четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:33
ПОГЛЕДИ

Председница Хрватске не говори истину

Аутор: Василије Крестић*четвртак, 19.01.2017. у 08:14
„Хрватске земље” у исељеничком часопису „Хрватски домобран” (Фото Викиванд)

Пре неколико дана Колинда Грабар-Китаровић изјавила је да „Хрватска никада није напала ниједан центиметар српске територије”, а изразила је сумњу да Србија посеже за њеним земљама („Политика”, 12. јануара). Такве изјаве, кад је реч о хрватским политичарима, нису нове, али оне не одговарају историјским чињеницама.

Током више од једног столећа, све до наших дана, из Хрватске су ширени гласови о великосрпским и хегемонистичким намерама. То је стални припев свих противсрпских иступа не само пред домаћом већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.

Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама Балкана и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.

Следећи традицију аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а не ретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику, редовно јој додајући епитет великосрпске. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о „Великој Хрватској”, већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.

Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска”, „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.

Што се тиче тврдње хрватске председнице да „Хрватска никада није напала ниједан центиметар српске територије”, због ограниченог простора навешћу само неколико доказа који ће показати да она не говори истину.

Још 1869. године Еуген Кватерник, уз Анту Старчевића кључни човек Странке права, написао је дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика те странке, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, тј. ако се буде уништавао „накот вере православне”, онда „не од Драве до мора, него од салцбургтиролских алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске.”

„Хрватска академичка младеж”, иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, у писму од 25. јануара 1877. упућеном руском универзитетском професору Аполону Александровичу Мајкову написала је да нису само Босна и Херцеговина, „него и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија, Хрватске земље.”

Познати хрватски књижевник и публициста Ђуро Дежелић, следбеник Старчевићеве Странке права, објавио је 1879. књигу Хрватска народност илити душа хрватског народа, у којој је написао да су Хрватима насељене и да су „стога хрватске покрајине: сва данашња Далмација с Боком которском, вилает Босна тј. Босна с Турском Хрватском, и новопазарским пашалуком (Расција), данашња Херцеговина, која се је све до извора Неретве /.../ звала турска Далмација, напокон и Црна Гора са сјеверном Арбанаском.”

Стјепан Радић је 1923. године затражио од Председништва Републиканске сељачке странке да се изради Земљовид Хрватска и Хрвати и да у њему буду уцртане, поред Хрватске, Славоније, Далмације, Међумурја, Прекомурја „с Крком и Каством” и све бивше земље аустроугарске: Босна и Херцеговина, Бачка, Банат и Барања, па чак и Црна Гора и Македонија.

Текст који је објавио 1932. године под насловом Босна је наша Павелић завршава следећим речима : „... и нека Београд знаде, да ће цјелокупно хрватство повести бој до задње капље крви за те своје земље, те сигурно одсјећи грамзљиве београдске руке, које пружа за тим хрватским бисером. Босна је хрватска и никада је нећемо дати.”

Један од кључних људи у гарнитури политичара Јосипа Броза, Иван Стево Крајачић је, према писцу књиге о деловању немачке тајне службе, Ериха Шмита Енбома, саставио план о стварању „суверене Хрватске са Босном и Херцеговином”, у границама некадашње Независне Државе Хрватске.

Постоје бројни докази да је Туђман уложио много напора да се домогне Босне и Херцеговине, ако не читаве оно бар неких њених делова. И хрватска емиграција у Канади, коју је предводио Гојко Шушак, а која је била повезана с првацима ХДЗ-а, израдила је половином 1989. карту „Велике Хрватске” која је обухватала читаву Босну и Херцеговину, Војводину, Санџак и црногорско приморје.

Ово су само неки од многих доказа да председница Хрватске не говори истину тврдећи да је Хрватска безазлена и недужна кад је реч о територијалним претензијама, о жељи да прошири своје државне границе и да поправи не много срећан геополитички положај који је Туђман оценио као „хрватску перецу”. Хрватска председница би морала да зна да у прошлости Хрватске, од средине деветнаестог века до наших дана, није било ниједног угледнијег хрватског политичара, без обзира којој је странци припадао, који се позивао на хрватско државно и историјско право а да није желео да се домогне територија које нису припадале Хрватској, да није тежио стварању „Велике Хрватске”.

*Академик


Коментари47
7907f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan Zgrozeni
Iz navedenih primera vidi se da se Velika Hrvatska i Velika Srbija poklapaju. To je i logicno. Radi se o jednom narodu. Dokaz? Svi govore isti jezik.
Ilic Momcilo
Postovani gospodine Vasilije Kresticu. Ne sumnjajuci u Vase,za mene nedostizne intelektualnost i znanje, moram ipak reci, da neke delove Vaseg znanja, dovodi u pitanje nacionalizam, koji se povremeno u jacoj ili slabijoj meri javlja u Vasim iskazima. Tako se, po mom skromnom misljenju,pored veceg dela istine, zahvaljujuci i ovde, do nekle prisutnom nacionalizmu, u tekstu javljaju i neke nevelike ali znacajne neistine. Ne zelim da navodim, samo zelim da Vam iskreno kazem,da ta pojava koci Vasu nesumnjivu intelektualnost i znanje, koji bi bez navedenog, imali i ovako veliku, daleko vecu i teorijsku i prakticnu snagu. Izvinjavam se sto sam dozvolio sebi da na ovaj nacin,verujte u moju iskrenost, komentarisem Vas tekst.
Veljko
Za Granicar : Nisu je postavili Hrvati. Drina je postala granica nakon razdvajanja hriscanske crkve na dve, zapravo granica Zapadnog I Istocnog rimskog carstva. To je dovelo do toga da svi narodi istocno od Drine budu pravoslavna, a zapadno od nje budu katolicke vere. Time su Srbi stradali, jer su ziveli I na jednoj I na drugoj strani Drine. Stoga, molio bih Vas da mi pojasnite, zasto mislite da je ovom granicom naneta najveca steta hrvatskom narodu? Pozdrav.
Б.Б.
Поздрављам реаговање цењеног професора.Хрватска истина у односу на Србе је поразна и срамна,обележена монстрозним злочинима који никада нису кажњени.Неопходно је да се што пре направи меморијални центар посвећен српским жртвама ,у коме ће се континуирано радити на сакупљању података и историјског материјала како би се исправиле, спречиле и предупредиле све инсинуације и манипулације од стране свих оних који деценијама и вековима раде на инверзији и фалсификовању српске историје, зарад имплементације сопствених политичких,државних,економских и других интереса на рачун српског народа.
Sretko
A agresija na Srbe u Bosni 1992-1995?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља