кад! Та­кви су пи­сци, а и сви они ко­ји их за је­зич­ки „узор“ узи­ма­ју, ако та­квих има, „чу­ва­ри“ но­ве „је­зич­ке сло­ве­сно­сти“, што је си­но­ним­но Ба­са­ри­ној син­таг­ми „чу­ва­ри бе­сло­ве­сно­сти“. Мо­ли­мо чи­та­о­це да не по­ми­сле да је ова ни­чим иза­зва­на гре­шка, је­ди­но је­зич­ко огре­ше­ње на­ше­га пи­сца. Уоста­лом, „По­ли­ти­ки­на“ ко­лум­на „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ на нај­бо­љи на­чин по­ка­зу­је ко­ли­ко та­квих огре­ше­ња у је­зи­ку пи­са­ца и но­ви­на­ра има. Чи­та­о­ци­ма ко­ји ре­дов­но чи­та­ју је­зич­ке ру­бри­ке не­ће би­ти те­шко да уоче ко­ли­ко има и са­вре­ме­них пи­са­ца ко­ји са­ми се­бе про­гла­ша­ва­ју „знал­ци­ма“ и „обо­га­ћи­ва­чи­ма“ срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка. 
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду и ФИ­ЛУМ у Кра­гу­јев­цу


Коментари22
4e679
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

катана
@kievaskaya rusь "U suvremenom srpskom i hrvatskom razgovorom jeziku postoje mnoge gramatički nepravilne semantičke strukture i oblici". У "разговорном језику" (улице, пијаце и кафане) то је одвуек тако. Књижевни а не разговорни облик језика посотји да би се сви (спо)разумевали на исти начин. Зато је "пиши као што говориш" Европа није прихватила. Јавни саобраћај, било да је возни, ваздушни, или језички захтева строга правила. Не може се возити на обе стране улице, како се то некоме допада, па зашто онда стандарнди језик може да има четири изговорно-графичка решења!? Какав је "говорни језик", какав је нагласак или изговор у Крагујецу, Требињу или Новом Саду, итд. не игра улогу. Стандардни језик мора да буде наддијалекатски стандард -- за све. А логика и дослендост, са што мање изузетака (и правила!), требало би да му буду основе. На жалост, данашња српска норма је грађена тако да се нико не би увредио.
Српски језик
Какво незнање... Па стандардни језик једног народа је управо један одређени дијалект. Као што је тоскански дијалект у стварности италијански језик. И сада, треба неко да измишља некакав "наддијалекатски стандард за све". Човече, каква си ти незналица, па то је фрапантно...
Препоручујем 3
kievskaya rusь
O dvostrukoj je negaciji već pisano u ovoj rubrici, a ovdje je ona samo povod za "obračun", s Basarom, kako bi se pokazalo da suvremeni srpski pisac (po Kovačeviću) ne zna "logičko-semantičku strukturu srpskoga jezika". Pobogu, kako može neko kritizirati akciju "Sačuvajmo srpski jezik"?!
kievskaya rusь
Jezik nije matematika i u jeziku nije sve (i ne mora biti) u skladu s logikom (ili po Kovačeviću "zdravom logikom"). U suvremenom srpskom i hrvatskom razgovorom jeziku postoje mnoge gramatički nepravilne semantičke strukture i oblici (nepravilni prema starijim gramatikama), koji su (naročito u srpskome) postali norma.
катана
Читајући коментаре и чланак , сад ми постаје јасно зашто је српски изузетак у европским језицима. Ако нисте разумели, то није компилмент.
Српски језик
@катана "Српски изузетак у европским језицима"? Ма иди... Као, ти знаш како изгледају расправе француских или италијанских лингвиста... Појма ти немаш, а овде се упорно јављаш.
Препоручујем 7
Sava
Ovaj tekst - ništa neposebno (jer ništa posebno bi bilo nelogično, zar ne). I uopšte nikad neviše izuzetih tekstva o jeziku koji će ga spasiti sigurne propasti nego ovih dana (jer niad više izuzetnih tekstova bi bilo nelogično, zar ne). Čestitamo logiku! Čestitamo! Veoma stručan tekst.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља