Све оне које није нокаутирао грип здравствене власти би требало да хитно ставе под посебан надзор. И потом да изучавају њихов имуни систем. Заправо би требало отворити карантин за здраве. Треба под лупу ставити њихов начин живота, крвну слику и исхрану. Потребно је и анализирати с ким се друже, путују ли градским превозом или иду пешке, као залеђени зомбији. Утврдити у ком проценту међу њима има мизантропа, који не могу да гледају људе, а камоли да разговарају са њима. Њихов одбрамбени механизам се заснива на једноставној терапији – треба мрзети ближњег свог. Они верују да је грип толико злоћудан да се преноси и телефонским ћаскањем. Када ми је дотични то саопштио, спустио је слушалицу.
Разуме се да треба проверити да ли ови хероји у стану и на послу имају грејање. Овај текст пишем залеђеним прстима и надам се да ћу до краја, ипак, зачути спасоносни шум воде у радијаторима. Клима-уређаји су одавно цркли. Није ли ово заправо хроника о најављеном грипу, који сам, узгред, прележао пре око месец дана?
Било је то ужасно искуство. Ипак има нешто лековито у обавезном седмодневном лежању. Коначно сам одгледао скупштинско заседање. И одмах сам осетио олакшање. Гледајући и слушајући народне представнике, схватио сам да ми заправо није ништа.
Неколико примерака који још одолевају мутираном зимском убици открива ми тајну свог челичног здравља, али она није препоручљива за масовну рецептуру. Део који следи, никако не смеју да читају деца. Наиме, једна за грип недодирљива персона, уместо „фервекса” у праху, лоче шљивовицу. Наравно да је не узима у ампулама, већ у чокањчићима. И јасно је да не тражи савет лекара или фармацеута. Тврди да су доктрине савремене медицине потпуно погрешне, јер ће се и најопаснији вирус запити у природној препеченици и побећи што даље од нацврцаног организма.
Тај чили, здрави човек се, додуше, све време тетура, али му не цури нос. Ако се не сломи на леду, преживеће болештину. Ако тресне о лед, дружиће се са ортопедом. Али, све време је насмејан, загрејан и шири ведрину. Међутим, ако тако настави, оболеће му јетра, а временом ће угрозити и свој ионако сумњиви друштвени статус. Кад му то кажем, он има савршен одговор. Черчил је добио Други светски рат испијајући литар вискија дневно, гушећи ратни кабинет димом из томпуса. Нико није смео да му предложи проветравање, тај савет за борбу против вируса, којима нас бомбардују лекари у јутарњим програмима. Коме је до тога треба га одмах послати да чисти снег. Онај исти на коме се играју деца, радосна због вести о ширењу епидемије, због које су им на два дана продужене зимске ферије.
Али убрзо су се разочарала, када су чула да распуст неће бесконачно трајати. Шта ли је било министру просвете да ускрати радост нашим малим ленчугама и остави их код кућа барем до понедељка? Или је донео одлуку под утицајем вируса, или је заборавио да је и он био ђак. Ваљда га сада гризе савест, па препоручује да наставници не нападну децу с контролним задацима. Пред полазак у школу клинци су мерили температуру и призивали да их заскочи вирус.
То сам и ја радо чинио, али у доба када није владала политичка коректност, уместо вируса, добијао сам ћушку од оца. Испоставило се да је то добра терапија за одрастање. Како је сада она забрањена, временом смо постали килавији и све мање имуни, па се тресемо на наговештај најмање дрхтавице.
