уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:00
ИНТЕРВЈУ: ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ, олимпијска вицешампионка у теквонду

До Лондона нисам ни знала шта су олимпијске игре

Са 18 година освојила је медаље на сва четири велика сениорска шампионата на којима је дебитовала, али сигурна је да има још простора за напредак и нове успехе иако прелази у тежу категорију
Аутор: Живко Баљкаспетак, 06.01.2017. у 21:04
(Фото: Ненад Неговановић)

У сениорској конкуренцији почела је да се бори 2015. са непуних 17 година. Са 18 година већ има сениорске медаље с највећих такмичења: бронзу са Светског првенства, сребро с Европских игра, злато с Европског првенства и олимпијско сребро из Рија – све у категорији до 49 килограма. Многи успешни спортисти толико медаља нису освојили током целе каријере, али младост Тијане Богдановић нико не сме да потцењује. За њом су године и године напорних тренинга, јер је теквондом почела да се бави с непуне четири године, а прве борбе имала је пре шест година. О свом живљењу с теквондом најуспешнија спортисткиња Србије у избору ОКС спремно говори.

О почецима...

Родитељи су хтели да се бавимо неким борилачким спортом. Сестра, старија две године од мене, почела је да с каратеом али се та школа брзо затворила и она је пронашала теквондо. Ја сам тада била сувише мала, нисам знала ни шта ми се свиђа, па ни да ли бих хтела на балет или на теквондо. Када је сестра кренула, јасно хтела сам да будем као она и питала тату да ли могу и ја. Он је био задовољан када сам тако мала хтела да тренирам. Имала сам непуне четири године. После неколико година прешли смо у Галеб код Драгана Јовића Галета и ту смо понашли себе. Када смо видели ту енергију, однос тренера према нама (тада су поред Галета с нама радили и Тодоровић Рашић...). Сви они су били пуни елана, жељни да нам помогну да научимо што виша. То ме је задржало у спорту. Старија сестра је престала да се бави теквондом, а млађа – да има нас три – доста тренира. Имам и брата и он се још премишља да ли више воли фудбал или теквондо, али тренира и једно и друго.

О победи над двоструком олимпијском шампионком у Рију...

Када смо први пут радиле, на гран прију у Манчестеру крајем 2015. имала сам доста велики проблем с Кинескињом Џингју Ву. Борила сам се са најбољом спортисткињом света, јер она је проглашена за најбољу у свим категоријама. Имала сам велику трему, иако сам се на тренинзима спремала за њу, али изгледа да нисам још била психички довољно спремна за борбу с њом. У првој рунди сам чак повела и мислим да сам се уплашила од тога, јер сам знала да ће она тада кренути свом снагом. У другој рунди је преокренула резултат, а у трећој ме је победила с 12 разлике! Та борба ми је била наук за цео живот. Када смо сазнали жреб за Олимпијске игре и кад смо видели да ће ми она бити противник у другом колу није ми било лако... Припремала сам се и психички за ту борбу с психологом Маријом Павловић, а у кампу у Врњачкој Бањи Милица Мандић и ја имале смо спаринг партнере који имитирали противница које ћемо имати. Ву је глумио Дмитриј Нагајев, Израелац који тренира код нас у клубу већ две године. Био је најбржи од свих, тако да је могао да имитира Кинескињу. Одгледао је неке њене мечеве и припремио се добро. Доста је тежи од ње и јачи и кад сам успела да се навикнем на њега знала сам да ми Ву неће бити толики проблем. Имала сам трему пред борбу у Рију, али знала сам да сам најмлађа и да само могу нешто да добијем, а не и да изгубим. За мене је велики успех било већ то то што сам отишла на Олимпијске игре, а Кинескињу сам победила с 10 поена разлике.

О поразима у 2016. који могу да се на прсте једне руке: од Азарбејџанке Абакарове у финалу олимпијских квалификација (6:5), од Тунишанке Бен Али у финалу Луксор опена (3:2), од Тајланђанке Вонгпатанакит у финалу Аустрија опена (15:3) и од Корејке Ким у финалу олимпијског турнира у Рију (7:6)...

Пре олимпијских квалификација имала сам две победе над Абакаровом, а реванширала сам јој се у првом колу у Рију. Први пут срела сам се са Вонгпатанакит 2015. у Холандији и победила је с 15:5. Ни сам нисам знала шта ми је колико сам била добра. На Аустрија опену ме је победила с великом разликом, али сваком дође неки дан кад му није све потаман. Надам се да сам и у тој борби нешто научила и волела бих да се сретнемо још неки пут. Од Тунишанке Бен Али, изгубила сам у Египту, али радила сам у тежој категорији – до 53 кг. Она је на Олимпијским играма наступила у категорији до 57 килограма, што значи да је доста тежа од мене, али не тражим изговор. Није то разлог што сам изгубила, једноставно у том тренутку је она била боља. Нисам успела да добро одреагујем на сваки њен напад, али тада сам могла толико. Са Корејком Ким срела сам на гран прију у предолимпијској години и изгубила, али тог дана нисам била „сва своја”. Због тога тај пораз нисам схватила довољно озбиљно. Мислила сам да могу много боље. На припремама за Рио имала сам дублера и за њу, али максимално сам се концентрисала на припрему борбе против Ву јер је од ње зависило да ли ћу освојити медаљу. Ким ми је дошла у финалу. Пружила сам максимум у том тренутку. Да су судије правилно регистровале мој последњи ударац победила бих. Када поново погледам борбу мислим да сам неке ствари могла да урадим другачије, али то више не може да се промени...

После квалификација дошло је Европско првенство и већ сам морала да скидам тежину и то ми је заиста најтеже јер морам да се одрекнем слаткиша. Али, издржала сам и то. Душко Илић ми је прописао сјајну исхрану. Максимално сам се трудила да је се придржавам (уз понеку малу превару с неким слаткишем). Захваљујући и таквој исхрани осећала сам се снажније и свежије од противница иако она није била обилна.

О промени категорије...

Претпрошле и прошле година моја нормална тежина је била 49 кг и тада сам кренула да скупљам олимпијске бодове у тој категорији. Почетком 2016. имала сам олимпијске квалификације и знала сам да морам да пазим на тежину. После квалификација дошло је Европско првенство и већ сам морала да скидам тежину и то ми је заиста најтеже јер морам да се одрекнем слаткиша. Али, издржала сам и то. Душко Илић ми је прописао сјајну исхрану. Максимално сам се трудила да је се придржавам (уз понеку малу превару с неким слаткишем). Захваљујући и таквој исхрани осећала сам се снажније и свежије од противница иако она није била обилна. Сада, прелазим у тежу категорију – до 53 килограма. Олимпијске категорије су до 49  па до 57 килограма, тако да ћу морати још добро да размислим о будућности. Ову годину ћу искористити да испробам шта ми више одговара, како ћу и где ћу...

О новом поласку од нуле...

Пошто мењам категорију моје четврто место на светској ранг-листи више ништа не значи. Крећем поново од нуле. Због година сам закаснила да се у Риo пласирам на основу олимпијске ранг-листе, па сам морала да идем на квалификациони турнир. Предстоји ми договор са тренером. Мислимо да ћемо ове године да експериментишемо, да видимо да ли бих могла да се снађем и у тежој категорији, или ипак да скидам килограме за мању, а пре свега да ли је то здраво.

О важности снаге у теквонду...

Снага ударца је важна јер успорава противника, доноси му несигурност, међутим ако се борбе заврши без победника и после четврте рунде, онда се гледа и број удараца – без обзира на њихову снагу. Тада је важно и ако си слабије ударао, али више пута. У борби, ипак, мало осећам снагу ударца противника. Не само зато што имам штитнике већ и зато што проради адреналин. Борба траје кратко, само шест минута и само водим рачуна да се покажем у најбољем светлу. Током борбе, кад преостане само минут, учини ми се да је то читава вечност, али ни не приметим када истекне.

О усавршавању...

Увек има техника које могу да се поправе, која ми не иде најбоље. Мени, али и већини девојака, проблем су технике у окрету тако да увек има шта да се ради. Фронталне технике ми најбоље иду, Разгибана сам доста, добро ми иду и технике у главу и технике када је нога већ у вису. То ми добро иде.

О каријери после спорта...

Још сам средњошколка, ђак Спортске гимназије. У слободно време налазим се с друштвом, идемо на кафу. Имам много пријатеља, имала сам их и пре Рија. Имам пријатеље и из старе школе и кад год имам времена налазим се с њима. Волим и да читам, најчешће књиге и из психологије. Волим понекад да прочитам и неки љубавни роман. Милица (прим: Мандић) ми је за квалификације купила једну књигу, која ми се допала највише. То је роман „Прва љубав”, али волела бих да радим матурски рад из психологије и да затим студирам психологију.

О подршци...

Волим да се захвалим свима који су ми помогли да постанем то што јесам. Пре свега мојој породици и тренеру Драгану Јовићу Галету. И њега сматрам чланом своје породице. Од почетка је веровао у мене. Захвална сам и целом нашем тиму Душку Илићу, Марији Павловић, мом узору Милици Мандић, мојој школи јер су сви имали разумевања за моја одсуствовања са наставе, одлагали су ми одговарања за оцену... Заиста су дивни.

О одрастању уз теквондо...

Драго ми је кад размислим о годинама које су за мном. То су године мог детињства и мог одрастања, тренирала сам напредовала, док ме је породица подржавала. Док Милица није освојила златну медаљу у Лондону ја нисам ни знала шта су то олимпијске игре ни да је могуће да неко од нас оствари такав успех, а поготово не ја. Сада, са 18 година и после свих тих борби које је требало проћи да се дође до олимпијске медаље, размишљам својом главом. Одрасла сам и морам да се много више побринем око свега да бих била још успешнија, јер заиста бих волела да се још много, много година бавим теквондом.


Коментари3
571b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zorica mrsevic
Svaka cast, ponosni smo na nju i njene sportske uspehe. Mozda ce pomoci onima koji dele profesije na zenske i muske da shvate da neke devojcice sanjaju da ucestvujuu borilackim sportovima, neke da nose uniformu i pucaju, neke trece da diriguju, penju se na Kilimandzaro, pobedjuju na matematickim i sahovskim olimpijadama ili jednostavno, vode uzbdljiv avanturisticki zivot. Podrzimo ih u tome, ne dozvolimo da ih ono cuveno, nije to za zensko, onemoguci da ostvare svoje snove, budu srecne, i kao Tijana i Milica, svojim uspesima usrece i naciju.
igorv
Ja bas ne pratim sport,ali slucajno sam je video u finalnoj borbi- borila se do poslednjeg sekunda. I iz intervjua, se vidi da vrlo profesionalno pristupa takmicenju, i npr savladjivanju treme protiv Kineskinja. Punaaa puna podrska njoj a i njenom timu koji se trudi, a ne samo da prigli njen uspeh.
Milos
Slatkica. Sve najbolje Tijani i njenim dragima

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља