„У селима на кућу, баштину, два вола и краву нико се задужити не може, нити ће се интабулација на речена добра учињена и пред каквим судом за правилну признати, да би таквим начином безпомоћне жене и дјеца, по упропаштћенију свега имјенија кров барем над главом имала...”
Колико год ова реченица из указа кнеза Милоша из 1836. звучала архаично у односу на уговоре о хипотекама из 21. века скројене по неолибералним стандардима, она је можда један од најбољих доказа да је мало шта остало од идеја социјалне правде изузев политичких парола у данашњој Србији. Овакав пропис о државној забрани одузимања дома и средстава за рад од пре 180 година данас би био незамислив за све странке у српском парламенту, па и оне номинално левичарске. Актуелни политичари разних идеологија би вероватно поручили да се модерни капитализам не може мерити с временом када је књаз зауздавао феудализам у тек ослобођеној Србији.
Такве Милошеве мере можда су у складу с његовом паролом: „Народе, снаго моја” и тежњом да уступцима, макар они личили на популизам, уједини Србију против Турака и њиховог система владавине. Али данас изгледа као да је већини номиналних левичара лакше да се не побуне против против неолибералних тврдњи да је социјална држава у пракси „прескупа”.
Мало ко би, међутим, поставио питање како то да у Уставу Србије пише да је „одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом”, док је у највишим правним актима из 1869. и 1888. та конфискација била законом апсолутно забрањена; безмало цео век пре власти комуниста и укидања приватне својине.
После свега, а нарочито потреса 2008, не чуди да на указе кнеза Милоша и чланове устава из 19. века више подсећају поједини покрети који ничу и у земљама ЕУ у борби против задуживања појединца и принудног исељења, познатијег као деложација. Такав еуфемизам можда није постојао док је Милован Глишић у својој „Глави шећера” приказивао како зеленаш са огњишта избацује Радана Радановића са женом и децом, али неолиберални метод из 21. века као да се много не разликује.
Без обзира на то што у Европи грчку Сиризу многи већ сматрају пораженом, чини се да је све већи број интелектуалаца из покрета, па и партија, који у ЕУ подижу глас као освежена левица.
„Давид је победио Голијата”, поручила је актуелна градоначелница Барселоне Ада Колау када је уз подршку Подемоса, устајући против принудних исељења, победила на изборима у том граду. Сличан програм је „Живом зиду” у Хрватској донео места у Сабору.
За то време у Србији су још свежа сећања на деведесете и улазак у вишестраначје, када је власт СПС-а свима омогућила да откупе станове као приватно власништво, али је истовремено отпочело велико раслојавање друштва. Тај процес као да је настављен 5. октобра са ДС-ом, као другом великом номинално левичарском странком, па су с демократама повезиване приватизације, транзиција и богаћење појединаца, уз увођење капитализма по систему „трећег пута”.
Чини се као да су стопама две највеће партије кренуле и мање странке са социјалистичким и социјалдемократским предзнацима, па тако мало ко од њих и данас гласно стане у одбрану радника када се пише о њиховом отпуштању.
Биланс је да модерна, јасно антилиберална левица у Србији још нема утицај. Поједини локални покрети су се тек недавно удружили у кровни, Грађански фронт, али је тај пројекат тек у повоју. А Левица Србије, која је као партија већ иступила на изборима, остала је далеко од парламента.
Управо на резултат странке Борка Стефановића указује и филозоф Владимир Милутиновић, уредник портала „Двоглед”, који каже да је веровао да ће ова опација проћи боље на априлским изборима 2016.
„Ни тих један одсто није нешто минорно, гледајући остатак опозиције. Ипак, показује и да се у неком значајнијем смислу није отворио простор за леву идеју. Власт у Србији са премијером на челу, иако су они практично неолиберали, успела је да споји нешто што није спојиво и освоји подршку оних који су на неки начин жртве транзиције”, истиче Милутиновић за „Политику”.
Да су „они који данас говоре да штите радничку класу и за које она гласа обично на десној страни, а да је левица отишла ка Волстриту”, уверен је економиста Данијел Цвјетићанин, професор Универзитета Сингидунум.
„Увек сам левицу повезивао са марксизмом, а то би сада назвали популизмом. Залагати се за Волстрит и његове критеријуме, а говорити да сте левичар, апсурдно је. А Србија се ту такмичи са многима; у дисциплини како да што пре постане колонија”, наглашава Цвјетићанин за наш лист.
Упитан да ли је општи утисак да је југословенско самоуправљање неодрживо и да зато нема простора за леве идеје, он одговара да цела ЕУ данас подсећа на самоуправљање.
„И по речнику и по новоговору и по бирократизацији заклања се скоро иза истих термина. Самоуправни социјализам је чак био отворенији и поштенији кад се говорило о личном богатству. Ми смо правили питања од викендица неких руководилаца и 1968. покретали тему ’црвене буржоазије’, а у данашњим размерама то је смешно помињати. Тим пре што наша буржоазија скоро и не постоји, већ је ту улогу преузела она из иностранства”, наводи Цвјетићанин.
Владимир Милутиновић верује да би теза како је југословенски социјализам нешто нереално могла да буде тачна, „само када земље које су наследиле СФРЈ не би четири или пет пута више биле задуженије од целе заједничке државе”.
„Класичан социјализам, са друштвом без приватне својине, можда јесте превазиђен. Чак и да је био идеалан, сада је непоновљив. Код нас се, међутим, нико није појавио да смисли идеју модерног, праведнијег и новог левог, можда и зато што смо друштво подложно ауторитетима. Док је комунизам био на власти, сви су били комунисти. Данас смо само окренули плочу. Ту је и национално питање, па се често интерпретира да је левица за некакве југословенске интеграције. А већина људи мисли да је Србија у том интегрисању губила”, оцењује Милутиновић.
Данијел Цвјетићанин каже да је југословенски модел одмах после распада СФРЈ био и више озлоглашен него данас, а да се део грађана сада ипак сети како су имали бесплатно становање, бесплатно лечење, бесплатно школовање...
„То још није узело маха. Доминира оно што је за широке слојеве најважније, а то је попуњеност продавница. У преводу, вратите грађанима и сигуран посао, и сигурно становање, и бесплатно лечење, они ће рећи: ’Да, али не волим то сивило излога, дајте нам оне шопинг центре.’ Макар и немао чиме да плати ту робу, инсистираће да пред собом види шаренило”, закључује Цвјетићанин.