петак, 20.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44

Кнез Иво Војновић

Цела идеја о смрти поникла је из ове чемерне истине – нема мирнијег израза него што је на лицу мртвог човека. Ништа толико не противуречи нашим сузама колико спокојство оног који нас оставља. Ништа индиферентније него што је хладноћа оног чији одлазак сматрате његовом катастрофом
Аутор: Јован Дучићчетвртак, 05.01.2017. у 15:43
Јован Дучић у време док је био у дипломатији

Као сунцокрет који више није имао снаге да гледа за сунцем, клонуо је племенити живот овог мирног и уморног песника. И затим, нечујно, он је прешао најкраћи пут између живота и смрти. Као песник и мислилац, он је морао веровати да је смрт једна утопија и предрасуда, и могао да је прими с мирноћом с којом су умирали светитељи и мудраци.

Али као смртни човек, нико се није годинама и месецима толико очајнички борио да се ишчупа из живота. Зашто?

Живот му је одавна био одузео оно што чини његову лепоту која је једини његов смисао. Али је песник знао, међутим, да о смрти не постоји једно уверење, него само једна фикција. Јер у љубави између живота и смрти овог ретког и великог човека било је нешто што га је и кроз његов трагични век као железна копча везивало за овај свет.

То је његов позив.

Не ходити по сунцу и сурвати се у болесничку постељу, али живота. И ослепети, али моћи и иза те црне завесе чути жагор и акцију. И умрети само онда када се на уснама заледи реч која је била за њега кључ његове судбине на земљи.

Смрт је предрасуда, јер је за једног убојица а за другог спасилац. У оба случаја она је већа и виша од живота. И можда када би овај чудни човек још једном отворио своје велике очи и проговорио, потврдио би то оним што је видео онамо ван нашег видика, када се откинуо од овог света.

Сваки од нас је завидео овом песнику који је написао свој национални завет у драми Југовића мајци и свом Лазаревом Васкрсењу, две велике свеће које су запаљене у његовом светилишту да горе кроз вечност.

Али ма колико да смрт није злочин за оног којег је понела собом, она је за оне који су неког изгубили. Цела идеја о смрти поникла је из ове чемерне истине – нема мирнијег израза него што је на лицу мртвог човека. Ништа толико не противуречи нашим сузама колико спокојство оног који нас оставља. Ништа индиферентније него што је хладноћа оног чији одлазак сматрате његовом катастрофом. Зато немојте жалити мртве који би можда чули ваше очајне речи да истина смрти није одиста виша него истина живота.

Војновић је био велики национални песник свог народа тако моћно и божански уједињеног у једном људском срцу. За њега је он писао сјајне речи и носио аустријске окове. Сваки од нас је завидео овом песнику који је написао свој национални завет у драми Југовића мајци и свом Лазаревом Васкрсењу, две велике свеће које су запаљене у његовом светилишту да горе кроз вечност.

Гроб Ива Војновића

Ономад сам код Прокупља гледао занемарене али драгоцене рушевине Југ-Богдановог двора, на једном брежуљку одакле је Југовића мајка на крилима лабудовим и с очима соколовим одлетела да по Косову преврће у крви јунаке изгинуле за име и државу.

Те старе дворе где су после фаталне вести зарзали девет врањих коња, закликтало девет соколова, заурлало девет љутих лава, заплакало девет удовица. И мислио сам на овог песника који је изгубио био очи пре него што је отишао да види те рушевине наше средњовековне славе и туге, а које су његовим телом постале двоструко бесмртним. Каква жалост!

Нико није био толико дубоко прожман традицијом своје расе колико овај префињени дубровачки песник; и нико није тако разумео где треба да се традиција тражи.

И могао је да тако јасно увиди да је немањићка држава са својом историјом, а исто толико и још више са својом легендом, основна подлога наше државне и културне идеје. И затим, да је његов и наш Дубровник, као и све друго у нашој историји, само једна сјајна епизода оне огромне духовне и материјалне моћи коју су представљали Немањићи својом великом државом и њеним траговима. И ко зна да овај префињени писац и историчар дегенерације свог града не би, да је даље живео, цео свој таленат драматичара упутио, убудуће, путем своје толико дубоке расне песме о Југовића мајци која је мајка целог једног великог племена рођеног за велику судбину…

Био је претња оном који су бездушно и срачунато тровали све кладенце из који пије снагу наша младеж

Војновић је, нажалост, замакнуо онда када су проговорили многи најгори међу нама, већ од пре неколико година, чим је скинуо са себе окове непријатељске. Али је говорио његов пример и живела на нашим уснама његова лепа поетска и патриотска реч.

И он, иако сурван болешћу, био је живи протест против дељења једне крви и једне историје. И био је претња оном који су бездушно и срачунато тровали све кладенце из који пије снагу наша младеж; и који су бркали једну пролазну и конфузну периоду са једном постојаном историјом која има свој пут и своју неумитну логику.

Место политике, полемика; место историје, памфлет; место хероја, адвокат; место свештеника, лакрдијаш…

За обичног човека, били би то дани очајања; али за необичног песника били су то само дани туге и бунта. Никад нећу заборавити речи које смо о овим случајевима измењивали на два југословенска писца, два југословенска патриота, и два земљака и пријатеља.

И за мене лично остаје у мом слуху задуго као најлепша песма Војновићева његова усхићена реч да је наша народна судбина решена и да ће нашу границу бранити хероји који су је и стварали. И да наши племенски сукоби нису ништа друго него последњи трзаји из ропства, и жалосна немоћ да погледају у сунце очи нашег народа толико измученог тмином и тамницом.

И само с оваквом вером овај велики човек могао је да умре мирно.

На једном бокешком гробљу прослављеном лежи Србин, дед песника Ива Војновића. На једном загребачком католичком гробљу лежи гроб великог Југословена, оца песниковог. А на старом дубровачком гробљу Михајлу, где се под тамним чемпресима наши стари гробови не деле на српске и хрватске, лећи ће сутра овај преморени човек који није само један велики југословенски писац него и једна историјска реч упућена нашој савести.

 

(Политика, субота 31. август 1929. године)


Коментари2
d9692
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ing.Milos Djonovic
Nije vam se svidio komentar.Za neko priblizavanje potrebno je mozda vise cak i licni dialog.
Dragoslav
Kad ovo čitam ,pomislim da smo zaboravili srpski, jezik, niko ga od ns živih, osim moda Bećkovića, više ovako ne govori i ne obogaćuje. Nadam se da griješim. Mislim da njegovati ovaj naš jezik predstavlja najsvetiju našu dužnost i pored pokušaja njegovog skarađenja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља