недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:16
ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ, добитница награде Политикиног Забавника

Волела бих да знам све језике и да умем да пишем сва слова

Сматрам да је јако опасно по душевно здравље бити млад и видети једно, а слушати да је то нешто друго
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 23.01.2017. у 11:04
(Фото Д. Ћирков)

У роману по азбучном реду, за децу и младе (али и за одрасле), „Аврам, Богдан, воду газе” књижевнице и сценаристкиње Владиславе Војновић, једна радознала Меланија учи да чита и пише упијајући свет око себе кроз облике слова. Књигу је објавио „Службени гласник”, а уредио је Горан Петровић у оквиру колекције „АзБучни ред”. Све почиње од једног „ааааа”, када је католички попа из места њене баке упита: „Аааа, па ви ћете Меланија, сада учити да читате и пишете?”. Тада крећу авантуре девојчице, које је у књизи и цртежима дочарао Лука Тилингер, а у знаку слова и разиграних речи...

 „Упутство” за читање ваше нове књиге за децу налик је упутству за коришћење неког јестивог производа, једне посебне врсте супе. Каква је то супа која вас је подстакла на то да напишете роман о словима?

Реч је о једној такорећи првобитној супи! Додуше не баш о оној из давне прошлости планете кад се у морима формирала та чувена „супа” од минерала и једноставних молекула из којих се онда, наводно, формирао први живи свет наше планете, измилио на копно и полако еволуирао до нас и света какав данас познајемо. Али јесте то једна за моју породицу и мене важна првобитна супа без које не би било ни ове књиге. За ту супу је од прворазредне важности једна девојчица која се зове Милица, а којој сам, ех, да, мајка. Та Милица је окупирала већи део мог мишљења и осећања у последњих двадесетак година. И та „мустра бечка”, као мало дете била је очарана словима у супи, а  ја нисам била очарана идејом да се у нашој (иначе, свакодневносупастој) кући једу супе из кесице. Па, сам из кесица вадила слова, прала их од нитрата и нитрита, те их стављала Милици у домаћу пилећу супу какву кувам читавог живота. Какве то везе има са романом о словима? Никакве директне, али свеколике индиректне, јер за децу сам почела да пишем, тако што сам прво почела да причам кћерки приче, па да их записујем, па... ето!

Слова доживљавате као жива бића, људе и животиње, као маштовите асоцијације. Колико сте тежили томе да деци дочарате лепоту нашег писма, језика и речи, а колико да одрасле подсетите на почетке учења и схватања света?

Мени су сва слова дивна. И ћирилична, и латинична, и грчка и они разни „цветићи” на Истоку... Волела бих да знам све језике и да умем да пишем сва слова. Као дете имала сам тај животињско-биљни и породични однос према свему, и према словима и према есцајгу и према мебл-штофу на каучу, кад се гледа из велике близине. После сам научила да постоји и наука која се бави знаковима и значењима, а зове се семиологија. Верујем да и друга деца, па и одрасли људи, имају такве моменте у разоткривању чуда које се зове живот и комуникација.

Нешто је измишљено, али постоје ли ту и стварне инспирације, као што је место збивања или можда неке личности?

Место збивања има везе са мојим завичајем, тј. са Белом Црквом у Банату и са неким људима које тамо познајем и много их волим, као што је сликар Ненад Брачић. Али кад пишете, све вам се помеша и на крају, како би рекао Аристотел, не пишете како је било, него како је могло да буде. То је разлика између историчара (или новинара) и нас који скроз-наскроз измишљамо приче. Почнемо ми лепо, као на пример: „Ево мог прозора који би требало да оперем, кроз прозор се види Земун, Београд и Авала у даљини”. Али, онда наједном, преко неба пролети птица и то жар-птица, а за њом дође и свемирски брод, који се смањи, слети на прозорски симс и из њега изађу врло мала створења која почну да певају... И оперу ми прозор!

Зашто је у књизи бака тако блага и мудра, зашто је мама уметница, зашто је ту и католички попа, неваљали дечак који туче пса, па и једна „пракљача”?

Зато што су ме на Факултету драмских уметности, где сам пре сто година дипломирала на Одсеку за драматургију, учили да прво треба смислити шта желиш да кажеш, па онда кроз какву причу то најбоље може да се каже, па онда какви карактери најбоље могу да изнесу ту причу. Бака, ако и јесте мудра, блага баш и није. Попа је ту зато што у Белој Цркви живи и ради велики песник Јожеф Богдан, који је уз то и католички поп и за кога бих сигурно кувала кад бих живела тамо. Дечак који удари пса, то уради зато што се уплашио, а не зато што је неваљао, а ми који волимо псе морамо да научимо како се с туђим агресивним страховима излази на крај. Пракљача је, опет, једна „ћурка” која више воли институције него живе људе и животиње, а и с таквима морамо да се сусрећемо. Мама је уметница јер је и мама оне Милице уметница и нема појма како се другачије живи и мисли, мада се претвара да разуме.

Чини се да деца одмах све схватају. Да ли је због тога важно показати им свет у двојству добра и зла, и у свој његовој вишеструкости?

Деца све виде и све могу разумеју ако им се лепо објасни. Свако лагање деце за њихово наводно добро, ипак је само лагање, а лагање ништа не ваља. Лично сматрам да је јако опасно по душевно здравље бити млад и видети једно, а слушати да је то нешто друго.

Шта за вас значи награда Политикиног Забавника?

Награде су чудна ствар, мислим да не треба за њима чезнути, а опет, мислим да није срамота јако им се обрадовати. Ево, ја сам на пример скакала по кући кад су ми јавили за Забавникову награду. Преведено на језик детињства, награде су као петице: некад дођу, а некад не дођу. Мислим, добро је учити због сопственог знања, не очајавати ако оцене то знање не потврде, а не омаловажавати их ако потврде. Нарочито је важно не секирати се кад неко други добије петицу, а човек зна да је тај, на пример, преписивао или поклонио учитељици цвеће или је учитељица пријатељица његове тетке или тако нешто. Није овај свет најправедније место, али није ни без икакве правде. И, да, упорност се исплати!


Коментари5
589ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Aleksic
Cestitka Maci! Pozdrav, Aleksa
Deda Milivoje
Ovakvi ljudi, ovakve misli i ovakve knjige jos postoje? Vise nego ohrabrujuce!
Грмилко
Као мали, нисам знао Аз Буки, Вједи... али су нас кући учили: Аврам Богдан Воду Газе Дубоко Ђаци Евремски Живе Зими И Јесени Као Лавови Љиљан Милан Никола Његош Оправи По Распореду Сједи Таса Ћира У Фесу Ходе Целом чаршијом Џебета Шијући. И дан-данас не знам Азбуку без овога. Немам појма шта је џебе, неки турцизам, али ионако српски језик нема ни једну реч која почиње словом Џ.
Dragana Rosic
Ima,dzangrizalo,he,he. Hvala ,autoru teksta,hvala"Politici",hvala Milici i njenoj mami sto postoje,veeeeeeeeeeeeeelicanstveno,Bog vas sacuvao!
Препоручујем 0
Slavica
Ovaj intervju je prelepo osvezenje u moru uznemirujucih vesti. Postovana Vladislava bas ste me zainteresovali za Vasu knjigu. Svako dobro!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља