субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:41
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Немац Аспергер међу топличким устаницима

Аутор: Љубиша Милошевић – Никола Милошевићнедеља, 22.01.2017. у 18:15
Гроб Виктора Аспергера (Фото лична архива)

Виктор Аспергер је био родом из војвођанског западнобачког села Дорослова у сомборском округу које је тада припадало Угарској. Рођен је крајем 19. века. Као аустроугарски официр, вероватно нижи, током војне службе пао је у немилост једног високог официра који га је систематски злостављао. Долази до сукоба и Аспергер скоро на смрт пребија овог официра. Знајући шта га чека по строгим војним законима Аустроугарске монархије, бежи преко Дунава у Србију, где му је, по његовој процени, било најбезбедније с обзиром на сталне затегнуте односе ове две земље. Бежи са нешто новца, најважнијим личним пртљагом и војним дурбином, ради осматрања, од кога се не раздваја до краја свог живота и који му је касније неколико пута спасио живот. Живи неко време у Београду радећи разне занатске послове, све док случајно на улици не среће свога суседа из родног села који га препознаје. Уплашен да га овај не пријави, да не дође до његовог хапшења и изручења Аустроугарској, хитно продаје све што има и бежи далеко на југ Србије. Најпре одлази до Прокупља, а потом до Статовца, села удаљеног од већих градова. Запошљава се као слуга у кафани газде Радована Раденковића у Средњем Статовцу. Истиче се као вредан, окретан и поуздан радник, па као такав, са изговором српског са немачким акцентом постаје симпатичан гостима и сељацима. Брзо налази пријатеље и братими се са породицом Петровић из суседног села Богојевца, па свом презимену Аспергер додаје Петровић. Овде га и затиче избијање Великог рата 1914. године, али као странац није био мобилисан.

Након српске голготе током 1915. године, овај крај пада под бугарску окупацију. Он дели судбину потлаченог српског народа, крије се и бежи у шуму са српским младићима. Када бугарски терор постаје неподношљив и када се на Радан планини у селу Механе појављује Коста Миловановић Пећанац и Коста Војиновић, Виктор одлази као члан статовачке делегације на договор око дизања устанка. Одлази заједно са Милићем и Милисавом Милошевићем, Проданом Мијајловићем и Милентијем Стојановићем.

Када је букнуо Топлички устанак, људи из Статовца и околних села се самоорганизују.

Био је то скуп трећепозиваца из претходних ратова, до голобрадих неискусних дечака чији су очеви пали на бојном пољу или одступили ка Солуну. Аспергер, као бивши официр помаже у организацији њих око 150. Ангажује се око обуке сваког појединца до стварања организоване војне јединице. Након извиђања, разрађен је план за напад на Житни Поток, централно село са комуникацијама, где се налазило бугарско упориште и административни центар. Напад је изведен 1. марта 1917. године и био је одлично организован. Виктор преузима одговорност, изува се, прикрада се и наоружан само ножем бешумно убија два до зуба наоружана бугарска стражара. Сви су задивљени његовим јунаштвом и добијају додатни морал за даљу борбу. У овој акцији није било жртава међу устаницима. Заробљеним бугарским оружјем устаници су се додатно наоружали. Аспергер се истиче и у другој бици на Пасјачи 5. марта 1917, где је веће бугарско упориште такође брзо пало. Погинуло је седам бугарских војника, али падају и прве жртве међу устаницима у овој јединици. Гину Статовчани Величко Младеновић (60 година), Стојил Костадиновић (40 година), Величко Симић (40 год.) и Борисав Рајковић (21 год.) из Житног Потока. Ова јединица креће у гоњење Бугара све до варошице Бојника, где непријатељу 6. марта 1917. долази помоћ из правца Лесковца и Ниша са коњицом. Устаници су опкољени, а након жестоких борби сломљен је отпор ове јединице. Један део људи гине, док су други одведени у заробљеништво из кога се већина никада није вратила. Мале групе, међу којима је био и Виктор се извлаче из обруча, беже према Радан планини и избегавају сигурну смрт.

око 70 људи цивила, а у дане 8. и 9. марта 1917. одводе у заробљеништво све мушкарце на које наиђу. Аспергер остаје одметнут у планини до краја рата. Повремено дејствује и преживљава све бугарске хајке јединица обучених за борбу против герилаца.

Након ослобођења, Виктор остаје у овом селу, жени се Српкињом Милевом, један је од најугледнијих људи, способан занатлија, најугледнији гост на свим славама и свадбама и људи га често питају за савете. За своју славу бира у знак захвалности Српску нову годину (14. јануар) тј. Светог Василија Великог. Преживео је и Други светски рат. Иако већ у поодмаклим годинама, склањао је младиће из села пред окупаторском војском док опасност не прође. У своме Статовцу и умире средином прошлог века где је и сахрањен.


Коментари6
34676
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Po prici mog dede, koji je bio u radnom logoru u Nemackoj za vreme 2. Svestkog rata, i nasi su sahranjivani bas na nemackom groblju uz dozvolu Nemaca. Jedan je poginuo od struje i nasi u logiru pitali da ga sahrane na nemackom groblju. Nemci dozvolili. A neki ostajali posle rata i zenili se Nemicama.
Djuro
Viktore pocivaj u miru na nemirnom Balkanu i Neka Bog podari srecu, zdravlje i sinove i kceri tvom potomstvu!
Владимир Матић
Да Срби имају доста мана - то не треба нико много да нам елаборира, јер ми сами то најбоље знамо. Али, генерално говорећи, Срби поседују и ту једну особину, а то је да кад је густо онда не воле да попуштају ! Зашто је то тако нико не уме прецизно да објасни, али то је једна типично српска реакција на стварност која је до сада потврђена у небројено много прилика. По свему написаном тако је се понашао и овај Виктор Аспергер (Бог да му душу прости), није се предавао, чак је некако успео и да претекне у свим тим недаћама. По традицији и обичајима у нас Срба, речени Виктор је и сам на тај начин постао Србин и као такав отишао потом на онај свет. Покој му души, а Срби нека га не забораве (као ни многе друге наше људе).
Vidovdan
Viktor Asperger Petrovic zasluzuje da se ovom coveku koji je zaduzio Srbiju i Srbe na primeran nacin i oduzimo. Najmanje sto mozemo da uradimo je da se pobrinemo da spomenik ne propada i da grob ne zarasta u korov. Dirnula me je ova lepa prica, ali rastuzio izgled grobnog mesta. Neka pociva u miru. Slava mu i hvala.
Nenad
Kakav čovek, kakva priča, filmska... život je čudo

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља