Од нашег сталног дописника
Бањалука – На пола пута између Бањалуке и Приједора, у малом месту Козарац, на улазу у Национални парк Козара, смештена је мала католичка црква Блажене Девице Марије.
Необична по томе што представља сведочанство велике и несретне љубави лепе Аустријанке Марије Шмуцер и Приједорчанина Мехмеда Кулашића, по ком је и названа „Мехмедова црква”. О цркви нема много писаних трагова, али постоје многа предања.
Наиме Приједор је 1882. године готово потпуно изгорео у великом пожару. Тада је изгорело више од 400 стамбених објеката, након чега је у Приједору отворена пилана Аустријанца Карла Шмуцера, који је имао два сина и кћерку Марију, који су са њим дошли у Босну.
И данас се ту налази козарачко излетиште „Стара пилана”, иако од некада велике пилане, првог индустријског објекта у Приједору, изграђене у време Аустроугарске, није остало ништа, сем тужне и несретне приче о једној давној љубави.
Легенда, наиме, каже да се међу радном снагом коју је чинило локално становништво као врсан мајстор у Шмуцеровој пилани истицао локални мештанин Мехмед Кулашић, који је лепо певао и свирао хармонику, а раднике забављао песмом.
Марија се заљубила у Мехмеда и током тајне љубави остала трудна. Њих двоје налазили су се потајно на скровитом брду изнад пилане, такозваном брду љубави.
На то брдашце недалеко од цркве и данас редовно долазе млади из свих делова бивше Југославије, најчешће за Малу Госпојину, па се у необичном ритуалу хода на коленима моле за несретне љубави.
Маријин отац се никако није мирио са њеном одлуком, посебно када је из забрањене љубави на свет дошло и дете.
Несрећни део ове приче је то што су мештани пронашли бебу замотану у новине и закопану у земљу, што је изазвало велику пометњу и срамоту, а будући да су новине биле аустријске, посумњало се на породицу Шмуцер. У легенди заправо никад није одгонетнуто да ли је беба рођена мртва или убијена, али је наводно сигурно да је дете заиста било Маријино.
Због стида и срамоте, власник пилане Карл Шмуцер кћерку шаље назад у Аустрију, Мехмеда отпушта или га, како неки причају, пребацује на послове физичког радника. Прича се како се ноћима у Козарцу чула само његова песма; певао је песме које је Марија волела.
Како би искупио грехе, Шмуцер одлучује да подигне најпре капелу, а потом 1901. и цркву, да би немало потом, двадесетих или тридесетих година и сам отишао у Аустрију.
На одлазак се одлучио видевши да су мештани, свесни свега шта се десило, цркву коју је подигао назвали – „Мехмедова црква”.
Археолог и хроничар града Миленко Радивојац из Приједора за наш лист каже да прича о Мехмедовој цркви може бити део легенде, али да има и своју историјску подлогу и подсећа да је ову несвакидашњу љубавну причу из заборава извукао Гојко Бановић, некадашњи новинар „Политике”, који је осамдесетих година прошлог века први пут у једном локалном медију објавио причу о забрањеној љубави, да би се из те приче појавиле и све остале које су касније испричане. „Ова необична и несретна љубавна прича је, у ствари, на рубу истине и легенде. Када је осамдесетих година сниман филм о Младену Стојановићу, новинар Бановић упознао је неку старију жену која је била слушкиња код Шмуцера и која му је испричала ту причу, па су новинари касније конструисали и све остале детаље”, каже Радивојац.
Ингрид и Јуре Рајковић који су неформални чувари ове козарачке цркве медијима су недавно показали фотографије Хелге Камбич, Шмуцерове праунуке, која живи у Словенији и која је помогла обнову цркве након што је уништена у последњем рату, а обновљена пре пет година.
„Сви знају за Марију и Мехмеда”, каже нам Ингрид.
У обнови у рату порушене цркве су, како су писали медији, учествовали сви – и Маријини, и Мехмедови, и мештани свих националности, па је мала црква обновљена 2011. и тиме сем приче о тужној давној љубави с почетка прошлог века постала и симбол заједништва у повратничком насељу Козарац.
Кажу како у Козарац долази омладина и да се и „брдо љубави” назива тако због љубави Мехмеда и Марије. Градска управа Приједора помогла је у обнови прилазног пута, моста и уређења околине.
„На овим просторима се појавила Хелга Камбич, која је код мене у приједорски музеј дошла са причом о њеном прадеду Карлу Шмуцеру. Рекла је да је она, то јест потомци те породице, вољна да се црква обнови”, испричао је археолог Миленко Радивојац.
