Кикинда – По великом минусу и дебелом леду каквог одавно није било на северу Баната, нова-стара занимација донела је уживање свим генерацијама Мокринчана.

Старији су се сетили детињства и прохујале, узбудљиве зимске чаролије, а млађи су се уверили да добре забаве и те како има без ајфона, ајпеда и друштвених мрежа.

На Обрадовићевој бари лед је премашио дебљину од 20 центиметара и тако створио идеалне услове за такмичење у – таљугању.

– Већ три, четири године Обрадовићева бара није била залеђена – каже Срђан Јанић из Удружења „Лињак” чији су се чланови заједно са мештанима из других месних удружења овде окупили како би посекли нараслу трску и преосталу суву вегетацију, очистили смеће, уредили простор језера посебно омиљен спортским риболовцима. Сибирска хладноћа љубитељима природе није ни најмања препрека да заврну рукаве. Атмосферу зачас загреју рад, топао чај и кувано вино. За то време млађима радост доносе таљугање и корчуљање, готово заборављена, а некада врхунска зимска забава малишана. У својевремено омиљеним дисциплинама на леду придруже им се и старији, након обављеног посла.

– Таљуге се направе од дрвета. То су мале санке које су некада служиле за дечје игре на леду. Доле се закује жица или метални део, а за одгуривање по леду служе жашци, мале палице са наоштреним клиновима на крају. Штос је био да таљуге буду што мање, да се ноге савију и тако буде што бржи на леду – дочарава нам скоро заборављену зимску игру Драгољуб Бадрљица, професор и оснивач мокринског музеја.

За дечије радости на леду веште руке старијих правиле су таљуге, баш као и корчуље-клизаљке са дрвеном основом на које је одозго постављана жица. На мокринским таванима и у шупама још увек се могу пронаћи, а богами и „оживети”, ове јединствене мале направе.

– Некада смо се таљугали по каналима, барама... Било је, дај брзо да се што пре праве таљуге, док је лед. Сад их скидамо са тавана и преносимо деци, хвала богу, нека и они то пренесу својој једног дана – напомиње Петер Антал док нам десетогодишњи Немања Кертес стрпљиво демонстрира како треба прекрстити ноге и наместити се на таљугама пре него што почне весела јурњава и мотање на леду.

Старији Мокринчани нам откривају како су знали и да „нагоје” лед не би ли их мале направе носиле што брже по леденој писти. Поливали би залеђену површину водом, после чега би бара претворена у смрзнути полигон била спремна за безбрижно зимско уживање.