уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03
ИНТЕРВЈУ: МОМЧИЛО БАЈАГИЋ БАЈАГА

Код куће је свирка најтежа и најлепша

Немамо море у близини Београда, али имамо тај бренд Нове године и мислим да у то треба улагати. Ни у Будимпешти и Бечу није ништа боље окићено него код нас, а они и немају ту традицију дочека напољу
Аутор: Ана Вуковићсубота, 31.12.2016. у 22:05
(Фото Жељко Јовановић)

Рођен је у Бјеловару, одрастао у Земуну, а цео живот живи у Београду.

Од када се са косом до паса појавио у „Рибљој чорби” не престаје да свира и пева.

За 39 година каријере освојио је срца публике од 7 до 77.

Према рокерима увек су владале бројне предрасуде, али њега је стално пратио имиџ „баш финог младића”.

За то је, како нам је признао Момчило Бајагић Бајага, заслужан један од његових првих сусрета са новинарима.

Очекивали су „чупавца на мотору”, а он је дошао обријан, ошишан, свеже истуширан и у чистој мајици... и најважније – врло лепо васпитан.

Један од најомиљенијих аутора и певача нашег поднебља и шире концертом на платоу испред Дома Народне скупштине Београђане и њихове госте увешће у 2017. годину.

– Код куће је увек и најлепша и најтежа свирка – каже Бајага и додаје да га ниске температуре не плаше јер за публику припрема посебан репертоар са највећим хитовима који ће загрејати новогодишњу ноћ.

 

Град најављује долазак великог броја туриста...

Да нисам понављао, не бих научио да свирам
- У гимназији сам понављао први разред због математике. Имао сам једног кеца, закачио сам се са професорком и она ме је оборила на поправни. Да нисам имао јединицу, био бих врло добар, и зато следеће године ништа нисам учио јер сам све већ знао. Матиш сам утврдио током лета, а онда сам читаве године имао времена да учим да свирам – каже аутентични београдски рокер.

Немамо море у близини Београда, али имамо тај бренд Нове године и мислим да у то треба улагати. Ни у Будимпешти и Бечу није ништа боље окићено него код нас, а они и немају ту традицију дочека напољу.

Београд има одличну и разноврсну клопу која није ни скупа, за регион нам је јефтино пиће. Много је места са добрим проводом – од тргова, до сплавова и клубова. Београд је увек гостољубив и овде се сви осећају пријатно.

Пореде га са Њујорком јер има ту неку посебну атмосферу, пошто је највећи у региону и навикао је да људи долазе и да у њему увек има гостију.

 

Како изгледа повратак у Београд?

Увек се радујем кад се враћам. Најлепши ми је улаз са Ибарске магистрале јер одатле Београд изгледа заиста моћно. Нигде не можете да видите такво небо. До Будимпеште и Беча нема ништа светлије од Београда.

 

Одете, вратите се, дођете, идете... нон-стоп сте на неком путу?

Почео сам да свирам са непуних 18 година у „Рибљој чорби”. За време Југославије турнеје су се радиле по реду – Београд, Параћин, Ниш, Скопље, Битољ... дешавало се да имамо 200 концерата годишње.

Кад се земља распала, рок је овде постао алтернатива и део наше публике се одселио у иностранство и ми смо кренули да наступамо по свету. Био сам на турнеји по Аустралији, ишли смо у Америку, Канаду...

Свирали смо у Алма-Ати у Казахстану, у Габоронеу у Боцвани, Харареу у Зимбабвеу... Досад нисмо свирали само у Јужној Америци. 

 

Јесте ли онда грађанин света, Београђанин, или још прецизније – Земунац?

Београђанин – Земунац. Рана сећања вежу ме за Земун, а од гимназије па надаље за Београд. Одрастао сам „преко моста” и до 18. године сам живео тамо, али средњу школу сам похађао у Другој београдској на Зелењаку.

Жив сам се појео због „Бијелог дугмета”
– Кад сам био у трећој години, позвали су ме из бенда „Здраво” да им се придружим, али кева и ћале нису били за то. За два месеца „Бијело дугме” је свирало на Хајдучкој чесми, а они су били предгрупа. Жив сам се појео кад сам отишао да слушам са другарима. Кад сам прошао аудицију за „Рибљу чорбу”, пустили су ме, али једно време нисам ишао на концерте јер сам полагао матуру – присетио се Бајага.

Земун је тад изгледао много даље. Локнерова и моја мајка кад су говориле „идемо у град” мислиле су на Земун, а не на Београд. Сада је то све повезано. Једно време сам живео на Дорћолу, одакле је и моја жена, а већ двадесетак година сам на Сењаку.

Миран је део града, лети је хладније него у центру, али је мени мало компликовано јер немам возачку дозволу и не возим, али се сналазим таксијем и бусом.

 

Немате дозволу?

У комбију сам прешао неколико милиона километара и да сам возио још и овде...

Мислим да немам добру концентрацију и да је боље за мене, пешаке и остале учеснике у саобраћају да не возим.

Син, који је дипломирао на Факултету драмских уметности, и супруга возе, ћерка је напунила 18 и сад спрема пријемни за Факултет примењених или ликовних уметности, али ће и она одмах да упише вожњу...

Само тројица чланова бенда имају дозволу јер нисмо ни имали времена за то. Не сећам се да сам у последњих 30 година два-три месеца био стално у Београду и могао да идем на часове. А и није ме занимало. Да ме занимало, вероватно бих научио. Идем бусом, трамвајем, таксијем, на свирке комбијем...

 

А возите ли бицикл?

До ове године сам возио врло често, највише са ћерком. Одемо на Аду или Ушће и изнајмимо бајс. Обично се возимо око језера или од „25. маја” до Аде и назад, одем на Земунски кеј... Остало ми је из детињства – провозам се од „Југославије” до „Венеције” и још даље до веслачког клуба, да се попнем на Гардош.

Са сином кад могу идем на „Звездине” утакмице, а ћерка је талентована за музику, па сам јој одмах нашао једног од колега да је подучава и купио јој гитару за леворуке.

Волим и да шетам. Када сам живео у Скендербеговој, супруга и ја смо имали великог пса и редовно га шетали на тврђави. Тад сам и зготивио Горњи и Доњи град.

 

Помињете их и у песмама, пре неколико година тамо је била свирка?

У песми „Иза нас” помиње се Доњи град, а у „Стари пут за Нови Сад” мислим на земунски Доњи град, пошто сам тамо живео. На Дорћолу сам био у Скендербеговој и тај део Калиша био је најближа зелена површина где смо ишли са кучетом. Супер је био и концерт тамо.

 

Пеца Поповић је водио грађане у обилазак места која се помињу у песмама?

На албум „Ружа ветрова Београда” ставили смо све песме о Београду и била је то Пецина идеја. Нисам пуно размишљао о томе док ми он није рекао: „Јеси ли ти свестан колико је песама у којима се помиње Београд?”

Кад смо кренули да бројимо, видели смо да их је петнаестак и скупили смо их на једно место. Тура са отвореним бусом ишла је пред концерт на Калишу, па су тако људи могли рецимо да оду до Славије где шина савије...

 

И до Улице Змаја од Ноћаја... Каква су чуда тамо могућа?

Кад сам писао песму, мислио сам на цео Дорћол, али та улица има најбоље име. У том тренутку нисам знао да је Змај од Ноћаја Стојан Чупић реална личност, а да је Ноћај село.

Песма је изашла и онда су ме звали Ноћајци и рекли да би требало тамо да свирамо. Још то нисмо успели, али можда ћемо једног дана.

 

А чувена песма „442 до Београда”?

Људи увек воле да причају о томе. На почетку каријере мрзело ме је да их разуверавам и онда сам једно време, кад ме питају „Је л’ Скопље?”, говорио „Скопље”, „Загреб?” – „Загреб”.

Није се мислило ни на један град, број је био само згодан због риме, а хтео сам да буде пуно километара.

 

Када бисте бирали трг, сквер или улицу са својим именом, који део Београда би то био?

Не ложим се пуно на то. За аутора је највећи комплимент да песме остану да се свирају и изводе после њега. Није ни битно да људи знају чија је то песма, али верујем да је онима који су је написали драго да је чују горе на небу.


Коментари25
f7e4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Anastasia
Bajaga - Legenda, koju volim!
Србољуб
Дођем један дан код зубара. То је већ доживљај сам по себи, једва чекаш да те не прозову, иако знам да ме ови приватници неће промашити. У ординацији је била Бајагина музика. Онда сам први пут чуо његову песму "Још једном". Годинама нисам чуо такав музички склад и такав текст. Било је и пре његових добрих песама, али ме је ова оборила. Заборавио сам и бушилице и инјекције, Бајага ме је преселио у неки други свет. Бајага је је "врх"! У гомили његових комерцијалних ствари има пар мелодија које ће ући у културу познавалаца музике. Не знам колико је Дилан, кога обожавам, више од Бајаге заслужио Нобела. Још ми у глави одјекује текст:" Још једном да помериш стене, још једно да будеш крај мене...
saradnik sistema
Čovek za sve režime. Nije učestvovao u demokratskim promenama i antirežimskim dogadjanjima. Dobar autor ali kao čovek..
Bajaga je Car
Bajaga je inspiracija za inteligentne ljude. Hvala mu za muziku i urbanu poeziju bez koje ne bih bio kompletan. Bravo za sve sto je uradio.
Tatjana Petrovic
Cemu toliko zajedljivih komentara?Zar mora tako?Jedva ste docekali novu zrtvu za seciranje.Sramota!Hajde malo pozitive...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља