субота, 22.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:39

Зашто је стрељан Aпис

Аутор: Милош Казимировићуторак, 27.12.2016. у 16:00
Драгутин Димитријевић Апис (Фотодокументација „Политике”)

Последњих дана у овој и првог дана нове године навршиће се сто година од издавања налога за хапшење и почетка званичне истраге против некадашњег обавештајног пуковника српске војске Драгутина Димитријевића Аписа и челних људи организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. На данашњи дан, 13/26. децембра 1916. године, српски министар војске Божидар Терзић проследио је такозвани президијални акт министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка начелнику штаба Врховне команде генералу Петру Бојовићу. Дан потом, 14/27. децембра 1916, генерал Бојовић је издао налог за Аписово хапшење, а 19. децембра 1916/1. јануара 2017. влада је на ванредној седници једногласно донела одлуку да се поведе истражни поступак.

Хапшењем Аписа, једне од личности које су дале печат српској историји у прве две декаде прошлог века и потоњом, вишемесечном судском истрагом, извођењем пред суд и изрицањем смртне казне, окончан је такозвани Солунски процес. Судски поступак није дао веродостојан одговор на питања о кривици и о степену евентуалне одговорности Аписа и другова, с обзиром на то да је тај процес по општем мишљењу правника и историчара био монтиран.

У прилог реченом иде чињеница да је оптужница више пута мењана. Апис је најпре осумњичен за припремање преврата и планирање убиства премијера Николе Пашића, а пет дана касније, на седници владе је, као кључни детаљ кривице, наведено да је Апис преговарао с непријатељем о сепаратном миру. На суђењу је оптужница још једном измењена – Апис је оптужен да је наредио (неуспели) атентат на регента Александра у солунском предграђу Острови, септембра 1916. године. Недоумице нису отклоњене ни ревизијом Солунског процеса 1953. Предмет су академских расправа о самом процесу, још више о улози, о циљевима, о кривици и о заслугама Аписа – личности која се до данас куди и хвали, назива херојем и патриотом, а критикује као несуђени диктатор милитаристичког кова.

На данашњем скупу у кафани „Златна моруна”, састајалишту некадашњих активиста организације „Млада Босна”, онде где је све почело, учесници ће покушати да дају неке прецизније одговоре, у најмању руку да подстакну нове дискурсе о овом питању, будући да је реч о једној од најзанимљивијих епизода политичког развоја Србије која одсликава раздор у тадашњем војном и политичком врху, недоумице око исхода Великог рата и о будућности Србије. Учесници, међу њима министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, и аутор ових редова, указаће на кључне тачке досадашњих дискурса.

Биће приказана и трећа издања најобимнијих дела о Апису „Црна рука” Васе Казимировића и „Пуковник Апис” Аписовог сестрића Милана Живановића, оба из издавачке куће „Прометеј”.

Разноликим оценама Аписових циљева и опредељења, и опису узрока и повода који су довели до његовог хапшења, суђења и погубљења – у којима предњаче поједини, савремени српски историчари – требало би супротставити аргумент да у две од три поменуте тачке оптужнице има истине, осим у трећој тачки која се односила на „монтирани” атентат који би послужио као оправдање за Аписово хапшење. Главни разлог Аписовог погубљења свакако је било неслагање између челника „Црне руке” и регента Александра, односно амбивалентни однос регента и његовог пуковника обавештајне службе.

Оптужени припадници „Црне руке” на суђењу у Солуну (Фотодокументација „Политике”)

Поткрај 1916. и у првој половини 1917. године „склопиле су се коцкице” за коначни обрачун. Успеси Српске војске на бојном пољу Солунског фронта у јесен 1916. охрабрили су регента да наложи припрему Аписовог уклањања с војно-политичке сцене. С добрим разлогом. Апис је још 1911. планирао, а потом одустао од извођења државног удара. Александар га се бојао. С друге стране, регент се још више прибојавао повратка у Србију и потоњег суочавања с црнорукцима. Наиме, а за разлику од званичног државног врха Србије, Апис и другови су реалније проценили ратну ситуацију и српску послератну будућност. Њихова доктрина је гласила да би склапањем сепаратног мира са силама Осовине Србија више добила него каснијом победом Антанте. У пролеће 1915. године Немци су за случај склапања сепаратног мира понудили Србији северни део Албаније, већи део Босне и део Баната, док би Београд у случају победе сила Антанте морао да прихвати другачије геополитичке (пре)расподеле: Албанија – Италији, Македонија – Бугарској, Банат – Румунији...

Када су у јесен 1916. године, на америчку иницијативу, отпочели прелиминарни преговори сила Осовине и Антанте „о склапању мира без победника и поражених”, односно касније, када је Беч понудио тајне преговоре о сепаратном миру, ситуација је била другачија. Ишла је наруку „Црној руци”, а била је још неповољнија по регента Александра. Беч је био спреман да у грубим цртама обнови немачку понуду Србији, али без Карађорђевића на трону. Приде, сада се поново постављало питање које су црнорукци први изговорили: чему силне жртве и страдања народа од јесени 1915, чему страхоте албанске голготе, када се могло и без тога? Одговоран би био, по овом питању, регент Александар. Наравно, овде би требало поменути и аргумент неких савремених историчара, по којем тајна понуда аустроугарског цара Карла није била позната српском двору и влади све до 1918. године. Међутим, запостављени документи – на пример документ бр. 14434/7 у архиву САНУ – доказују супротно: црнорукац Владимир Туцовић је тврдио да је регент Александар послао Петра Живковића у Швајцарску с писмом за Сикста Бурбонског који је у име цара Карла нудио Антанти преговоре о сепаратном миру. (Претходно је у „Швајцарску мисију” послат Стојан Протић, али Сикст Бурбонски није хтео с њим да преговара без ауторизације регента Александра...)

Детаљ за крај ове приче је писмо Драгутина Димитријевића Аписа суду у Солуну којим је преузео одговорност за Сарајевски атентат, премда детаљи које је навео не одговарају примарним документима... Другим речима, Александар је писмом – које није јавно разматрано на суду – дао Бечу аргумент, да атентат на престолонаследника Франца Фердинанда није извршен по налогу владе, већ дело појединца. За Беч би овај акт представљао извесно задовољење и оправдање за рат, али и за каснији мир. Међутим, само погубљење Аписа, макар из других разлога, више је него одговарало Бечу. Одласком Аписа био би уклоњен кључни сведок аустријског саучествовања, или подршке, завереницима Мајског преврата: они су уз подршку аустријске тајне службе припремали уклањање краља Александра Обреновића с престола и инаугурацију Карађорђевића, а седиште им је био „Српски сто” у елитном бечком хотелу „Империјал” (у којем је седам деценија касније одсео маршал Тито). А када је аустроугарски цар Карл Први пристао на обнову Србије с династијом Карађорђевића на челу (4/17. марта 1917) у Солуну је донесена одлука да се ухапшени официри изведу пред суд.


Коментари29
9a109
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славиша Милојковић
Веома је дискутабилно свести односе Аписа и Александра Карађорђевића са сепаратним миром, поготово што је дискутабилно да је тако нешто уопште постојало. И интересантно је да је потпуно замењена теза. Апис је био жесток заступник југословенске идеје, а не великосрпске идеје како многи овде пишу. Александар је био заступник великосрпске идеје све до убиства Аписа, а онда је за ноћ постао ватрени југословен. И стари краљ Петар није имало нимало лоше односе са Аписом. А српска служба је била толико јака да је буквално знала у сваком тренутку ко улази у Немачку или Аустроугарску на границама!!! Чувена је сцена свађе на северу Албаније када се Алесандар укрцавао на енглеску лађу (ето и енглеза) са владом, сандуцима (и Костом Пећанцем) док је Апис стојао поред старог Пере који је плакао што му син напушта народ и војску. Топло препоручујем документарни роман Валентина Пикуља "Имам част" да видимо шта кажу руски обавештајни извори. Без ови података нема суштинске расправе.
Ja
Kad vec komentarisete i imate stav, znate li Vi gospodjo sta su ti isti Hrvati dobacivali Racicu dok je govorio? Ustvari, kako su sjednice tekle danima prije toga? Ne znate. Zato tako i govorite. Citajte, citajte. A ne novindki clanci i napisi, pa zdravo za gotovo. Znate, i danas postoji transkript s tih sjednica. Pa fino u biblioteku, nadjite i onda dajte sud.
nebitno je sta su dobacivali
Ne prelazi u ad hominem napad, ne relativizuj i ne brani neodbranjivo i nešto čemu su odmah presudili i tadašnji "SHS/srpski/kraljevski" sud, pa "partizanski/komunistički" sud kasnije i konačno sud istorije. Transkripti, brojna svedočenja (sve se to odigralo ZA GOVORNICOM PUNE SKUPŠTINE) odavno postoje na i internetu i slobodnoj prodaji (a ne samo u arhivama i bibliotekama - dobrodošao u 21. vek). Račić je napravio čist zločin, plus katastrofu po tadašnju državu, plus mrlju u istoriji srpskog naroda. Što i on nije dobacio njima, ili lepo da ih tuži, i na sudu dobije zadovoljenje? Ili u krajnjem slučaju da ide na dvoboj (zatucano ko na divljem zapadu onako sa pištoljima, ali makar po nekakvom "kodeksu časti")? Zar on nije bio predstavljao neku elitu, inteligenciju, civilizovaniji deo ovog naroda? A ne da se u Skupštini ponaša ko zadnji krimos iz veselih devedesetih u kafani ili danas po splavovima, utokom odgovara na džukačke prozivke protivničke ekipe.
Препоручујем 9
Morgensen
@Obrad Lipovac:Већег куплараја од комунистичког ови простори нису запамтили.Тумачење" авнојевског форума "и прекрајање историје комунистичких мангупа је добро познато.Историјско знање којим располаже "авнојевски форум"је некаква накнадна писанија после 1945,када је побијено гро интелектуалаца у Србији,често без суда,а ако је и било "суђења"то је било као у Камбоџи за време црвених кмера.Оставите се ви Аписа и цнорукаца,о томе ви нити знате нити сте достојини да о томе говорите.Браните и даље оног преваранта који вам је био "врховни командант".
procene situacije
Jako bi nam od koristi bila severna Albanija. Sad ne bi bilo ni S od Srbije. Sve u svemu, ne bi nam koristio taj sporazum sa Nemcima jer su izgubili rat, zar ne?
Ivica Đurović
Ono što poprilično čudi je to da Aleksandar Vulin baštini nasleđe Dragutina Dimitrijevića Apisa imajući u vidu da je Apis bio veliki protivnik stvaranja zajedničke države pošto je bio za to da se prvo pobio kolčevi srpskih zemalja. Njega se Petar Karađorđević pribojavao i vladao je pod njegovim velikim pritiskom. Navodni atentat u okolini Soluna na regenta Aleksandra je bio u funkciji da ga zaplaši i da mu stavi do znanja sa kim ima posla.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља