Митровдански устав је наводно писан и, баш у јесен 2006. донесен, због очувања државног суверенитета над Косовом и Метохијом. Наравно, то је било и оправдање прагматичне политике утемељене на дубокој ирационалности. Устав је проглашен с петогодишњим закашњењем (у односу на рок из Досовог „Уговора са народом”), мотивисан интересима избора и оправдањем претходног политичког банкрота великих странака. Те 2006. ДС, ДСС и СРС, али и скоро све остале парламентарне странке, суочиле су се с пропашћу њиховог концепта државе с Црном Гором. Политика реформиста према ЕУ доживела је застој, чије последице трају и данас.

У Митровданском уставу КиМ је суштински избачено из текста. Уместо да посебним члановима буду дефинисане аутономије, најављено је да ће после завршетка преговора о статусу КиМ о томе бити донесен посебан уставни закон. Тако је Србија, неспремношћу целокупне своје елите да се суочи с ружном стварношћу, у ствари оставила могућност да буде устројена као држава која би у свом саставу могла имати два, али и више аутономних ентитета различитих овлашћења! Била је то кратковида политика. Кад сам се четири године касније срео с најважнијим креатором тог устава, тада већ опозиционаром, а разговор дошао до укидања АП Војводине, он је резигнирано одмахнуо руком: „Да, морали смо да подржимо уставну потврду АП Војводине због симетрије с Косовом и Метохијом... Али развој догађаја показао је да то више није потребно. Међутим, уставно питање не треба отварати зато што би будућа решења могла бити гора...”

У Митровданском уставу Косово и Метохија споменути су на два места: у Преамбули, која је само декларативни део устава – никога не обавезује, нити може бити прекршена – и у заклетви председника републике. Прво је учињено због САД и ЕУ – народу симболика, њима устав без КиМ. Друго због Тадића, којем је време очекиваног проглашења независности албанске парадржаве требало додатно загорчати, пошто би заклетвом био спречен да се споразуме с Вашингтоном и Бриселом, до којих су ДС и он тако много држали.

Како уопште решити питање АП КиМ – а посебно његове уставне аспекте – данас кад је албанска парадржава у већој мери међународно призната од свих других аспираната за чланство у УН?

Корен је у суштини нашег националног односа према Косову и Метохији. Пре тринаест година истраживања су показала да 75 одсто грађана верује да је КиМ заувек изгубљено а 62 процента да то никад не треба признати. Владајуће елите прихватале су Косово али не и Албанце – нису их уносиле у бирачки списак, нису тражиле савезника међу њиховим вођама. Србија и Југославија престале су одавно да воде одговорну државну политику: прва 1918, а друга 1941. године. Спремност да статус Косова и Метохије дугорочно не буде решен због могуће епохалне промене у будућности, а да Србија до тог светог тренутка остане државно недовршена, није ни мудра ни одговорна политика. Да би нека добра прилика у будућности била искоришћена потребне су деценије припрема и огромне инвестиције. Таква спремност, план и одлучност не постоје. Штавише, бриселски процес је од 2012. започео спору али успешну интеграцију севера Косова у туђу државу.

Током уставне дебате требало би да се искрено суочимо – с чињеницама и међусобно. Да ли смо спремни да створимо систем успешних и поштених установа и планирамо елиту способну да током наредног столећа политички, економски, културно и демографски врати Косово и Метохију у састав политички једне и недељиве Србије? Одговор сви знамо, само га неки с тугом грчевито скривамо у себи. До 1941. је и било некаквих изгледа, стварањем албанске косовске аутономије и креирањем државне свести и елите, нестали су и најмањи изгледи за успех. Нада у поделу покрајине избледела је после 1999. године. Ипак, подела је једина могућност да сачувамо крајеве где српски народ још живи у апсолутној већини, да добијемо аутономију за енклаве и задржимо управу над светињама. Такође, поделом од Косова стварамо заиста јединствен случај, добијамо некакав компромис и спречавамо даљи распад државе. Подела после 1999. зависи више од великих сила него од нас, ипак мало смо учинили да до ње дође.

Кад је реч о уставу, за нас је довољно да укинемо аутономије какве у нашој уставности нису постојале пре 1946. и да територијално дефинишемо нашу државу како је призната у Уједињеним нацијама. За промену граница постоје уставни механизми. Раскид с аутономијама из прошлости био би коначан раскид с уставним експериментима из прошлости. Косовска идеја један је од темељаца српског идентитета, прагматична политика треба да обезбеди да не постане и њен епитаф.

Напредни клуб