„У се­ли­ма на ку­ћу, ба­шти­ну, два во­ла и кра­ву ни­ко се за­ду­жи­ти не мо­же, ни­ти ће се ин­та­бу­ла­ци­ја на ре­че­на до­бра учи­ње­на и пред ка­квим су­дом за пра­вил­ну при­зна­ти, да би та­квим на­чи­ном без­по­моћ­не же­не и дје­ца, по упро­па­штће­ни­ју све­га имје­ни­ја кров ба­рем над гла­вом има­ла...”

Ко­ли­ко год ова ре­че­ни­ца из ука­за кне­за Ми­ло­ша из 1836. зву­ча­ла ар­ха­ич­но у од­но­су на уго­во­ре о хи­по­те­ка­ма из 21. ве­ка скро­је­не по нео­ли­бе­рал­ним стан­дар­ди­ма, она је мо­жда је­дан од нај­бо­љих до­ка­за да је ма­ло шта оста­ло од иде­ја со­ци­јал­не прав­де из­у­зев по­ли­тич­ких па­ро­ла у да­на­шњој Ср­би­ји. Ова­кав про­пис о др­жав­ној за­бра­ни од­у­зи­ма­ња до­ма и сред­ста­ва за рад од пре 180 го­ди­на да­нас би био не­за­ми­слив за све стран­ке у срп­ском пар­ла­мен­ту, па и оне но­ми­нал­но ле­ви­чар­ске. Ак­ту­ел­ни по­ли­ти­ча­ри ра­зних иде­о­ло­ги­ја би ве­ро­ват­но по­ру­чи­ли да се мо­дер­ни ка­пи­та­ли­зам не мо­же ме­ри­ти с вре­ме­ном ка­да је књаз за­у­зда­вао фе­у­да­ли­зам у тек осло­бо­ђе­ној Ср­би­ји.

Та­кве Ми­ло­ше­ве ме­ре мо­жда су у скла­ду с ње­го­вом па­ро­лом: „На­ро­де, сна­го мо­ја” и те­жњом да уступ­ци­ма, ма­кар они ли­чи­ли на по­пу­ли­зам, ује­ди­ни Ср­би­ју про­тив Ту­ра­ка и њи­хо­вог си­сте­ма вла­да­ви­не. Али да­нас из­гле­да као да је ве­ћи­ни но­ми­нал­них ле­ви­ча­ра лак­ше да се не по­бу­не про­тив про­тив нео­ли­бе­рал­них тврд­њи да је со­ци­јал­на др­жа­ва у прак­си „пре­ску­па”.

Ма­ло ко би, ме­ђу­тим, по­ста­вио пи­та­ње ка­ко то да у Уста­ву Ср­би­је пи­ше да је „од­у­зи­ма­ње или огра­ни­че­ње имо­ви­не ра­ди на­пла­те по­ре­за и дру­гих да­жби­на или ка­зни до­зво­ље­но са­мо у скла­ду са за­ко­ном”, док је у нај­ви­шим прав­ним ак­ти­ма из 1869. и 1888. та кон­фи­ска­ци­ја би­ла за­ко­ном ап­со­лут­но за­бра­ње­на; без­ма­ло цео век пре вла­сти ко­му­ни­ста и уки­да­ња при­ват­не сво­ји­не.

По­сле све­га, а на­ро­чи­то по­тре­са 2008, не чу­ди да на ука­зе кне­за Ми­ло­ша и чла­но­ве уста­ва из 19. ве­ка ви­ше под­се­ћа­ју по­је­ди­ни по­кре­ти ко­ји ни­чу и у зе­мља­ма ЕУ у бор­би про­тив за­ду­жи­ва­ња по­је­дин­ца и при­нуд­ног исе­ље­ња, по­зна­ти­јег као де­ло­жа­ци­ја. Та­кав еуфе­ми­зам мо­жда ни­је по­сто­јао док је Ми­ло­ван Гли­шић у сво­јој „Гла­ви ше­ће­ра” при­ка­зи­вао ка­ко зе­ле­наш са ог­њи­шта из­ба­цу­је Ра­да­на Ра­да­но­ви­ћа са же­ном и де­цом, али нео­ли­бе­рал­ни ме­тод из 21. ве­ка као да се мно­го не раз­ли­ку­је.

Без об­зи­ра на то што у Евро­пи грч­ку Си­ри­зу мно­ги већ сма­тра­ју по­ра­же­ном, чи­ни се да је све ве­ћи број ин­те­лек­ту­а­ла­ца из по­кре­та, па и пар­ти­ја, ко­ји у ЕУ по­ди­жу глас као осве­же­на ле­ви­ца.

„Да­вид је по­бе­дио Го­ли­ја­та”, по­ру­чи­ла је ак­ту­ел­на гра­до­на­чел­ни­ца Бар­се­ло­не Ада Ко­лау ка­да је уз по­др­шку По­де­мо­са, уста­ју­ћи про­тив при­нуд­них исе­ље­ња, по­бе­ди­ла на из­бо­ри­ма у том гра­ду. Сли­чан про­грам је „Жи­вом зи­ду” у Хр­ват­ској до­нео ме­ста у Са­бо­ру.

За то вре­ме у Ср­би­ји су још све­жа се­ћа­ња на де­ве­де­се­те и ула­зак у ви­ше­стра­нач­је, ка­да је власт СПС-а сви­ма омо­гу­ћи­ла да от­ку­пе ста­но­ве као при­ват­но вла­сни­штво, али је исто­вре­ме­но от­по­че­ло ве­ли­ко ра­сло­ја­ва­ње дру­штва. Тај про­цес као да је на­ста­вљен 5. ок­то­бра са ДС-ом, као дру­гом ве­ли­ком но­ми­нал­но ле­ви­чар­ском стран­ком, па су с де­мо­кра­та­ма по­ве­зи­ва­не при­ва­ти­за­ци­је, тран­зи­ци­ја и бо­га­ће­ње по­је­ди­на­ца, уз уво­ђе­ње ка­пи­та­ли­зма по си­сте­му „тре­ћег пу­та”.

Чи­ни се као да су сто­па­ма две нај­ве­ће пар­ти­је кре­ну­ле и ма­ње стран­ке са со­ци­ја­ли­стич­ким и со­ци­јал­де­мо­крат­ским пред­зна­ци­ма, па та­ко ма­ло ко од њих и да­нас гла­сно ста­не у од­бра­ну рад­ни­ка ка­да се пи­ше о њи­хо­вом от­пу­шта­њу.  

Би­ланс је да мо­дер­на, ја­сно ан­ти­ли­бе­рал­на ле­ви­ца у Ср­би­ји још не­ма ути­цај. По­је­ди­ни ло­кал­ни по­кре­ти су се тек не­дав­но удру­жи­ли у кров­ни, Гра­ђан­ски фронт, али је тај про­је­кат тек у по­во­ју. А Ле­ви­ца Ср­би­је, ко­ја је као пар­ти­ја већ ис­ту­пи­ла на из­бо­ри­ма, оста­ла је да­ле­ко од пар­ла­мен­та.

Упра­во на ре­зул­тат стран­ке Бор­ка Сте­фа­но­ви­ћа ука­зу­је и фи­ло­зоф Вла­ди­мир Ми­лу­ти­но­вић, уред­ник пор­та­ла „Дво­глед”, ко­ји ка­же да је ве­ро­вао да ће ова опа­ци­ја про­ћи бо­ље на април­ским из­бо­ри­ма 2016.

„Ни тих је­дан од­сто ни­је не­што ми­нор­но, гле­да­ју­ћи оста­так опо­зи­ци­је. Ипак, по­ка­зу­је и да се у не­ком зна­чај­ни­јем сми­слу ни­је отво­рио про­стор за ле­ву иде­ју. Власт у Ср­би­ји са пре­ми­је­ром на че­лу, иако су они прак­тич­но нео­ли­бе­ра­ли, ус­пе­ла је да спо­ји не­што што ни­је спо­ји­во и осво­ји по­др­шку оних ко­ји су на не­ки на­чин жр­тве тран­зи­ци­је”, ис­ти­че Ми­лу­ти­но­вић за „По­ли­ти­ку”.

Да су „они ко­ји да­нас го­во­ре да шти­те рад­нич­ку кла­су и за ко­је она гла­са обич­но на де­сној стра­ни, а да је ле­ви­ца оти­шла ка Вол­стри­ту”, уве­рен је еко­но­ми­ста Да­ни­јел Цвје­ти­ћа­нин, про­фе­сор Уни­вер­зи­те­та Син­ги­ду­нум.

„Увек сам ле­ви­цу по­ве­зи­вао са марк­си­змом, а то би са­да на­зва­ли по­пу­ли­змом. За­ла­га­ти се за Вол­стрит и ње­го­ве кри­те­ри­ју­ме, а го­во­ри­ти да сте ле­ви­чар, ап­сурд­но је. А Ср­би­ја се ту так­ми­чи са мно­ги­ма; у ди­сци­пли­ни ка­ко да што пре по­ста­не ко­ло­ни­ја”, на­гла­ша­ва Цвје­ти­ћа­нин за наш лист.

Упи­тан да ли је оп­шти ути­сак да је ју­го­сло­вен­ско са­мо­у­пра­вља­ње нео­др­жи­во и да за­то не­ма про­сто­ра за ле­ве иде­је, он од­го­ва­ра да це­ла ЕУ да­нас под­се­ћа на са­мо­у­пра­вља­ње.

„И по реч­ни­ку и по но­во­го­во­ру и по би­ро­кра­ти­за­ци­ји за­кла­ња се ско­ро иза истих тер­ми­на. Са­мо­у­прав­ни со­ци­ја­ли­зам је чак био отво­ре­ни­ји и по­ште­ни­ји кад се го­во­ри­ло о лич­ном бо­гат­ству. Ми смо пра­ви­ли пи­та­ња од ви­кен­ди­ца не­ких ру­ко­во­ди­ла­ца и 1968. по­кре­та­ли те­му ’цр­ве­не бур­жо­а­зи­је’, а у да­на­шњим раз­ме­ра­ма то је сме­шно по­ми­ња­ти. Тим пре што на­ша бур­жо­а­зи­ја ско­ро и не по­сто­ји, већ је ту уло­гу пре­у­зе­ла она из ино­стран­ства”, на­во­ди Цвје­ти­ћа­нин.

Вла­ди­мир Ми­лу­ти­но­вић ве­ру­је да би те­за ка­ко је ју­го­сло­вен­ски со­ци­ја­ли­зам не­што не­ре­ал­но мо­гла да бу­де тач­на, „са­мо ка­да зе­мље ко­је су на­сле­ди­ле СФРЈ не би че­ти­ри или пет пу­та ви­ше би­ле за­ду­же­ни­је од це­ле за­јед­нич­ке др­жа­ве”.

„Кла­си­чан со­ци­ја­ли­зам, са дру­штвом без при­ват­не сво­ји­не, мо­жда је­сте пре­ва­зи­ђен. Чак и да је био иде­а­лан, са­да је не­по­но­вљив. Код нас се, ме­ђу­тим, ни­ко ни­је по­ја­вио да сми­сли иде­ју мо­дер­ног, пра­вед­ни­јег и но­вог ле­вог, мо­жда и за­то што смо дру­штво под­ло­жно ауто­ри­те­ти­ма. Док је ко­му­ни­зам био на вла­сти, сви су би­ли ко­му­ни­сти. Да­нас смо са­мо окре­ну­ли пло­чу. Ту је и на­ци­о­нал­но пи­та­ње, па се че­сто ин­тер­пре­ти­ра да је ле­ви­ца за не­ка­кве ју­го­сло­вен­ске ин­те­гра­ци­је. А ве­ћи­на љу­ди ми­сли да је Ср­би­ја у том ин­те­гри­са­њу гу­би­ла”, оце­њу­је Ми­лу­ти­но­вић.

Да­ни­јел Цвје­ти­ћа­нин ка­же да је ју­го­сло­вен­ски мо­дел од­мах по­сле рас­па­да СФРЈ био и ви­ше озло­гла­шен не­го да­нас, а да се део гра­ђа­на са­да ипак се­ти ка­ко су има­ли бес­плат­но ста­но­ва­ње, бес­плат­но ле­че­ње, бес­плат­но шко­ло­ва­ње...

„То још ни­је узе­ло ма­ха. До­ми­ни­ра оно што је за ши­ро­ке сло­је­ве нај­ва­жни­је, а то је по­пу­ње­ност про­дав­ни­ца. У пре­во­ду, вра­ти­те гра­ђа­ни­ма и си­гу­ран по­сао, и си­гур­но ста­но­ва­ње, и бес­плат­но ле­че­ње, они ће ре­ћи: ’Да, али не во­лим то си­ви­ло из­ло­га, дај­те нам оне шо­пинг цен­тре.’ Ма­кар и не­мао чи­ме да пла­ти ту ро­бу, ин­си­сти­ра­ће да пред со­бом ви­ди ша­ре­ни­ло”, за­кљу­чу­је Цвје­ти­ћа­нин.