Кишову „Електру” (1968), обрађену према Еурипидовој трагедији, редитељка Ива Милошевић поставља у универзалном обличју, не посежући за њеним значењским осавремењивањем. Дизајн сцене и костима је заводљив, сведен, елегантан (сценограф Горчин Стојановић, костимограф Борис Чакширан). Простор је утврђен од дрвета, као падина, на чијем је дну с десне стране издубљен базен. Ритам игре је спор, церемонијалан, а штимунг битно одређује присуство хора, четири бела, окамењена лица, налик тужним Пјероима (Мина Николић, Бојана Ђурашковић, Јоаким Тасић, Драган Секулић). Они допуњују и акцентују напету атмосферу, кроз немо, сабласно шуњање, градећи утисак о фаталности оностраног. Такође, хор повремено хипнотички понавља злокобне речи, на пример, бес, крв и друге, појачавајући на тај начин осећање језиве судбинске безизлазности. Поред учешћа хора, кључну атмосферу кошмара такође сугестивно гради сведена музика композитора Владимира Пејковића који је на гитари уживо изводи.

У наступу Наде Шаргин као Електре има пренаглашеног патоса, вишак осећајности која кочи израз опипљивијих људских димензија. Таква игра одговара лику који не може да обузда провалу гнева, угаси жеђ за крвавом осветом, закопа мржњу према мајци и прекине ланац злочина. Али, Електра би била пунија, животнија, да је суптилније, психолошки тананије изграђена. Овако делује као да је опседнута ђаволом, поремећеног ума, а као таква не буди саосећање. Марко Јанкетић као Орест је умеренији и зато веродостојнији, блажи је од сестре Електре, ближи опросту, изласку из пакла злочина и осветољубља.

Наступ Душанке Стојановић Глид као Клитемнестре је најуверљивији зато што је људски пунији, слојевитији, она успева да нам се оправда за убиство Агамемнона, због чега је на себе навукла мржњу њихове деце. Глид успешно изражава Клитемнестрину крхкост, повређеност издајом њеног мужа, изазивајући саосећање због Агамемнонове самовоље. Она зато гради сложен универзум вредности, тако да се не може једнострано осудити њен злочин. У Клитемнестрином случају околности посебно нису једноставне, црне или беле, коначно је све ствар избора и суочења са последицама тих избора. Александар Ђурица такође људски опипљивије игра покорног Зидара коме су дали Електру за жену, Павле Јеринић је Орестов пратилац и пријатељ Пилад, Бранко Јеринић старац Строфије, Агамемнонов учитељ, а Дарко Томовић стамени краљ Егист.

Киш је овај комад посветио Артоу, имајући у виду његово ритуално позориште суровости, што се препознаје и у дидаскалијама комада, у експлицитним описима насиља, на пример Егистовог и Орестовог клања и драња јагњета. У представи Иве Милошевић нема тако директних приказа физичких бруталности, сцене убистава су стилизоване, изводе се у базену. Суровост је у психологији ликова, њиховој немогућности да опросте, да закопају прошлост и крену даље, конкретно и симболички.

За ову „Електру” се може рећи да је децентно и прецизно остварена представа која се гледаоцима обраћа на универзалном плану, суочавајући нас са општим људским слабостима. Но, та универзалност нам је њена највећа мана. Таква свевременост нам је данас превише безлична, академска, музејска. Од постављања античке трагедије у савременом театру тражимо посебно оправдање, специфичнији приступ, на неки начин идејно осавремењивање, јасније читање у нашем времену. У одсуству тога, позориште уопште и ова представа конкретно нам нису довољно узбудљиви и приступачни, превише су салонски, затворени у себе, упркос неспорним естетским квалитетима и универзалним значењима које носе.