субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44

Породични грб потврђује Шекспиров идентитет

Интересовање за хералдику и елизабетанске обичаје довели су палеографа Хедер Вулф до открића да су „Шекспир, господин из Стратфорда” и „Шекспир глумац” иста особа
Аутор: Милица Димитријевићуторак, 10.01.2017. у 21:56
Вилијам Шекспир (Фото Викимедиа)

О томе ко је Шекспир тачно био, ко се заиста крије иза литерарног генија чији текстови не престају да инспиришу књижевне критичаре, драматурге, глумце, писано је много, сви се сећају и филма „Анонимус” који ја баштинио ту тему.

Једну од многих тачака на и ставила је др Хедер Вулф, палеограф, специјализована за елизабетанску еру, која је прошле године дошла до занимљивог открића.

Оно, како пише „Гардијан”, не само да је трансформисало њену каријеру већ је употпунило слагалицу Шекспирове биографије – иза његовог имена не крије се нико други до баш човек тог имена, који је уједно био и писац.

У свом истраживању, које је подразумевало чак и ДНК анализу фрагмената коже и косе, скривених на полеђинама и у пукотинама књига из 17. века, Вулфова се, као и многи пре ње, сусрела са чињеницом да иза једног од највећих стваралаца није остало ниједно писмо, рукопис или дневничка забелешка, коју можемо дефинитивно њему приписати, осим познатог контроверзног тестамента.

Вео мистерије, стога, постоји већ скоро четири века након његове смрти, а пре него што је јунакиња ове приче ступила на сцену, научници су могли да закључе да је човек познат као Шекспир рођен у Стратфорду 1564, да је реч о глумцу чије је име било одштампано на колекцији његових текстова, објављеној 1623, да је био ожењен са Ен Хетавеј, и да је преминуо 1616, према легенди, на дан свог рођендана.

Поред тога, Марк Твен, Чарли Чаплин и Сигмунд Фројд сугерисали су да се иза Шекспира крију већ остварени аутори: Едвард де Вер (ерл од Оксфорда из 17. века, о чему говори већ поменути филм „Анонимус”), сер Френсис Бекон и Кристофер Марлоу.

Копајући по архивама, Хедер Вулф је наишла на примерак грба који је додељен 1596. Шекспировом оцу Џону, провинцијалном трговцу, чија је амбиција да се уздигне на социјалној лествици и превазиђе своје порекло била позната.

Ту је амбицију од њега, изгледа, наследио и његов син, који је 1601, након смрти оца, намерио да поново аплицира за породични грб. Куповао је, истовремено, имања широм Стратфорда, покушавајући да изгради репутацију „господина” више класе.

Интересовање за грб довело је Вулфову, коју су иначе интересовали хералдика и елизабетански обичаји, до открића које се крило у документима посвећеним расправи између двојице племића а око списка оних којима ће грб бити додељен.

Наиме, испоставило се, када се укрсте подаци, да су „Шекспир, господин из Стратфорда” и „Шекспир глумац” иста особа. Другим речима, човек из Стратфорда заиста је уједно и писац.

– Све се поклапа. Иначе нисам особа која је склона томе да гласно тврди било шта. Он је своје наслеђе, породично право на грб, заиста бранио након очеве смрти, и то не само као поседник земље већ и као писац, о чему пишу два племића кад говоре о њему. Иако су на тај начин покушали да га омаловаже, нехотице су утицали на могућност да тиме нама, данас, потврде његов идентитет. Осим тога, сумњам да је ово последњи нови податак до којег ће свет доћи када је Шекспир у питању – рекла је за Гардијан жена коју многи већ зову „архивским Шерлоком Холмсом“.  


Коментари13
c6c90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dambo
A.E. i dalje nisi u pravu. Šekspirov savremenik i stvarni pisac C. Marlowe se na svim sačuvanim dokumentima potpisivao isto - sa "Marlow" bez "e", negde dodajući "Gent." a negde ne. Pošto je bio školovan u Kembridžu, tutor članu kraljevske porodice, korisnik testamenta a i suđeno mu je za ubistvo i bogohuljenje, sačuvano je dosta njegovih - istih - potpisa. Za svojih manje od 30 godina života, sedam puta se sudio za naknadu zbog preštampavanja (skraćeno: autorsku naknadu) i svih sedam parnica je dobio. Dakle, sve što si rekao na njegovom primeru očigledno pada. I naravno, on je nesporni koautor Šekspirovih Soneta, sviđalo ti se ili ne.
A. E.
Činjenice ne padaju u vodu ako ti nisi sposoban da razlikuješ stvarnost od fikcije. Postoji samo jedan sačuvan dokument sa Marlowe-im potpisom, gde se Marlowe potpisao kao "Marley". Hm, možda ni on nije bio "stvaran"? Kom članu kraljevske porodice je bio tutor? Da ne misliš možda na Arbellu Stuart, čiji tutor se prezivao Morley, što po tvojoj logici definitivno znači da nije u pitanju Marlowe. Nije mu nikad suđeno za ubistvo, koja glupost. Koga je on to navodno ubio? Jeste često bio na sudu, ali zbog dugova i sl., ne zbog "preštampavanja" koje nije ni bilo ilegalno. Šekspirovi soneti su pisani u periodu između '92 i '98, s tim što je neke Šekspir dorađivao celog života, tako da Marlowe, koji je ubijen '93, ne bi baš mogao da mnogo doprinese. Uostalom, niko od pravih, školovanih stručnjaka za englesku literaturu Renesanse ne smatra da je Marlowe bio koautor soneta, sviđalo ti se ili ne.
Препоручујем 4
Dambo
Pojašnjenje za A.E.: kako god da je hteo da speluje svoje prezime, stvarni pisac bi se uvek isto potpisao, makar i pogrešno. Tačno je da su izdavači potpisivali koga su hteli i često neovlašćeno preštampavali dela, ali od svih elizabetanskih pisaca koji su se masovno parničili da bi zaštitili autorske naknade, o čemu postoji mnoštvo dokumentacije, jedino glumac Šekspir nikada nije tužio za zaštitu svojih autorskih prava (koja bi na sudu morao da dokazuje), iako se redovno parničio sa krčmarima i stanodavcima, čak i sa vlasnicima sena u Stratfordu!? Grb je bio očev, a on je dobio prenos na sebe i to ne dokazuje ni da je bio pisac, poštar ili šeširdžija, već samo da su ga u prepisci označili kao gospodina i pisca, jer se i on tako predstavljao, ali to naravno ne znači da je bio autor dela.
A. E.
"stvarni pisac bi se uvek isto potpisao, makar i pogrešno" Ne može pogrešno da se potpiše ako ne postoji koncept "pogrešnog potpisivanja" - svaka verzija je ispravna, da ne pominjem da se rukopis i potpis ionako menjaju tokom života. Šekspir nije jedini sa nasumično spelovanim imenom. Verovatno svaka osoba čiji svi potpisi nisu identični nije "stvarna"? Autorska prava nisu postojala sve do početka 18. veka, tako da nisu ni mogla da se zaštite. Koncept autorstva takođe nije postojao. Samim tim, dramski pisci nisu dobijali nikakve "autorske naknade" od štamparija, tako da te izmišljene parnice koje spominješ nisu postojale. Dramski pisci su zarađivali isključivo od pozorišta. Šekspir se uglavnom parničio zbog dugova, koji jesu postojali. Da bi dobio grb, neko mora da proceni i odobri da si zaista "gospodin", tako da je nebitno šta je Šekspir tvrdio, već da je College of Arms (koji je bio zadužen za odobravanje/dodelu grbova) potvrdio njegovu tvrdnju.
Препоручујем 7
Ljilja K.
Pre petnaestak godina, valjda, lansirana je ideja da V. Šekspir nije taj tip iz Stratforda, pa se otišlo još dalje da je više stvaralaca dobilo to jedno umetničko ime. BBC je uradio odličnu dokumentarno-igranu seriju sa upotpunjenim podacima iz biografije najvećeg Engleza na svetu, a Džud Morgan, profesor engleske književnosti u jednom malom mestu, napisao je odličan roman na osnovu malobrojnih činjenica. Viljem je bio sin rukavičara, ali što bismo mi rekli, gradonačelnika Stratforda kome se nije baš svidjalo da mu sin nešto piskara. Obrazovani i talentovani mladić, neshvaćenog poetskog genija, počinje da piše drame da bi zaradio i stiže u kraljevske krugove. Jedini način da zadobije priznanje oca bilo je da se izbori za porodični grb. To je donosilo odredjene beneficije i priznanje u društvu. Zahvaljujući naklonosti dvora prema njegovom delu uspeo je da to ostvari i otac mu je, pred odlazak sa ovoga sveta, oprostio odlazak u London i bavljenje pisanjem od koga nema koristi.
Tomislav K
Nevažno. Ono što je bitno, činjenica je da su svi potencijalni kandidati za autorstvo (Bacon, de Vere, Marlowe i ostali) otpali pred desetak godina, kad je stilografskom analizom Shakespeareovih djela, na kompjutorima, utvrđeno: a) da je sva djela napisala jedna osoba, b) da to nisu bili drugi "kandidati" (de Vere- Oxford, Bacon,..), jer svaki je od njih ostavio zamašan opus na engleskom, a koji se po sintaktičkim, stilskim i rječničkim značajkama bitno razlikuje od Shakespeareova djela. Sve te hipoteze su u konačnici odraz snobizma, budući da su vladajuće klase teško mogle prihvatiti da je najveći svjetski dramatičar i, na neki način stožer engleske kulture, čovjek skromna podrijetla.
Dragan Nepoznati
Kakvu tajnu ti znao? Na Stvaranje sve to liči. Čovječanstvu vatru dao ko Prometej da se diči. Hamlet, Magbet, Ričard Treći Antonio i Koriolan. Šta tek za Lira reći? Mi smo građa za naš san!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља