четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

Кад монаси на Аљасци диме лососа и пеку српску гибаницу

У скиту Светог архангела Михаила (Епархија западноамеричка СПЦ) на острву Спрус, удаљеном двадесетак километара од луке Кодијак, нема интернета ни фрижидера, струја се добија захваљујући соларним панелима, а по намирнице се иде једном месечно – ако временске прилике дозволе
Аутор: Јелена Чалијасубота, 07.01.2017. у 12:04
Монаси у летњем лову на лососе (Фото лична архива)
Владика Максим у скиту Светог Михаила

Лето доноси дуже дане, мирније воде, цвркут безброј врста птица, али отац Андреј из скита посвећеног Светом архангелу Михаилу, на острву Спрус,  ипак више воли зиму на Аљасци.

– Има нечег посебног у томе да будете одсечени од вреве света – каже отац Андреј, који нам је представио живот ове удаљене богомоље Епархије западноамеричке.

Острво смреке (spruce на енглеском) удаљено је око двадесет километара од луке Кодијак на Аљасци, дугачко је 12 километара и широко шест. Има нешто више од 240 становника према попису из 2000. године, један једини градић, Узинки, и два мала манастира, скита, оба под канонском јурисдикцијом СПЦ. Скит Светог архангела Михаила је мушки манастир, док у другом, посвећеном Светом Нилу, живи сестринство које предводи игуманија Нина. Скит Светог архангела Михаила састоји се од мале капеле, трпезарије, гостинске собе и три мале келије. Греју се на дрва, а струју добијају из соларних панела. У скиту нема интернета ни фрижидера, али струје има довољно да монаси могу да раде на лаптопима, будући да пишу за потребе манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који има веома развијену издавачку делатност.

– Ове зиме у скиту живе само двојица монаха. Време проводимо тако што, између осталог, резбаримо крстиће од дрвета и божићне украсе које продајемо. Једном седмично одлазимо у оближњи градић Узинки где покупимо пошту за нас и сестре из скита Светог Нила. Ако је потребно, ту, у центру, користимо интернет. Коначно, када су дани баш мирни можемо да отпутујемо до Кодијака по гориво и намирнице. До града одлазимо једном месечно, али некада нам време не дозвољава да идемо ни толико често –очарава зимске дане на Аљасци отац Андреј.

Свакодневица у ово доба године јесу снежне олује, снажни ветрови и немирни, високи таласи. Миран дан за пловидбу до Кодијака је изузетак. Лето се користи за припрему огревног дрвета и хране за зиму, а ледени дани за унутрашње радове на самом скиту, подигнутом 1985. године. Највећи део поврћа монаси обезбеђују из своје баште. И без фрижидера и замрзивача, оно се на аљаским температурама сасвим лепо одржава. Кромпир или купус складишти се у подруму, а већина другог поврћа кисели као зимница. Лососи, изловљени током лета, добро усољени или димљени, на трпези су зими. Монаси свакодневно устају у два ујутру и обављају молитвено правило у келијама. У подне обедују заједно, у пет по подне у капели је вечерња служба, а потом вечера. Викендима јутрења и литургије служе се у капели.

– Острво Спрус је погодно за мисаони живот. Лако је узносити овде молитве Господу и славити његову величанствену творевину којом смо окружени. Намерно смо избегли да уведемо интернет у скиту како ништа не би ометало монахе. Удаљеност од вреве нагони човека да се суочи са собом и својим страстима. То је универзални изазов. Ходати стазом која води ка понизности и љубави није лако само зато што живимо овако удаљени и изоловани. Да би постао истински човек, потребна је воља да једни пред другима признамо своје мане и спремност да тражимо опроштај. Наш циљ је да пронађемо у себи милосрдно срце које има саосећања за сва створења Божја и моли се да Бог благослови, опрости и пружи своју милост свим људима – каже наш саговорник.

На овом острву отац Андреј је више од двадесет година. Дошао је међу смреке из манастира Светог Германа Аљаског у Платини, и како сам каже, као заљубљеник у океан, а уз то пореклом из сеоског подручја северне Калифорније, одмах се уклопио. Бити у чамцу, без обзира да ли превози ходочаснике, пеца рибу или иде по пошту, нешто је што му сасвим одговара.

– Наша манастирска парохија је мала, ми смо као породица. Манастир је место окупљања недељом и посебно о великим празницима, када многи неправославни долазе на вечерњу службу и заједнички обед – прича отац Андреј.

И у скиту Светог Михаила, као и у другим православним манастирима широм света, монаси су се четрдесетодневним постом припремали да прославе празник Рођења Христовог. Божић се на аљаском острву слави уз неке локалне, али и неке и у Србији препознатљиве обичаје. Овдашња је традиција, објашњава отац Андреј, да се у капели певају божићне песме из целог света, а појање верника предводе монахиње из скита Светог Нила, надарене за музику. На Бадње вече сече се дрво и украшава после литургије Светог Василија. У припреми божићне трпезе коју нам описује отац Андреј, откривамо нешто људима са ових простора добро познато: на столу је обавезно врућа гибаница. Рецепт су аљаски монаси добили од Михајла, игумана манастира Свети Архангели код Призрена, који је са њима провео неколико месеци 2004. године.

– Никада истински нисам славио Божић док нисам дошао у манастир. Хоћу да кажем да никада нисам осетио радост која извире из ове дивне манифестације милости Божје. Надам се да ће ове године чудо Божића обновити све нас: и овде на Аљасци и тамо у Србији – пожелео је отац Андреј.


Коментари27
b9279
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

folirant
Riba na slici nije losos vec bakalar, dorsch, codfisch...Drugo mnogo vaznije za neke komentare. Ispade da arapi nisu znali da jedu, pisu, ekonomisu...i da su sve pokupili od nas Srba. Zahvaljujuci nama oni su osvojili trecinu sveta, a mi se poznati po skromnosti povukli na stranu. Posledica toga je da se drzava sada vratila tamo gde je bila najveci deo istorije, medju poslednjima u Evropi i 100. u svetu.
mm
Dva puta ovde spomenuse da nemaju frizider. Sto ce im? I kod nas u planinama dok nije bilo struje narod je meso i ostalu hranu skladistio prirodnim putem, a ovi monasi znaju kako se to radi.
Dr Sreten Bozic -Wongar
Da nije bilo Miloseveca NATO bi stigao do Sibira. Sloveni bi bili roblje kao sto je Karl Marks predvidjao. Srbi su ipak zivi - Ima nas i na Aljsci.
kiki
cudo jedno dokle nas covek dogura, onomad sam bio na aljasci mesec dana u mestu kordova, te od dosade svratih do lokalnog muzeja grada, kad ono, na ulazu velika fotografija nasih gedza poredjanih ispred povece kuce na kojoj stoji "srpski i crnogorski restoran"... pa ti vidi.
Stefan Lazarevic
Jedino što gibanica nije srpsko jelo, već arapsko, a doneli su nam ga Turci. Za neverne Tome i ostale patriote, na arapskom se sir kaže, ni manje ni više, nego GIBN ( izgovara se i džibn na arabijskom poluostrvu). Živeo sam u arapskim zemljama 15 godina, znam ovo iz prve ruke, a vidljivo je u svakoj njihovoj pekari!
Srbin de luxe
U Bagdadu, Kuvajtu, Dubaiju, Damasku, Muskatu, svagde ima pita od kora sa sirom, kore slagane jedna na drugu a ne uvijene, ista naša gibanica. Ako ne veruješ, imaju slike na netu. A da se sir kaže gibn, odnosno džibn, to sam ja i napisao, pa nema potrebe da me podsećaš. Kakvi gulaši, kakvi bakrači, gulaš znači isto što i kod nas i u celom svetu!
Препоручујем 1
Dragana Rosic
Stefane,molim te reci mi u kojoj si to arapskoj zemlji ,jeo gobanicu? dzibna,ili dzubna,je arapska rec za sir,egipcani ,kazu gibna,ja 0d 1979-do danas ,zivim u arapskom svetu,u Egiptu se jede pita ,oni je zovu gulash,ali nije ni nalik na gibanicu.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља