среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:05
ИНТЕРВЈУ: ДАВОР ШТЕФАНЕК, ОЛИМПИЈСКИ ПРВАК У РВАЊУ

Шампион кога су жене вратиле на струњачу

После олимпијаде у Бразилу добио сам понуду да рвем за Катар, али сам им рекао да то не долази у обзир
Аутор: Драган Тодоровић и Александар Апостоловскипетак, 30.12.2016. у 22:00
(Фото Милан Рашић)

Подсећајући на доброг студента у наочарима, Давор Штефанек нимало не личи на рвача грчко-римским стилом који је у незаборавном финалу олимпијских игара у Рију савладао снажног Јерменина Миргана Арутуњана.

Док Суботицом шиба снажан ветар, видимо га како прилази дрхтећи. Касни већ пола сата и бојимо се да златни момак није дочекао јутро на неком од салаша. Некада је Давор умео да из кафане стане на струњачу и његов боемски живот умало да га из спорта пресели у тамбураше.

– Није ме срушио Јерменин, али ме оборио вирус – каже нам Давор улазећи у спортску дворану. Добио је високу температуру непосредно после венчања и смејући се каже да је то знак да ће му његова најсјајнија животна медаља, његова Долорес, избацити све дечачке бубице из главе.

Видимо да Давор нема ништа против такве брачне терапије. Пратимо га док вози „ауди 6”. Одлазимо ка породичној кући Штефанекових, где је једна соба испуњена гомилом медаља и пехара. Трофејна соба подсећа на музеј српског рвања.

У дворишту је паркиран нови „фијат 500Л” који је добио као државну награду за освојену медаљу. Аутомобил је поклонио својој мајци Ђенђики.

Иако отац Дамир победоносно каже да су Штефанекови познати по томе што 150 година праве само мушку децу, испоставља се да су кључне особе које су враћале Давора на струњачу заправо – жене. Била је то најпре докторка која је открила да будући шампион болује од епилепсије, али га је подржала да настави са тренинзима. Потом је то била мајка која га је охрабривала да се бори, иако је размишљао да одустане од врхунског спорта и лута равницом. И, коначно, Долорес је била је та која га је подржавала током напорних припрема и мечева.

Како оцењујете 2016. годину?

Када се осврнем, видим кроз шта сам све прошао. Практично сам од почетка године, од 15. јануара у стању перманентног стреса, због мојих великих очекивања и надања људи око мене. Година 2016. била је веома тешка и најуспешнија до сада. Боља од свих које сам имао у животу. Бити најбољи у Рију, где заиста долазе само најбољи, то је нешто посебно за сваког спортисту. На крају сваке такмичарске сезоне, када се подвлачи црта и добијају признања, као и чињеница да те људи стално позивају, онда знаш да си иза себе оставио једну изванредну годину.

Ипак, игре у Рију су потврдиле да за српско рвање и даље има наде. Шта сте помисли када сте се пели на победничко постоље?

У том тренутку ништа посебно ми није долазило у главу. Током борбе са упорним Јерменином, стално сам сам себе бодрио. Знао сам – ако издржим до краја борбе постаћу олимпијски шампион. Тек када сам на грудима видео злато, које ми је уручио Ненад Лаловић, тада сам осетио нешто посебно. А тек када сам после месец дана гледајући снимак из Рија иза себе видео олимпијске кругове знао сам да сам урадио нешто велико и за себе и за моју земљу.

Када сте почели и где да се бавите рвањем?

У родној Суботици у РК Спартак са дванаест година. Потичем из праве рвачке породице. Деда, отац и брат, сви су били рвачи. Рвање је за нас Штефанеке породичан спорт. Увек, без обзира на то где сам рвао, где сам био, увек сам се радо враћао у мој Спартак и моју Суботицу.

У чему је тајна рвања?

Најпре, да би неко био рвач мора да поседује таленат. Док сам био дете сви су ми говорили да имам таленат, зато сам се и брзо прикључио првој екипи. Али, ако имате упорност и ако сте ту због љубави према овом спорту, онда све тајне падају у воду.

Шта је за вас таленат?

То подразумева спремност да се снађете у сваком моменту на струњачи. Знам да у свакој завршној акцији ја побеђујем. Осећам рвање инстинктивно и добро знам, када сам испред другог борца, која ћу три потеза у наредним тренуцима применити. Када видим како противник стоји, знам шта ме у наставку борбе очекује. Са тим се једноставно рађате.

Многи нису знали за вашу болест док нисте постали олимпијски победник. Како се носите са епилепсијом?

Епилепсија је физичко стање. Нападе сам имао и као дете, када сам био у кревету, када сам спавао. Добио сам је са једанаест година. Тада ми је прва помисао била: да ли ћу уопште моћи да се бавим рвањем. Међутим, тадашња докторка Марија Стевић, која ме је лечила од ове болести, донела је одлуку да ни случајно не смем да запоставим рвање. Била је то одлука која ме је посебно обрадовала, као и моје родитеље. Слободно могу да кажем да је та одлука докторке Стевић била преломна у мом животу. Годишње сам имао један епилептични напад, а у последње две године на моју велику срећу, ниједан. Последњи напад сам имао 2014. године.

Због чега се правдате на честе провокације у хрватској штампи, поричући да нисте хрватске националности? Мислите ли да олимпијски шампион икоме треба да се правда ко је и одакле је. Ви сте за нас, једноставно, Давор Штефанек.

Сећам се када сам пре две године постао светски првак, у свим хрватским медијима као главна и ударна вест је била да сам Хрват. Искрено, ја то не волим. Неким хрватским медијима дао сам интервју, речено ми је када смо се поздрављали да ће сутрадан у новинама осванути тест са насловом: ,,Мама Ђенђика га је вратила на струњачу.” Нису били поштени ни према мени а ни према себи, јер је освануо наслов: „Штефанек је Хрват”. Одмах сам их демантовао на друштвеним мрежама. Тих провокација је било и раније. Ја сам рођен у Србији, не бих мењао ову државу ни за шта на свету. Не бих мењао ни национална признања која сам добијао од Србије.

Многи врхунски спортисти су после сјајних резултата мењали дресове, државе, пасоше. Да ли сте и ви после успеха у Рију имали такву врсту позива?

Ово први пут јавно говорим. Било их је. После олимпијаде у Бразилу добио сам понуду да рвем за Катар, али сам им рекао да то не долази у обзир. Искрено, могу да будем само тренер у некој другој држави, али да узимам пасош, да мењам држављанство. О новцу није било речи, иако сам свестан да се ради о великим парама. Ипак, моја љубав према Србији је од свега јача. Мој став је о томе јасан и недвосмислен.

Нисте стигли ни да причате о парама?

Не, нисам дозволио.

Да ли сте се видели са Прлаиновићем, после међусобне полемике коју сте водили око подршке државе српском спорту?

Срели смо се испред Народне скупштине на великој прослави после игара у Рију. Знам да је он добар спортиста и момак, али знам и да нам се косе мишљења. Рвање је и даље мали спорт и ми зависимо од државног буџета. Држава је покрила све наше трошкове који за Рио нису били мали. Искрено могу да кажем да држава доста пара улаже у спорт, да није тога, не би било ни ових сјајних резултата.

Премијер Вучић вас често помиње када се говори о спортистима? Да нису из власти покушали да вас врбују?

Ја се не бавим политиком. Могу само да кажем да ме никада нико из владе није звао да се политички ангажујем или да причам нешто што ће бити у њиховом интересу. Знам само да у ове последње три године држава мени, а ни неком другом спортисти није остала дужна ни динар. Чак, сва средства су нам легла одмах после медаља. Политика Србије, бар што се тиче спорта, по мени иде у добром смеру. Оно што нам је обећао премијер Вучић, то смо и добили.

Многи тврде да је рвање после вашег злата у Рију далеко популарнији спорт него што је био?

Сала Спартака је сада дупке пуна знатижељне деце. То је изванредна ствар. Мислим да сваки млад такмичар који жели да се једног дана попне на победничко постоље пре свега мора да буде истрајан, упоран када је тешко да стисне зубе. Јер, на крају, сваки рад и упорност се исплате.

Да ли поред свакодневних тренинга имате времена и за забаву, дружење са пријатељима и породицом? Важите за спортисту који воли ноћни живот.

Као млад често сам умео да лумпујем. Често смо се опијали, али када је требало отићи на јутарњи тренинг, то сам чинио као од шале. Ништа ми није било тешко, јер сам имао циљ, који ми је био прави покретач. Данас, када се напијем, треба ми два дана да устанем из кревета, да дођем себи.

Где сте најчешће лумповали?

Где сам стигао... Једноставно, тај период је иза мене. Тада нисам размишљао о спорту, већ о животу. Када сам 2013. године био избачен из репрезентације, није ми било ни до чега. Да није било савета моје мајке која ми је често говорила да морам да се вратим рвању и на струњачу, ко зна где бих данас био. Хтео сам да напустим рвање. Неодласком на првенство Европе био сам разочаран. Али та 2013. година за мене је била прекретница у сваком погледу. Тад сам сам себи обећао да ћу бити олимпијски шампион и да ме нико не може скренути са тог пута. Моја мајка није ме тада грдила, него ме је замолила да наставим са рвањем. Било је мало људи који су искрено веровали у мене, а један од њих био је садашњи председник Жељко Трајковић. Знао сам да је проблем био у мени.

И пре тога сте имали проблема око статуса у репрезентацији?

Тешко ми је било и 2012. године када сам био отеран са припрема на Копаонику. Искрено, правио сам проблеме, велики сам инаџија. Главни разлог због којег сам отеран јесте то што сам имао вишак килограма. Тада су ми селектор Докманац и тренер Дамњановић рекли да пакујем кофере. Рекао сам председнику мог тадашњег клуба Драгану Вулешевићу да ми плати смештај у хотелу од моје две стипендије. За Европско првенство у Београду сам скинуо чак 13 килограма. И када сам дошао на струњачу, узео сам бронзу, једину медаљу за нашу земљу. Тада сам донео важну одлуку да више никада не скидам килограме већ да одем у вишу категорију. Испоставило се да је то био прави потез. Досадиле су ми сауне. Људи из савеза су ми после такмичења вратили новац. Из сваког пораза сам гледао да нешто добро научим. Слободно могу да кажем да су ми у досадашњој каријери судије украле две-три медаље, истом мером сам и ја узвраћао. Својим инатом. Сећам се речи нашег председника Трајковића који ми је стало говорио да ће се мој велики труд кад тад вратити.

Оженили сте се недавно и не кријете да је ваша супруга још једна жена која вам је спасла каријеру. Изгледа да част нашег спорта спасавају жене из сенке?

Ову годину ћу памтити по двоструком тријумфу. Постао сам олимпијски шампион и оженио се дугогодишњом девојком Долорес. Она више није Матковић, већ Штефанек. Долорес је моја велика подршка. Искрено, преживела је све што и моја породица и на томе сам јој захвалан.

Колико сте се забављали са Долорес?

Знамо се дуго. Два пута сам био крив за раскиде. Ипак, прошле године за време европског првенства у Риги, видео сам да је на „Инстаграму” да ми лајкује слике. Недуго затим, стигла ми је порука: доста је лајковања! Био је то добар знак. Некако сам је убедио да се видимо, чим се вратим у Суботицу. Поново смо почели да се забављамо 17. марта. Било је теже освојити је поново, него се рвати у финалу. Седамнаестог децембра смо се венчали, а 17. маја очекујемо бебу. Морам да признам, после свих мојих несташлука, да није веровала да ћемо остати заједно. Зна добро какав сам био. Али, некако је ушла у мој свет. Ове године сам узео две медаље, али моја Долорес је највреднија медаља у мом животу. Вреднија од било које до сада. Она је прва особа са којом нисам имао никаквих проблема. Жене су јако важан део спорта, оне могу да дигну или спусте човека на земљу.

Које су ваше жеље у 2017. години? Београд чека да са вама прослави титулу европског првака.

Верујем да ћемо заједно славити на шампионату у Београду. Све друге титуле сам освајао. Такође желим да ми се 17. маја дете роди живо и здраво. Да буде лепо на маму, а успешно на тату.


Коментари11
4b41c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Građanin Kejn
Svaka čast Davoru želim mu svako dobro i uspjeha u životu!!!
omnia mea mecum porto
Ja vas dvojicu ništa ne razumijem @Dr Oetker & Ivan bascarevic Vi mora da ste zalutali. U svakom slučaju, komentari su vam totalno promašaj.
Dr Oetker
Ne razumeš zato što znaš samo ono što si pročitao u novinama. Ne znaš pozadinu. Ta pozadina Davorovom rezultatu daje vitešku dimenziju. Tekvondo, ženska košarka i vaterpolo su svoj uspeh bolje ispričali.
Препоручујем 0
Dr Oetker
Davor je okitio rvanje u Srbiji, osokolio druge sportiste i sav srpski narod i na tome mu treba skinuti kapu. Iza ovog uspeha stoje njegov talenat i celoživotni rad. Međutim, iza ovog uspeha stoje, takođe, veština i rad rvačkog saveza, bez čega bi Davorovo rvanje ostalo u dometu domaće lige. Jedva čekam tekstove o savezu. Bez njih će pisanje o ovom momku sve više ličiti na pisanje o vašarskim mečkama.
Ivan bascarevic
Tako i treba. Kod nas u selu kazu... Covek postaje covek tek kad zavrsi Vojsku. Vojska je velika skola. Napred!
omnia mea mecum porto
Sretno vam bilo šampione! Da dobiješ još jednog kao što si i ti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Остали спортови
Остали спортови

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља