субота, 18.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32
ПОВОДОМ КЊИГЕ БОРИСАВА ЈОВИЋА

Срби у трагању за изгубљеним временом

Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање холокауста и Аушвица– овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана
Аутор: Слободан Јовановићсубота, 31.12.2016. у 09:15
Тренутак проглашења Краљевине СХС (Фото Википедија)

Драматични догађаји деведесетих година не могу се ни разумети ни објаснити анализом самих деведесетих година. Борa Јовић, тадашњи високи функционер Србије и Југославије, написао је о том времену и тим збивањима више књига сведочења у којима открива мање познате и непознате истине, али је тек најновијом својом књигом – Како су Срби изгубили век закорачио дубље у прошлост, како би одговоре потражио у историјској перспективи.

Налази и закључци до којих је дошао бацају снажно светло на изворе кризе, потом и пропасти Југославије, а посебно на тешку или, како он каже, трагичну, судбину српског народа у заједничкој држави. Корени те трагичне судбине Срба – која је кулминирала НАТО агресијом и етничким чишћењем више стотина хиљада Срба са њихових вековних станишта и простора у Крајини и Славонији, са Косова и Метохије, као и отимањем те српске покрајине – сежу до самог почетка века и стварања заједничке државе. Судбина тог пројекта званог Југославија, који је два пута рушен у крви и у великом страдању понајвише српског народа, наметнула је сазнање да је управо то била прва и велика, такорећи кобна грешка тог народа, односно његовог тадашњег вођства.

Анализирајући без комплекса и догми потоње најмаркантније догађаје, Јовић долази до закључка да је читав век протекао на неки начин у грешкама и заблудама, већим или мањим лажима, подвалама и мржњама, те да је у целини и у коначном билансу за српски народ поразан, трагичан и изгубљен. То је логично наметнуло потребу за критичким суочавањем са канонизираним историографским представама о догађајима и личностима из тог дела наше прошлости, што отвара простор за њихово ново историјско вредновање.

Уочио је то и академик Матија Бећковић, изричући поводом Јовићеве књиге луцидну опаску да је она, заправо, први прилог „још ненаписане историје Републике Србије“. То је огроман изазов, али истовремено и шамар нашој историографији и историчарима који су великим делом некритички прихватали наметане политичке и идеолошке догме и у основи саучествовали у фалсификовању наше новије историје, посебно Другог светског рата на нашим просторима.

Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање холокауста и Аушвица – овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана. Наметнуте су колико бесмислене толико и вешто смишљене флоскуле о непозлеђивању рана прошлости, посебно братства и јединства као највеће догме Титове власти, којом је блокирано свако критичко истраживање историјске истине. Посебно је на удару било пребројавање као сумњива и опасна намера – било да је реч о националном саставу жртава рата или партизанских јединица, било о жртвама Јасеновца и бројних јама широм ендехазије. Све је то прикривано и покривано лажним симетријама и флоскулом о једнаком доприносу свих наших народа и народности, а посебно о највећој опасности по заједницу од српског, па још и великосрпског национализма. Тако се и догодило да народ који је највише страдао у оба светска рата буде проглашен за највећу опасност по заједничку државу, као што је на крају века проглашен главним кривцем за растурање те државе, иако је био њен најискренији поборник и бранилац.

И док се Европа, посебно немачка нација, отворено суочавала с великим злом Аушвица, вољно или невољно свеједно, осветљавајући његову природу и дубину, истовремено прочишћавајући сопствену савест и свест, ми смо затрпавали исто толико ако не и веће зло Јасеновца и јама, непрестаним трабуњањем о великосрпском национализму. Да ли је, на пример, уопште могуће замислити како би у Европи и свету била дочекана теза да је расветљавање Аушвица и пребројавање жртава фашизма плод некаквог великојеврејског национализма?! Европа је управо из тог суочавања изнедрила вредности као што су људска права, хуманизам, владавина права, заједништво и равноправност у виду асоцијације европских држава и народа. (Друга је ствар што су неке од тих вредности у новије време употребљене, односно злоупотребљене за глобалистичку хегемонију.) А ми смо, кријући то зло у себи и од себе, доживели да оно поново експлодира деведесетих година, а ево и данас у Хрватској, на Косову и другде.

Као што се бавио нашом заблудом званом Југославија, Бора Јовић указује и на друге маркантне догађаје којима се наша историографија није ни довољно ни адекватно бавила, као што су на пример „антисрпске одлуке Дрезденског конгреса из 1928. године“, критички анализира одлуке АВНОЈ-а, које су свој коначни израз имале у „разорном по државу Уставу из 1974”. Без предрасуда се бави „погубним улогама Тита и Кардеља према Србији и Србима“, а отворено указује и на кривицу српских политичара, посебно српских комуниста, „који нису на одговарајући начин реаговали кад су нам `браћа` из северозападних република кројила судбину“, на шта у предговору скреће пажњу академик Василије Крестић.

Разумљиво је да се тим поводима постављају многа тешка и осетљива питања. На пример, како је могуће тврдити да је Југославија била грешка и истовремено се борити за њен опстанак? Део одговора налази се у самој књизи, а о некима управо траје полемика у медијима, уз учешће самог аутора. Срби су и у таквој Југославији живели заједно, у једној, заједничкој држави. Зато су је и бранили. Каква би, међутим, била наша судбина у претходном веку да се српски државни врх после Првог светског рата определио за српску државу у њеним тадашњим етничким границама, што је била једна од реалних понуда великих сила? Многи мисле – неупоредиво боља, без јама и Јасеноваца, ,,Олуја“ и ,,Бљескова“, без граница које се цртају волунтаристички у партијским кабинетима и лажно представљају као административне и неважне, да би касније биле државније од државних.

У сваком случају, ова књига, покретањем тих сложених историјских питања, која су, по мишљењу аутора, обавијена „необјашњивим ћутањем“, управо треба да отвори дијалог као пут ка „националној катарзи“ и „историјском суочавању народа са собом“, како то примећује рецензент Милован Витезовић. Другим рeчима, да кренемо, поучени метафором Марсела Пруста, у трагање за изгубљеним временом, како не бисмо проћердали и век који је још увек на почетку.

Некадашњи директор Танјуга


Коментари81
d329f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mp
Mislim da je strasno vazno, preko potrebno da se oglase nasi istoricari i u Beogradu i u Zagrebu, krajnje je vreme gospodo da ponovo otvorite knjige i da u feljtonima tekucim..ponovo proucimo 20 vek. Sta se to sve nama desilo ?? Da ljudi ne bi ziveli u stalnom neznanju..a nema nista gore od neznanja i gluposti. Necemo to ! Da vidimo sta nam je to doneo 20 vek i ko je gde ziveo..da li je za nase Srbe zapadno od Drine bilo bolje da je ostalo Austrougarsko carstvo pa ne bi izginuli u NDHaziji.. Skromnog sam misljenja da su nase nevolje pocele od ubistva kralja Aleksandra u Marseju i da od tada za nas srpski narod na prostorima Balkana mnogo stosta ide niz brdo. Komunizam nam je nametnut 45e od strane Kominterne; A onda smo postali neka umerenija verzija soc realizma, ali ni taj rezim nije zaziveo. Urusio se od strane onih koji su od njega imali najvise koristi. Za vecinu Srba 20 vek bio je vek stradanja, NDHazija nas vratila 200 god unazad..a tako se vek za nas ponovo zavrsio.nazadovanjem
mp
Ne slazem se sa Vama i savetujem da proucite; Prvo je bila tragicna smrt kralja koju je trebalo pazljivo analizirati; Kako se desilo, koji interesi su podrzali teroriste koji su organizovali ubistvo, sta su posledice tog ubistva. Vec tu se moglo videti koje grupe rade protiv interesa kraljevine JU i ko ih podrzava; Kako je vladao Pavle Srbijom? 39e god je pod pritiskom Engleza pristao na ustupke Hrvatima zar ne? Tako je Dubrovnik koji nikad nije bio hrvatski otisao kao regija na pogresnu stranu. Skromnog sam misljenja da bi i bez Puca Nemci ne razne nacine kontrolisali Balkan jer je to bio njihov interes; kakve su im namere bile pokazali su u samom ratu..a saveznistvo sa Ustashama koje je postojalo od ranije su samo ojacali; Stoga puc je verovatno bio samo medjustepenica naseg stradanja; Sem toga neki Srbi su bili vrlo spremni na usluzi Vermahtu, nemilice su tukli i mucili skojevce na Banjici; Pa necemo valjda te ljude osudjivati za strasne zrtve koje su podneli? bilo bi suludo od nas
Препоручујем 1
PUČ je glavni uzrok stradanja Srba
Stradanje Srba u XX veku je počelo kada su britanski agenti organizovali 27.marta 1941. PUČ kojim je poništen Sporazum sa Nemcima (da Kraljevina Jugoslavija ostane neutralna). Puč su podržali i balkanski nacisti i komunisti (koji su imali potpisane Sporazume o saradni i rušenju Kraljevine Jugoslavije), pa im nije odgovarao miran Balkan.. Puč je pored poništaja Sporazuma o neutralnosti Jugoslavije, doveo do srpske KATASTROFE u XX veku : bombardovanje Beograda i raspada kraljevine 1941.; stvaranje NDH 1941-45. i genocida nad milion Srba, Roma, Jevreja ; bombardovanje Srbije od saveznika 1945. i dolazak komunista na vlast ; ustav 1974. koji je omogućio raspad države 1991-95. na štetu Srba ; bombardovanje Srba 1999.; lopovsku privatizaciju posle 2000.,....
Препоручујем 1
Mirko
Zašto smo došli u situaciju da smo krivci i stvaranja i raspada Jugoslavije. Upravo zbog toga što je kralj pravljenjem Kraljevine Srba Hrvata I Slovenaca abolirao delove Austrougarske monarhije na kojima žive slovenski narodi od učestvovanja na strani poraženih sila. Isto je učinio Josip Broz nakon drugog svetskog rata i stvaranja nove Jugoslavije. I nakon prvog i nakon drugog rata tvorci Jugoslavija su tražili da se prikrije učešće slovenskih naroda na strani poraženih. Za kralja Aleksandra je bilo razumljivo jer su ti narodi prisilno mobilisani i naterani da ratuju zašta postoji mnogo dokaza. Pri stvaranju Titove Jugoslavije nije bilo prisilne mobilizacije tih naroda nego su hrvati stvorili NDH koja je svojim zverstvima kao državnom politikom prevazišla sva zverstva nacista. Nakon rata smo bili prisiljeni na "bratstvo i jedinstvo" što je najpodlija politika koju su srbi "morali" da prihvate. Boreći se za vlast a ne za svoj narod pristali su da budu sramno pokriće Titovoj ideji.
Слободан Копривица
Скромно да додам - мишљења сам да је Краљевина СХС настала као компромисно чедо хрватске политичке елите, која је покушала да се спасе италијанског загрљаја, и мегаломанске амбиције српског двора и буржоазије, чиме је створена држава којом су привремено били задовољни сви, а којом трајно нико није био задовољан. Неискрени загрљај је највероватније претходно смишљен у Лондону, где је "скувана" идеја о Југословенском одбору и будућој нестабилној држави, која ће онемогућити даљи успон Краљевине Србије, као реалног војног и политичког фактора на Балкану, и истовремено онемогућити приступ Немачкој и Русији на Јадран, а спречити доминацију Италије Медитераном, дајући јој само минимум обећаног Лондонским уговором. Данашњи историјски жалопој је сличан кајању разочараног супружника због погрешног избора брачног друга, који је био вештији и приграбио већи део заједничке имовине.
Слободан Копривица
@Lipovac - Изгледа да Вам истина није битна. Његошеву капелу су срушили Аустријанци бомбардовањем из Бококоторског залива у I св. рату. Краљ Александар је обновио 1925. године, потпуно исту као што је била. Црногорски комунисти су је срушили 1969. године и сазидали маузолеј по Мештровићевом пројекту. Какве везе има краљ Александар са одлуком Скупштине општине Цетиње из 1969. године?
Препоручујем 3
Lipovac
Opet ništa nije tačno. Manji incidenti? Ustanak Crnogorskog naroda koji je trajao skoro 10 godina. Baš incident. Crnu Goru su oslobodili ustanici Crnogorci. Francuzi i Srbi su ušli u oslobođenu zemlju, okupirali je, likvidirali joj kraljevinu, suverena i crkvu. Priključile su im se lokalne barabe kao npr. otac Borisava Pekića koji je kao nagradu dobio da upravlja Cetinjem pod okupacijom. Taj bratski zagrljaj je koštao Crnogorce i najvećeg državnog simbola, crkve na Lovćenu, koju je Aleksandar Karađorđević porušio i napravio spomenik sebi, svojoj dripačkoj okupaciji Crne Gore i svome nasledniku Petru II. Srpsko-francuska vojska je ušla u potpuno oslobođenu Crnu Goru.
Препоручујем 3
Прикажи још одговора
Deklaracije o osudi genocida i progona
Skupština Srbije mora da donese Deklaraciju o osudi genocida nad stotinama hiljada Srba, Roma i Jevreja u NDH 1941-45. , i osudi etničkog progona stotine hiljada Srba iz Hrvatske 1991-95..
NEVIDLJIVI vlastodršci
Vi Srbi ste stvarno mnogo naivni ako mislite da će se te Deklaracije izglasati u Parlamentu.. Pa Srbijiom i dalje (preko tajnih službi i vrhova stranaka) upravljaju Tiitini pitomci i đaci, koji su izvršavali zaključke komunista sa Drezdenskog kongresa 1928. i AVNOJ-a, ustava 1974.!! Zato prvo rasformirajte VRHOVE tajnih službi, posle utvrdite nacionalne strateške ciljeve, pa tek onda mislite o susedima.
Препоручујем 4
Milosav Popadic
Da li zbog toga sto nemamo iskustva, ili zbog toga sto se - poput vareske peci - brzo zagrijemo, ali i brzo hladimo, ne znam, ali mislim da treba izraditi dugorocnu strategiju povratka Srba na svoja vjekovna ognjista u Hrvatskoj. Treba na svim diplomatskim - ali i svim drugim - medjunarodnim skupovima, uporno i sistematski, pokretati pitanje povratka Srba na svoja ognjista. Podsjeticu samo na jednu stvar. Hrvati su - od Prvog svjetskog rata do sticanja nezavisnosti pod Tudjmanom - u svim velikim americkim gradovima (i ne samo americkim) svake nedjelje organizovali mirne demonstracije, pa su te njihove demonstracije stigle i na stranice savremene americke knjizevnosti kao jedna od svakodnevnih pojava na koju ne treba obracati mnogo paznje. A ta "pojava" nije bila nimalo bezazlena.
Prioriteti povratka
Moramo biti realni : Prvo se proterani Srbi moraju vratiti u Bosnu i Hercegovinu, pa tek onda u Hrvatsku ili zamena kuća i imanja sa Hrvatima iz BiH..
Препоручујем 1

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља