Радња Фејдоовог водвиља „Хотел `Слободан промет`” (1894) дешава се између два брачна пара и укључује вешто конструисане комичне ситуације планирања прељубе, замене идентитета, неспоразума изазваних муцањем лика који једва говори кад је кишно време. Иако је основни циљ Фејдоових водвиља забављање публике путем мајсторски изграђених заплета, обрта и расплета, због чега је преовлађујуће мишљење о њима да су лаки, они имају и другу страну – тамнији, критички смисао. Фејдоови ликови су углавном представници друштвеног крема, а лицемери су и варалице, док су њихови односи дубински трули, прожети лажним моралом. Овај писац је истицао да његове водвиље треба играти као да су трагедије, верујући да сваки болан људски проблем има и комичну страну, могућност бурлескног тумачења.
Имајући у виду уметничку репутацију Југословенског драмског позоришта и избор Бориса Лијешевића за редитеља овог комада, надали смо се естетизованијем сценском читању, истраживању наличја значења водвиља, представи која би на сцену донела његову двозначност. То нажалост нисмо добили. Представа „Хотел `Слободан промет`” је превише бледа, у њој се не разазнаје идеја водиља, ни стилска доследност. Не само да на сцени није отелотворена поменута сложеност значења Фејдоових комичних конструкција, већ није успешно испуњена ни основна мисија игре, глатко забављање публике. Представа не остварује неизмерно веће, далекосежније комичке могућности текста.
У складу са наведеним одсуством стилске конзистентности, глумци су играли како се ко снашао, са више или мање успеха. Никола Ђуричко је солидно направио лик предузимача Пинглеа, као лицемерног смушењака, крутог трапавца, Анжеликиног мужа и Марселиног љубавника. Анђелика Симић, иначе глумица раскошног талента, у улози Анжелике није изразила своје много веће могућности, њен лик запостављене супруге је неупечатљив. Срђан Тимаров игра енергичније, његов лик Пинглеовог пријатеља, архитекте Пајардена, самоувереног мачо типа који своју жену Марселу не зарезује ни за суву шљиву, сценски је опипљивији. Наташа Тапушковић неубедљиво игра Марселу, пренаглашено и усиљено представља занемарену жену и кокетну љубавницу.
Драган Јовановић у улози Матјеа, спорадично муцавог пријатеља Пингелових, донео је течнију комику, обликујући лик са блентавом наивношћу особеног шарма. Његове ћерке Виолета (Анђела Јовановић), Маргерита (Марија Кланац), Пакерета (Сања Марковић) и Первенша (Теа Гјоргјиоска) су повремено комички упечатљиве. Миодраг Драгичевић као Пајарденов нећак Максим јасно је представио његов преображај, од спутаног штребера усредсређеног на Канта, до самопоузданог мушкарца, пробуђеног у сусрету са враголастом служавком Викторијом (Милица Гојковић). Бојан Димитријевић игра Бастијена и Комесара као Бојан Димитријевић, себи својствено, допадљиво маниристички, док је Амар Ћоровић ексцентрични хотелски служебник Було.
Костими Маје Мирковић су коректни, али су можда могли да буду упадљивији, имајући у виду наметљиву брзину водвиља. Сценографски рад Александра Денића је препознатљив, у првом и трећем чину простор маркира огроман рекламни плакат који одређује Пинглеову радну средину. У другом чину који се дешава у хотелу, простор је амбициозно решен, на два нивоа, и начичкан је рекламама које лепо дочаравају живот велеграда, ноћна светла Париза. Ова сценографија је неспорно упечатљива за себе, али не одговара много водвиљу, више би погодовала реалистичкој игри која не припада овој представи. Тешко је нажалост рећи шта уопште суштински припада овој представи нејасних намера и неспретне реализације.
