У петак 20. јануара, тачно у подне, Доналд Трамп ступа на дужност 45. председника САД. У исто време Барак Обама одлази у историју као 44, мада ће титулу „мистер президент”, као и сви његови претходници, задржати до краја живота.
Церемонија примопредаје власти по традицији се обавља на отвореном, на главном степеништу здања Конгреса на Капитол хилу. Пред многобројном публиком (очекује се око милион људи) на травњаку великог парка Нешенел мол, Трамп ће најпре положити заклетву (пошто то претходно уради потпредседник Мајк Пенс) и одржати инаугурациону беседу, коју већ увелико припрема његов виши политички саветник Стивен Милен (31), писац и његовог говора на завршној партијској конвенцији на којој је озваничен као председнички кандидат.
После тога нови председнички пар ће испратити у том моменту већ бивши. Обаме ће се, после кратке вожње, у дворишту Беле куће прво опростити од послуге, а затим последњи пут укрцати у „марин уан”, председнички хеликоптер који ће их одвести до педесетак километара удаљене ваздухопловне базе Ендрус, одакле, такође последњи пут, са председничким „ер форс уаном” одлазе до у овом моменту још непознатог одмаралишта са плажом, што значи на одмор у неком крају Америке топлијем од Вашингтона (највероватније на Хавајима).
Последњи поглед из ваздуха на кућу у којој је породица провела четири или осам година по правилу је сентименталан, то је моменат када се једно животно и каријерно поглавље завршава и почиње друго. Најчешће се цитира шта је у том моменту супрузи Ненси рекао Роналд Реган: „Драга, погледај, наша кућица”…
Председник Трамп (коме је после заклетве уручена и картица којом може да покрене нуклеарни напад и од тог момента га стално прати човек који носи „нуклеарно коферче”) и нова прва дама дотле су почасни гости на традиционалном ручку са конгресменима, па учествују на инаугурационој паради, да би тек око шест по подне први пут ушли у Белу кућу као сопствену резиденцију.
Инаугурација је увек велики спектакл, па ће тако бити и овога пута, упркос одбијању неких популарних забављача да увеличају Трампово славље. Мало је међутим вероватно да ће бити репризиран ентузијазам виђен приликом прве Обамине инаугурације у јануару 2009, што је, са око 1,8 милиона учесника, био највећи догађај икада одржан у Вашингтону.
Церемонија смене станара у најпознатијој резиденцији света почиње иначе у 11 сати пре подне, када се одлазећи и долазећи председнички пар сретну на кафи у једном од салона Беле куће и проћаскају. Два председника се потом у истом аутомобилу одвозе до Капитол хила, а чим они оду почиње и велика операција исељења старе председничке породице и усељења нове.
У службеном делу Беле куће мењају се компјутери, столови, теписи, фотографије – све што подсећа на стару администрацију. Сличан маневар обавља се и у резиденцијалном делу, на другом и трећем спрату са укупно 36 соба и 15 купатила, стамбеном простору који свака председничка породица декорише по сопственом укусу: деловима намештаја, сликама, теписима, порцеланом, али и другим декоративним и уметничким предметима, што личним, што онима које могу да узму из специјалног складишта Беле куће које се налази у суседној држави Мериленд.
Долазећа председничка породица иначе одмах после избора добија књигу коју припрема директор резиденције Беле куће, са детаљним распоредом просторија, списком, биографијама и фотографијама послуге и другим упутствима.
Трошкове усељења нови председник плаћа из свог џепа, док је исељење о трошку државе. Целу операцију паковања ствари одлазеће породице и распакивања долазеће обавља 95-члана стална послуга Беле куће која опслужује резиденцију, без икакве помоћи са стране. Ако Трампови буду доносили нешто из „Трампове куле” на Петој авенији, то ће се транспортовати војним карго авионом, док ће ствари које припадају породици Обама, у њихову нову вашингтонску кућу, која је само на неколико километара од Беле куће, превести војни камиони, уз пратњу Сикрет сервиса.
Кад Трампови око шест сати сврате у своју нову резиденцију, она ће бити намештена (а по потреби за само шест сати и премолована) по њиховој мери. У плакарима ће бити њихова гардероба, на зидовима њихове слике (или оне које имају право да позајме из националних музеја и галерија).
И Трамп и Обама се 20. јануара пресељавају у мање куће од оних у којима су дотле живели: нови председник напушта свој „версајски” декорисан апартман који се простире на три етаже 58-спратне „Трамп куле” на Петој авенији, док је одлазећи изнајмио здање од сиве цигле у вашингтонском Дедињу, Калорами, где су домови престоничке елите, амбасаде и дипломатске резиденције.
Трамп је, пошто је после избора посетио Обаму, изјавио да је „веома импресиониран” својом будућом резиденцијом, која је за око 900 квадрата мања од његове садашње, уз напомену да тамо неће много мењати, као и да ће често боравити у Њујорку, где ће, због школе 10-годишњег им сина, Барона, неко време остати нова прва дама САД Меланија Трамп.
На услузи Трампу у Белој кући ће бити професионална екипа од 95 стално запослених и око 250 оних који се ангажују по потреби: то су батлери (шесторица сталних), собари (војна лица, брину о председниковој одећи, ципелама и сличном), цвећари, кувари, калиграфи (исписују председникове позивнице), келнери, електричари, бравари, баштовани…
Њима управља директор резиденције: Обаме су на то место 2011. поставили прву жену, Афроамериканку Анђелу Рид, која је пре тога била директорка једног луксузног хотела из ланаца „Риц Карлтон”.
Председничка резиденција је по много чему „хотел са осам звездица”, како ју је својевремено описала прва дама Ненси Реган. Станарима су на располагању и тениски терен (који је Обама преуредио тако да може да буде и кошаркашки), затворени базен, куглана, кућни биоскоп и – атомско склониште.
На крову су нон-стоп снајперисти, а да би неки станар прошетао пространим вртом од седам хектара, то мора унапред да најави, како би се покренула процедура заустављања саобраћаја у суседним улицама и у погон ставиле додатне мере обезбеђења. Због тога је Мишел Обама резиденцију једном приликом описала као „фини затвор”.
Трошкови послуге су на рачун државе. Председничка породица не плаћа ни струју, нити цвеће (које се обнавља свако јутро), али из сопствених новчаника подмирује рачуне за прање, пеглање и хемијско чишћење, за храну и пиће и остале личне потребе.
Како у књизи „Резиденција – приватни свет Беле куће” износи новинарка Кејт Андерсен Броуер, све прве даме, изузев Барбаре Буш, показивале су изненађење, кад су то схватиле, да би потом, са предлога менија који им на почетку сваке седмице доставља главни кувар, почеле да бирају скромније варијанте. Картерови су чак, открива „Резиденција”, тражили да им се поново послужи непоједено од претходног дана.
Послуга је, подразумева се, дискретна, али и они су људи, дошаптавају се о ономе што виде. Трачеви међутим не излазе из Беле куће, мада се сазнају накнадно: они о шврљањима Џона Кенедија, или састанцима Била Клинтона са Моником Левински о којима се међу послугом шушкало много пре него што је за то сазнала јавност.
Линдон Џонсон је имао обичај да наређења издаје седећи на ве-це шољи, Картерови синови су опуштено „дували” дрогу због које би на улици били ухапшени, Реган је волео да ћаска са послугом у толикој мери да су почели да га избегавају, јер су их његове приче о политици замарале…
Како пише ауторка „Резиденције”, на основу многобројних анонимних сведочења упућених, послуга је била најнесрећнија током осам година рада за породицу Клинтон. Почев од првог дана, када су окупили велику дружину пријатеља из Арканзаса, међу којима је било и оних који због своје сумњиве прошлости никад не би добили редовну пропусницу за Белу кућу.
Главни проблем је била „параноја” председничког пара, њихова сумњичавост према послузи, склоност да у послепоноћним сатима мењају распоред намештаја… Најнапетије је било током три године колико је трајало председникова афера са младом стажисткињом.
Наравно, много занимљивије би било кад би зидови могли да причају: сваки нови председник у Белу кућу – и у институцију која се скраћено назива ПОТУС („President of the United States”) – уноси свој карактер. Оно што је међутим сасвим сигурно, то је да се и Трамп, као и сви му претходници, усељава као станар на одређено време.
Плата и пензија
Плата Доналда Трампа биће иста као и она Барака Обаме: 400.000 долара годишње, плус буџет од 50.000 за службене трошкове и 100.000 за путне дневнице. Трамп је међутим током кампање најавио да ће се свега тога одрећи, да неће узети ни симболични један долар.
Председничка пензија коју ће примати Барак Обама је 205.700 годишње (17.141 месечно), али има право и на надокнаду трошкова канцеларије, здравствено осигурање, обезбеђење на рачун државе и још по нешто што спада у категорију „одржавања дигнитета” институције председника.
Обаме међутим не треба да брину за новац: процењује се да на рачуну имају око седам милиона, док се очекује се да ће само аконтација за мемоаре бившег председника бити између 15 и 25 милиона долара, а сигурно ће, као и живи претходници, солидно – шестоцифрене износе – наплаћивати своје говоре.
Обамина нова адреса
Обама је први председник после Вудроа Вилсона који после истека мандата наставља да живи у Вашингтону: правило је да бивши председници одлазе у државе и места у којима су живели пре него што су постали победници председничке изборне утакмице.
Вудро Вилсон се 1919. после истека свог другог мандата преселио у велику у кућу у елитној Калорами (са 28 соба), у којој је 1924. и умро. Та кућа је данас музеј посвећен њему.
Обаме су на две године у истом делу престонице изнајмиле кућу у улици Белмонт роуд (број 2446) од сиве цигле са девет соба и осам купатила, површине 760 квадрата, да би њихова млађа ћерка Саша (15) наставила да похађа своју вашингтонску гимназију. Старија, Малија (18) на јесен се сели на Харвард.
Власник куће чије се тржишна вредност процењује на 6,3 милиона долара (која ће сигурно скочити кад се Обамина породица из ње исели) бивши је секретар за штампу председника Клинтона Џон Локарт. Она се тренутно преуређује да би се обезбедило место за агенте Сикрет сервиса и повећала њена безбедност. Обаме су иначе власници куће од 570 квадрата у елитном делу Чикага.
