понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Светислав Иван Петровић – заборављени српски Рудолф Валентино

Цела година у Кинотеци биће у знаку нашег глумца који је пре Другог светског рата био звезда мађарских, француских, немачких, америчких, шпанских, чехословачких филмова
Аутор: Мирјана Сретеновићчетвртак, 19.01.2017. у 18:00
Светислав Иван Петровић (Фото: Часопис Кинотека)

Када је 1928. глумац Светислав Иван Петровић (1894–1962), који је изградио лепу међународну каријеру, дошао у посету Београду, изазвао је праву пометњу, готово хистерију у граду. Београђани су хитали да виде ову „сензацију”, најпопуларнију звезду из ових крајева.

Тадашња штампа пренела је атмосферу са дочека: „Са свих страна Београда, као речна бујица, јуриле су београдске девојке да виде Светислава Петровића, гајећи у души потајну наду да ће се бар један његов ватрени поглед задржати на њима, на њиховим накарминисаним усницама, заљубљеним очима. Новинари, окупљени у једном салону, чекали су Светислава Петровића да сиђе из својих одаја, где је тога момента посећивао све своје време на тоалету, купање, масажу, нежну гимнастику”.

Угледавши га, како даље преносе тадашње „Новости” (забележено у књизи Марка Бабца: „Бошко Токин – новинар и писац, први српски естетичар, публициста и критичар филма”, Матица српска, Н. Сад), маса се заталасала, узбудила, девојачка срца су закуцала, а грла се осушила од душевне сензације. Све девојке коментарисале су како је диван, савршен, итд.

„Одушевљена гомила замало што га није задавила својим надирањем. Изгледало је као да у наступу љубави жели да га линчује.”

Тако је Београд поздравио овог глумца којем ће Југословенска кинотека посветити свој програм током целе ове године. Публика ће бити у прилици да гледа Петровићеве филмове, који су снимани у студијима у Будимпешти, Бечу, Берлину, Паризу...

Светислав Иван Петровић школовао се у Новом Саду, да би у Будимпешти дипломирао Политехничку академију. Лепо је певао, свирао је виолину и бавио се спортом. Као пливач учествовао је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године.

У првом овогодишњем броју часописа „Кинотека”, текст о овом глумцу написао је управник Архива Југословенске кинотеке Александар Саша Ердељановић, који подсећа да Петровић 1919. одлази у Беч где га за филм ангажује мађарски редитељ у изгнанству Михаљ Кертес, касније у Америци назван Мајкл Кертиз. Снимају заједно три филма, од којих је најпознатији „Дама са сунцокретом” из 1920. године.

Наш глумац потом игра у филмовима Беле Балога, а средином двадесетих година 20. века постаје интернационална звезда у француским филмовима „Гола жена” и „Сирена Моргана” режисера Леонса Переа, а од америчких остварења игра у остварењима код редитеља Рекса Инграма у „Чаробњаку” и „Алаховом врту”.

„На прелазу у звучно раздобље један је од најтраженијих европских глумаца и потенцијална замена за преминулог Рудолфа Валентина. Висок, маркантан, лепог лица и сонорног гласа био је идеалан тумач аристократских ликова, племића, официра, свештеника и фаталних љубавника, које је представљао са словенским шармом. Иако је говорио више језика, због проблема са енглеским акцентом почетком тридесетих година прелази у Немачку, где до Другог светског рата игра у скоро 40 филмова веома значајних редитеља какви су били Карел Ламач, Рихард Освалд, Фил Јуци, Аугусто Ђенина и други”, наводи Ердељановић.

Глумац игра и у једној од првих копродукција у нашој земљи „Принцеза корала” Виктора Јансона, где му је партнерка Ита Рина.

„Пошто је 1940. године, очигледно под притиском, снимио једини пропагандни филм у каријери, ’Непријатељи’ у режији Виктора Туржанског, којим је оправдана немачка окупација Пољске, враћа се у Мађарску, где проводи цео рат наступајући у филмовима с најпознатијим звездама тог доба као што су Пал Јавор, Каталин Каради, Марија Ташнади Фекете и други. Најзначајнију ролу у то доба ипак пружа у антимилитаристичком делу Гезе Радвањија ’Европа не одговара’ из 1941”, навео је Ердељановић.

Према његовим речима, Петровић по завршетку рата напушта комунистичку Мађарску и одлази у Немачку, где следећих 15 година наступа у епизодним улогама, али је и даље један од најтраженијих глумаца на немачком говорном подручју.

Играо је у око стотину филмова: и то у мађарским, француским, немачким, америчким, шпанским, чехословачким, а последњи који је снимио било је америчко „Путовање” Анатола Литвака из 1957. године.

У нашој средини овај глумац скоро да је био заборављен, а разлог за то, сматра Ердељановић, ваља тражити и у његовом послератном спикерском раду у Минхену, на Радију Слободна Европа, што му овдашња комунистичка идеологија никад није опростила.


Коментари2
24820
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Борота
ПРВО целовечерње остварење француског режисера Луја Мала (Louis Malle, 1932–1995) „Лифт за губилиште“ (Ascenseur pour l'échafaud, 1958) је добро познат старијој српској филмској публици. У том филму је поред Жан Моро (Jeanne Moreau) и Мориса Ронеа (Maurice Ronet) једну од улога тумачио Светислав Иван Петровић (Iván Petrovich). Осим на шпици његово име је исписано и нa оригиналном плакату у левом доњем углу. Ту је наступио и омиљени Лино Вентура (Lino Ventura) који је касније – као некада Света Петровић – стекао светску славу. [,]
Sasa Trajkovic
To je novonarstvo to je tekst ne senzacija vec analiticki i nostalgicni povratak kada smo verovali u magiju filma i kada su glumci bili nedosanjani san ali i vreme romantike, sanjarenja ... zasto smo ga zaboravili mozda zato sto zivimo u vremenu rijalitija gde je svako pa makar i kao karikatura zvezda a romantika i nostalgija je proterana iz nasih srca u arhive kinoteke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља