уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈВИД НОРИС, професор српског језика Универзитета у Нотингему

НАТО фантоми у српској прози

Србија је деведесетих живела у потпалубљу, како то описује Арсенијевић, а емигранта у роману „Мамац” Албахарија опседао је глас преминуле мајке, подсећајући га да нема бекства од грађанског рата који је оставио код куће
Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 04.01.2017. у 22:30
(Фото: приватна архива)

У амбасади Србије у Лондону недавно је представљена књига „Духови круже Србијом: репрезентације историје и рата у књижевној имагинацији” Дејвида Нориса који од 1981. предаје на Катедри за славистику Универзитета у Нотингему. У овој књизи, која није преведена на српски, аутор се бавио ратним траумама у српској прози.

Норис је аутор студија „Балкански мит – питања идентитета” и „Београд”, писао је о доживљају времена у прози Андрића и Црњанског, интертекстуалности у „Очевима и оцима” Слободана Селенића, слици града у „Горском вијенцу”, наративним формама у прози и на филму деведесетих година...

Анализирали сте српску књижевност с краја 20. века коју прогоне авети историје и рата, али и новију прозу у којој се писци враћају тој тематици као незацељеним ранама?

Током осамдесетих година прошлог века српски писци су довели у питање званичну верзију историје нудећи нова тумачења прошлости, посебно кроз приче о збивањима у Другом светском рату. Уместо да, као некад, приповедају о партизанском јунаштву, они су понудили изнијансирану слику једног сложеног рата и наслеђа окрутности почињених током тог периода. Њихове приче често укључују духове и гротескне слике. Један од раних примера је „Голубњача” Јована Радуловића, где Лукица, дечак који је у средишту ових приповедака, бива сведок опела које се држи над јамом у коју су усташе после покоља бациле своје жртве. У врелини дана, њему се причињава да види како духови преминулих излећу из јаме. Нашао сам много примера коришћења сличних мотива у делима Слободана Селенића, Данила Киша, Светлане Велмар Јанковић, Радослава Братића и других писаца. Духови у тим причама су знак неразрешеног друштвеног насиља и враћају се зарад освете или смирења. Структуру свих ових дела карактерише усредсређеност на тешкоће реконструисања прошлости. Како каже безимени приповедач Исаковићевог романа „Трен 2”: „Људи различито памте”. Различити извори се не подударају и свако значење које би прошлост могла имати мења се или нестаје попут трагова у песку, као што Светлана Велмар Јанковић пише у „Лагуму”. Немогуће је сазнати шта се стварно догодило. Историја у овим делима постоји на нејасној граници између оног што се стварно десило и оног што људи памте, између историјског поретка и света сна. Ови српски писци пишу нову врсту историјске прозе која се заснива на мрежи сећања и фиктивних докумената, на начин који подсећа на преокупације других савремених писаца у Европи и Америци. У ствари, главни подстицај за ову књигу и јесте био да истражим неке аспекте савремене српске књижевности у вези са тим ширим књижевним контекстом.

Сенке рата превладавају и у каснијем периоду, током ратних деведесетих...

Током деведесетих година писци су преместили своју пажњу са сећања на претходни рат, на стварност текућег сукоба, али су и даље користили гротескне и фантастичне слике да представе ширу историјску кризу. Један свет је нестајао у рушевинама историје, а старе извесности цепале су се још жешће него током осамдесетих година. Садашњост је деловала суморно, а будућност безнадежно. Србија је живела у потпалубљу, како Владимир Арсенијевић описује у свом роману о животу у Београду тога времена. А приповедач романа „Мамац” Давида Албахарија покушава да побегне од стварности рата напуштајући Србију, али га опседа глас његове преминуле мајке, чије приче о њеној властитој историјској трауми га стално подсећају да нема бекства од грађанског рата који је оставио код куће. Аветињски и гротескни мотиви су заједничка карактеристика ратне књижевности осамдесетих и деведесетих година и чине и даље везу између историјске прозе у Србији и другде у свету.

Говорите о фантомима НАТО-а у српској књижевности?

То је трећа фаза у мојој студији аветињских мотива у савременој српској књижевности. Духови Другог светског рата и туробне слике из прозе деведесетих воде књижевном евоцирању НАТО бомбардовања, али сада такве слике добијају другачију семантичку тежину. У свом пикарском роману „Цариградски друм” Ненад Илић следи доживљаје једног православног свештеника, попа Микија, током НАТО бомбардовања Србије. Поп Мики поседује тајни рукопис који бележи тајанствено путовање групе путника кроз турбулентну и крваву српску историју. Догађаји из садашњег сукоба испричани су у стилу комичног романа, док збивања из прошлости имају контрастни тон стварне историјске кризе. Док он чита о догађајима из прошлости, дистинкција између прошлости и садашњости почиње да се губи, све док и он сам не ишчезне. Чудне и аветињске појаве присутне су и у „Приступу у починак” Мирослава Јосића Вишњића и у „Под сенком змаја” Ђорђа Писарева. Пас који говори у „Ово би могао бити ваш срећан дан” Милете Продановића служи да истакне апсурдност сукоба, представљеног на Западу у виду телевизијског спектакла. Први пут у целом овом периоду, рат је приказан са хуморном нотом. Међутим, то је двосмислен смех гротескног карневала. Такав смех нуди катарзу, осећање ослобођења од страха од смрти. Истовремено, у том смеху постоји и сатанска нота; претња коју доносе спољашње силе не може се укинути и најављује апокалиптичну будућност.

До ког сте закључка дошли током писања књиге?

Ранија изучавања имала су у свом средишту политику књижевности, а књижевна дела су тумачена као да су документарно сведочанство о рађању национализма и грађанским ратовима деведесетих година. Српска проза исказује болне последице тих догађаја, али оставља и богато књижевно наслеђе. Мене су посебно занимала два питања. Једно је појава нове врсте историјске прозе у Србији после 1980. године. Та проза не тежи да реконструише прошле догађаје, него да истражи начин на који се историја може исказати приповедањем. Друга тема је коришћење посебне врсте аветињских и гротескних мотива да би се представиле године историјске кризе које су погодиле све области друштвеног и културног живота. У мојој књизи, књижевни, а не политички духови круже Србијом.


Коментари3
9e027
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Данко Б. Марин
Никакви духови - него конкретни злочини и које су ВЕОМА умешани англо зликовци!
Оштрило
Српски народ има свој идентитет који је много старији од Уједињеног Краљевства којим влада немачка династија.
Miki Andrejevic
Tema zasluzuje opsirniji clanak, ovo su samo crtice, pa se stoga nadam da ce Politika pokusati da "prosiri temu", nastavi razgovor sa profesorom Norisom i objavi ga u posebnom izdanju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља