четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 01.01.2017. у 09:05 Милица Димитријевић

Прва Српкиња доктор наука каријеру је подредила мужу и породици

Пр­ва да­ма са на­ших пр­о­сто­ра ко­ја је сте­кла нај­ви­ше на­уч­но зва­ње, 1913. го­ди­не у Же­не­ви, и то у обла­сти хе­ми­је, зва­ла се Ву­ко­са­ва Мар­ја­но­вић То­мић. – Њен жи­во­то­пис и при­ча о то­ме ка­ко смо до по­да­та­ка о њој до­шли под­јед­на­ко су за­ни­мљи­ви
Вукосава Марјановић из времена када је докторирала у Женеви (Фото лична архива)

Све је по­че­ло од на­ше ру­бри­ке „Да ли зна­те” и пи­та­ња чи­та­тељ­ке ко­је је сти­гло у ре­дак­ци­ју по­штом: „Ко је би­ла пр­ва же­на док­тор на­у­ка у Ср­би­ји?”

Ко­ле­га је пи­смо, мал­те­не слу­чај­но (ма­да не­ки ка­жу да ни­шта ни­је слу­чај­но), до­ста­вио ме­ни. 

Фор­му­ли­са­но на овај на­чин, пи­та­ње ме је во­ди­ло ка од­го­во­ру ко­ји је, ма­ње-ви­ше, по­знат. Име др Ксе­ни­је Ата­на­си­је­вић, пр­ве же­не ко­ја је на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду од­бра­ни­ла сво­ју док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју из фи­ло­зо­фи­је 1922. го­ди­не, ла­ко се на­ла­зи у по­да­ци­ма Рек­то­ра­та на­шег нај­ста­ри­јег уни­вер­зи­те­та. Па смо чи­та­тељ­ки, та­ко, и од­го­во­ри­ли на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста. 

Убр­зо на адре­су ре­дак­ци­је, опет по­штом, сти­же још јед­но пи­смо. Исти ко­ле­га до­ста­вља га ме­ни, ово­га пу­та на­мер­но.

У ру­ком пи­са­ном до­пи­су го­спо­ђе Ол­ге То­мић, уз пра­те­ћа до­ку­мен­та, оба­ве­ште­ни смо да по­сто­ји же­на из Ср­би­је ко­ја је док­то­ри­ра­ла пре Ксе­ни­је, али ван гра­ни­ца на­ше зе­мље.

Ол­га То­мић ње­на је сна­ја и то твр­ди из пр­ве ру­ке. Реч је о Ву­ко­са­ви Мар­ја­но­вић То­мић (23. ја­ну­ар 1887 – 25. јун 1979), ко­ја је зва­ње док­то­ра на­у­ка, из обла­сти хе­ми­је, сте­кла 1913. у Же­не­ви.

При­се­ћам се, тек та­да, ко­мен­та­ра јед­ног при­ја­те­ља, ина­че уни­вер­зи­тет­ског пр­о­фе­со­ра, ко­ји ми је јед­ном при­ли­ком скре­нуо па­жњу на то да је на­ша пр­ва док­тор­ка на­у­ка не­пра­вед­но за­бо­ра­вље­на.

Ка­да сам му по­ме­ну­ла пи­смо о Ву­ко­са­ви, по­ве­зао ме је са др Пе­тром Мар­ја­но­ви­ћем, по­зна­тим пр­о­фе­со­ром Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти у пен­зи­ји, ко­ји је, ис­по­ста­вља се, ро­ђак на­ше ју­на­ки­ње из Же­не­ве. И Ол­га То­мић и Пе­тар Мар­ја­но­вић би­ли су рас­по­ло­же­ни да раз­го­ва­ра­ју са мном. Та­ко је по­че­ло мо­је „дру­же­ње” са Ву­ко­са­вом...

По­ро­ди­ца из ко­је по­ти­че же­на о ко­јој пи­шем из Ни­ша је до­шла у Бе­о­град око 1770, да би још у вре­ме Кња­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа по­ста­ла углед­на.

Из Топ­чи­де­ра, где су жи­ве­ли, пре­се­ли­ли су се он­да ка­да је овај вла­дар по­же­лео да на њи­хо­вом има­њу гра­ди ко­нак и цр­кву, а њи­ма је ре­че­но да „на Па­ли­лу­ли би­ра­ју ко­ли­ко год зе­мље же­ле”, се­ћа се ста­рих по­ро­дич­них при­ча Ол­га То­мић.

Део по­ро­ди­це ко­јој је при­па­да­ла Ву­ко­са­ва, ко­ја је има­ла три се­стре и бра­та, на­се­лио се у бли­зи­ни да­на­шњег Та­шмај­дан­ског пар­ка. Ву­ко­са­ва је за­вр­ши­ла основ­ну шко­лу на Па­ли­лу­ли а по­том Ви­со­ку жен­ску шко­лу, ко­ја је би­ла у ран­гу гим­на­зи­је, и ни­је пла­ни­ра­ла да се да­ље обра­зу­је.

Да ни­је има­ла имућ­ни­ју дру­га­ри­цу, ко­ја се спре­ма­ла да иде на сту­ди­је у Швај­цар­ску и ко­ја јој је пред­ло­жи­ла да кре­не са њом, не би би­ло по­то­ње исто­ри­је.

– Ву­ко­са­ви су у ме­ђу­вре­ме­ну ро­ди­те­љи пре­ми­ну­ли, а са пу­но­лет­ством сте­кла је део на­след­ства. Од­лу­чу­је да ту имо­ви­ну пр­о­да, до­би­ја де­сет хи­ља­да ди­на­ра у зла­ту, и од­ла­зи у Же­не­ву на сту­ди­је. Не­ће­те ве­ро­ва­ти, наш ди­нар је био то­ли­ко јак да је мо­гла без пр­о­бле­ма да фи­нан­си­ра сво­је шко­ло­ва­ње и да та­мо до­бро жи­ви. Ме­сеч­но јој је из Ср­би­је из бан­ке сти­за­ло 20 ди­на­ра и то јој је би­ло ви­ше не­го до­вољ­но. Упи­су­је хе­ми­ју, мен­тор јој је био чу­ве­ни пр­о­фе­сор Аме Пик­те, ко­ји је син­те­ти­зо­вао ни­ко­тин. Она се по­сле ша­ли­ла да ни­је ни чу­до што је на­кон што је ди­пло­ми­ра­ла по­че­ла и да пу­ши – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца док у ње­ном до­му, у ко­јем је жи­ве­ла са су­пру­гом Жар­ком То­ми­ћем, Ву­ко­са­ви­ним си­ном, и са­мом Ву­ко­са­вом, пи­је­мо ка­фу. И пре­при­ча­ва јед­ну анег­до­ту:

– Ка­да је ишла на раз­го­вор у ве­ле­по­слан­ство Швај­цар­ске, пи­та­ли су је зна ли да се у Же­не­ви го­во­ри фран­цу­ски. Ла­кон­ски им је од­го­во­ри­ла да зна, да га је учи­ла са­мо у шко­ли, али да ће си­гур­но бр­зо да га са­вла­да и да се око то­га не бри­ну – уз осмех ка­же Ол­га То­мић. 

Ву­ко­са­ва, бу­ду­ћи да је по при­ро­ди би­ла за­тво­ре­на, ни­ка­да ни сво­јим нај­бли­жи­ма ни­је об­ја­сни­ла ка­ко се и за­што од­лу­чи­ла баш за орган­ску хе­ми­ју на При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту.

На­кон док­то­ри­ра­ња вра­ти­ла се у зе­мљу, не­ду­го је ра­ди­ла у Др­жав­ној хе­миј­ској ла­бо­ра­то­ри­ји, до по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та.

Та­да је, по соп­стве­ном при­зна­њу, па­три­о­ти­зам код ње пре­ваг­нуо, спра­вља­ла је ле­ко­ве, пре­ви­ја­ла ра­ње­ни­ке.

На­кон ра­та крат­ко ра­ди у Ца­рин­ској ла­бо­ра­то­ри­ји на Са­ви, упо­зна­је Ду­ша­на То­ми­ћа, пр­вог ин­же­ње­ра тех­но­ло­ги­је, и јед­ног од нај­зна­чај­ни­јег пр­о­фе­со­ра Тех­нич­ког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. За ње­га се уда­ла 1921. го­ди­не. 

Из да­на­шње пер­спек­ти­ве од­лу­ка ко­ју по­том до­но­си де­лу­је за­чу­ђу­ју­ће: на­кон уда­је, иако за на­у­ку за­ин­те­ре­со­ва­на, ни­ка­да ви­ше ни­је има­ла за­по­сле­ње. Ни­је га ни тра­жи­ла. „За­по­сле­ној же­ни ма­ло се пла­ћа­ло.

За­то сам се и по­све­ти­ла до­ма­ћин­ству и са­мо по­ма­га­ла му­жу у ра­ду”, го­во­ри­ла је Ву­ко­са­ва. Ро­ди­ла је, по­том, два си­на. Крај ле­пог жи­во­та, то­ком ко­јег су кр­оз ку­ћу То­ми­ћа пр­о­ла­зи­ли бр­ој­ни чла­но­ви вла­де, ди­пло­ма­те, пр­о­фе­со­ри, ака­де­ми­ци, до­шао је са Дру­гим свет­ским ра­том.

– Имо­ви­ну су им пр­во узур­пи­ра­ли Нем­ци, као оку­па­то­ри, па по­том и ко­му­ни­сти, на­кон ра­та. Вре­ме­ном је вра­ћен део, али ни­ка­да у оби­му као пре ра­та. Све­кра убр­зо но­ве вла­сти од­во­де у за­твор, као и мно­ге ви­ђе­не љу­де. Иако је био пу­штен на ин­тер­вен­ци­ју јед­ног од Бр­о­зо­вих ле­ка­ра, од по­сле­ди­ца там­но­ва­ња пре­ми­нуо је 1947. На­кон ње­го­ве смр­ти пам­тим да све­кр­ва ни­је ни­кад ски­ну­ла цр­ни­ну. И да се по­ву­кла. Има­ла сам ути­сак да је до кра­ја жи­во­та ту­го­ва­ла за њим. За жи­вот су, кад су оста­ли са­ми са мај­ком, за­ра­ђи­ва­ла ње­на два си­на, мој муж, та­да је­два пу­но­ле­тан, и ње­гов брат. Сад кад је се се­тим, има­ле смо леп од­нос, сла­га­ле смо се, док сам ја има­ла по­сао и ра­ди­ла, она је ку­ва­ла. Би­ла је ти­ха, до­бра же­на. Пре­ми­ну­ла је од мо­жда­ног уда­ра – за­кљу­чу­је Ол­га То­мић.

Мо­за­ик Ву­ко­са­ви­ног жи­во­та скла­па­ла сам не са­мо уз по­моћ ка­зи­ва­ња мо­јих са­го­вор­ни­ка већ и на осно­ву до­ку­ме­на­та и фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе у њи­хо­вим до­мо­ви­ма. Ви­де­ла сам, та­ко, код Пе­тра Мар­ја­но­ви­ћа, ком­плет­но по­ро­дич­но ста­бло по­ро­ди­це, од пра­о­че­ва па до да­нас, ко­је је он са­ста­вио. Ус­пут је по­твр­дио део при­че ко­ја се ти­че Ву­ко­са­ве, а чи­ји је не­по­сред­ни све­док би­ла ње­на сна­ја.

– На­шој по­ро­ди­ци при­па­да­ла је још јед­на ве­ли­ка лич­ност. Био је то Мо­ша Мар­ја­но­вић, ле­ген­дар­ни фуд­ба­лер. На­рав­но, Ву­ко­са­ва је не­за­о­би­ла­зна. Ни­сам је на­жа­лост, упо­знао, али сам до­ста слу­шао о њој. И у по­ро­ди­ци се о њој че­сто при­ча­ло. За­и­ста је био под­виг док­то­ри­ра­ти та­да, још ван зе­мље, па још кад је же­на у пи­та­њу – ка­же наш до­ма­ћин, док ли­ста­мо исеч­ке из ста­рих „По­ли­ти­ка“, ко­је он, та­ко­ђе, бри­жљи­во чу­ва. О Ву­ко­са­ви је наш лист пи­сао, и то из пе­ра ко­ле­ге Мом­чи­ла Пан­те­ли­ћа, осам­де­се­тих и де­ве­де­се­тих го­ди­на пр­о­шлог ве­ка, али ни­кад ни­смо до де­та­ља об­ја­ви­ли ње­ну жи­вот­ну при­чу.

Коментари22
ec274
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zena
Divno je biti obrazovana zena,ali nista nija bolje od majcinstva.Vidim ima i muskaraca koji "brane nasa prava".Nemojte molim vas.Jos uvek ima nas zena koje vole svoj pol i ne zele u rudnik. Zena(zaposlena,supruga,majka)
Vanja
Sandra. Tvoj odgovro je tužan. Život sa mačićima i kučićima u starosti nije baš romantična panorama. Ali, ako je tvoje srce "muško" ako su rudnici, avioni i kamioni, politika i banderaj po ulicama tvoj izbor. Srećan ti put igumanko...
Vanja
Ova žena je moj idol. Moj životni put je sličan njenom. majka sam i vrlo uspešna u mnogim oblastima, ali kuću nikad ne žtvujem zbog spoljnih obaveza. zato i radim od kuće, što je apsolutno najbolja vrtsa posla za ženu. Muke su trebale da se dese, da ostvarim neki takav balans u današnjem svetu koji ženu Čereći između rudnika i adiminstrativnog putnika oko sveta sa osamdeset dana... Ostarim sve svoje mogućnosti.
Прикажи још одговора
Ivana Spasović
Priča o dr Vukosavi Marjnović je divna i ona je prva žena iz Kraljevine Srbije koja je stekla doktorat, ali prva Srpkinja doktor nauka bila je dr Julija-Julka Hlapec Đorđević (Bečej, 1882-Utvi na Labi, 1969) koja je doktorirala u Beču 1906. na temi iz istorije kraja 17. i početka 18. veka: "Podvojvoda Jovan Monasterlija". Rad je objavljen 1908. u Letopisu Matice srpske. Za vreme Prvog svetskog rata vodila je dnevnik u Beču ("Crtice iz prošlosti Austro-Ugarske"), objavljen 1922. u Beogradu, u izdanju Gece Kona. Posle rata preselila se u Čehoslovačku, odakle joj je bio suprug, i posvetila se književnosti i feminizmu. Njen najpoznatiji roman je "Jedno dopisivanje". Imala je dve ćerke. U Letopisu Matice srpske za istoriju iz 2016. objavljena je biografija dr Julije Hlapec Đorđević.
Nemoj Sada
Cvijeta Zuzoric - prva Srpkinja s doktoratom....
Cinjenice ne lazu
Cvijeta Zuzoric je bila jako obrazovana zena za svoje vreme, u renesansnom duhu 16. veka. Naravno, skolovanje je zavrsila u 18. godini kada su udala i vratila u Dubrovnik iz Ankone da tu zivi sa svojim muzem, firentinskim konzulom u Dubrovniku. Doktorat nije imala ni iz jedne oblasti. Pozdrav!
ProPolitikin Hrvat
I pored ovih cinjenica i cinjenica iznesenih u komentarima Balkan po pitanju zena i ravnopravnosti ostaje ''osmanlijski mentalitet'',na zalost, i s tim se slazem. S druge strane da ne bi ''osmanlija'' ne bi imali: cevape, burek, tulumbe, tufahije, ajvar, sarmu, istocnjacku muziku, gostoljubivost, istocnjacki mentalitet itd. U svakom zlu ima i neko dobro i obrnuto.
Srba, Velika Britanija
@ProPolitikin Hrvat - Uporedite broj UGOVORENIH brakova u Beogradu I Novom Sadu (kladim se da je NULA) sa brojem ugovorenih brakova u Istambulu I Kandaharu. Pa onda uporedite broj abortusa u istim gradovima. Srbi nemaju osmanski mentalitet, ali je narodu ispran mozak pa ponavlja papagajski ono sto su mu uguralil u mozak. A sto se tice hrane koja nam je navodno dosla od Turaka, ne morate da verujete sve sto ste procitali u Kekecu. Zar mislite da su Turci Seldzuci, nomadi, sadili kupus, pravili burad pa ga onda kiselili I pretakali samo da bi uvlijali sarmu? Nemojte molim Vas.
Franc Josef
Интересантна прича. Требало би да више пажње поклонимо онима који свет воде напред, а то су научници, стручњаци, сељаци који хране народ, а мање лажним вредностима у естради, политици и др. Имам само једну замерку - добронамерну: Чему речи ВЕЛЕПОСЛАНСТВО и НАКОН. Имамо уобичајену реч - амбасада - и српску реч - ПОСЛЕ. Кроатизација српског језика се наставља. Зашто? Шта раде лектори?
Vuk
Оно кад лик под именом Франца Јозефа српски језик брани од српског језика. Непроцењиво.
Хер Милан колектор
@Franc Josef Нису то никакви "кроатизми", то су српске речи које само говоре о богатству српског језика. Иначе, "након", "после", "потом", српски глагол "послати", па отуда "посланство", "велепосланство", све је то српски језик.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља