уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ, лингвистa

Језичке игре у песничком ткању

Уклапање застарелих језичких јединица у модеран песнички израз клизаво је тле, са којег су многи слетели најчешће у кич или анахронизам
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 22.01.2017. у 07:30
(Фото Из личне архиве)

Александар Милановић (1968), професор Филолошког факултета у Београду који проучава историју српског језика, објавио је књигу „Језик српских песника” (2010), а недавно, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву, појавила се и друга књига на исту тему, с насловом „Реч под окриљем поетике”. Аутор припрема и трећи наставак књиге о језику српских песника.

Бранко В. Радичевић, у својој поезији, волео је да ствара нове речи. Каква је била њихова функција?

Као и у језику поезије уопште, и у Радичевићевом изразу неологизми имају различите стилске функције. Чак и његове „Сујеверице” показују да је своју поетику добрим делом утемељио на кованицама. Функција им није била тек пука сензација коју читалац доживљава у додиру са новим: оне су покривале читаву скалу потреба, од оних звучних при стварању етимолошких фигура (Одрвењен је дрв од дрва), па до семантичких, при стварању симбола, као у песми „Адам Пуслојић” (Како ћу нешто женско тако жестоко / да му опуслојићим).

Иако важи за приврженика „традиционалних облика”, Стеван Раичковић, био је „нов и жив”. По чему се издвајао?

Раичковић се заправо мењао. Био је нов и жив и по спремности да се као једини у својој песничкој генерацији упусти у модеран стилски експеримент укрштања поетског израза са публицистичким или научним. Тако је у „Стиховима из дневника 1985–1990” информације које су нам пренеле новине или енциклопедије „превео” на језик поезије, налазећи у њима нови смисао.

У поезији Миодрага Павловића присутни су архаизми. Да ли је то због његовог интересовања за историjске теме?

Активирањем граматичких и лексичких архаизама (дневи, језикоразумни, бешчиније и сл.), Павловић је освежио српско језичко и духовно памћење, пре свега везано за средњовековну, народну и барокну књижевност, али је истовремено мотивисано актуелизовао језик своје поезије, прилагодивши га појединим тематским круговима.

Код Љубомира Симовића, поред коришћења необичних метафора, истичете његова поређења. У чему је њихова новост?

Поређење се често у критици незаслужено ниже вреднује од метафоре. Савремена српска поезија, међутим, непресушан је извор доказа да и поређења снажно изненађују луцидним довођењем у везу неочекиваних појмова, некад и неспојивих. Симовићева поређења постају и структурни принцип читавих краћих песама („Зима на Дунаву”). Песник је неретко у њих уткао и друге фигуре: хиперболу, литоту, контраст, парадокс. Посебно су ефектна Симовићева поређења у функцији поенти: Нећемо сахранити главу Лазареву, / положићемо је у земљу, као семе.

Сматрате да поезија Милована Данојлића није, на ваљан начин, лингвистички и лингвистостилистички анализирана. Шта сте открили?

О језику Данојлићеве поезије писао сам у обе књиге. Први пут сам покушао да докажем иновативност и разноликост персонификација, уз констатацију да је исцрпео већину лексичко-семантичких и синтаксичких могућности српског језика за творење ове фигуре. Сада сам анализирао Данојлићеве кованице, али и однос према том лексичком слоју у његовим есејима. Покушао сам све то да контекстуализујем, смештајући закључке у развојни лук српског песничког лексикотворства од романтизма, преко надреализма, до савремене поезије.

Алека Вукадиновића, неправедно скрајнутог песника, поредите с Ђорђем Марковићем Кодером. Шта је слично у њиховим бајалицама, гаткама, враџбинама, завичајној мелодији језика?

И Кодер и Вукадиновић вратили су се митологији и фолклору, што их суштински повезује, а такво полазиште водило их је стварању сасвим новог песничког језика, подједнако удаљеног и од књижевног језика и од језика актуелне књижевности. Јасно је да је такав израз херметичан. Утицај језика малих фолклорних форми посебно је видљив у Вукадиновићевим неологизмима сведеним на корен речи (јав, тај, трај, грак, тров итд.). Једносложни неологизми својим силазним акцентима додатно мелодијски повезују ову поезију са брујем песникове предачке косовске мелодије.

 

Кажете да Матија Бећковић, користећи ровачки говор, пише иронично-сатиричне и пародијске песме. Када локални говор постаје поезија?

Не само у Бећковићевом случају, дијалекат постаје поезија тек када добије поетску функцију, тј. када постане „двоструко кодиран”. Теоријским и историјским аспектом односа Бећковићеве дијалекатске поезије и стилистичке норме бавио сам се у првој књизи, указујући на новине које су унеле у поезију његове поеме из седамдесетих година прошлог века. Сада сам анализирао језичке игре у таквом песничком ткању. Овакву поезију врхунских уметничких домета ствара, осим Бећковића, још и Цера Михаиловић.

И код Рајка Петрова Нога присутни су архаизми из епске традиције и нашег фолклора или из наше средњовековне књижевности. Да ли је то корак у прошлост или искорак у будућност?

Многи српски песници, не само савремени, доказују да се потпуно нов песнички израз ствара и зарањањем у језичку прошлост и проналажењем лексичких и граматичких бисера у њој. Уклапање застарелих језичких јединица у модеран песнички израз, међутим, клизаво је тле, са којег су многи слетели најчешће у кич или анахронизам. Ного је дозираном селекцијом и укрштањем лексичких и граматичких архаизама, значењски још прозирних, омогућио да истовремено уживамо у нашој баштини и схватимо поетске механизме по којима се традиција претаче у модерно.

У поезији Милосава Тешића срећемо утицаје словенске и српске културе. Тврдите да Тешић заслужује прву лингвостилистичку монографију?

Тешић је уз Лалића наш највећи песник културе, што се може доказати и анализом њиховог израза. Дубоко сам убеђен да је поезија највредније што имамо у савременој српској култури. У таквом окружењу језиком и стилом издваја се управо Тешићева поезија, на различитим равнима: фонетско-фонолошкој, граматичкој, лексичко-семантичкој, синтаксичкој... Све је то могуће уклопити тек студијом обима монографије, али би аутор морао поседовати свестрана знања и из историје језика, дијалектологије, етнолингвистике.

Неке нове речи Новице Тадића завршавају се на -ло и именују зло. Колико је тих речи којима је песник обележио наше време?

Суфиксима -ло и -ило Тадић је деривирао низ кованица које су постале актуелни симболи зла, имена демона из песничко-митолошког антисвета, смештеног у савремени град: кезило, стравило, аветило, грицкало, сисало, лизало, кусало, клапкало, мљацкало... Њихова бројност указује и на разноврсно испољавање наказног света и на песничку способност да исто биће зла – именује другачијим именима.


Коментари1
f2696
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milosav Popadic
Razgovor Zorana Radisavljevica sa Aleksandrom Milanovicem procitao sam sa uzvivanjem. I pitanja i odgovori su suvisli i podsticajni.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља