понедељак, 10.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.01.2017. у 09:15 Младен Кременовић
ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ (НЕ)СПОРАЗУМ

Лутање од војног мира до политичких немира

Мировни уговор из Охаја створио БиХ са два ентитета, али сталне изворе политичке нестабилности изазивају политички сукоби око надлежности и ингеренција
Шпиро Радуловић

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Дејтонски мировни споразум парафиран пре двадесет две године у америчкој држави Охајо трима зараћеним странама донео је мир, обезбедивши и својеврстан осећај победе за сваку од њих, али политички сукоби између некадашњих ратних супарника нису отишли у прошлост након што су ровови затрпани.

Међутим, неке недоречености тог мировног уговора остављене у аманет будућности и даље су извор непрестаних напетости између три народа које су неретко несношљиве. Модел по ком се одвија политички живот од Дејтона обележен је сукобима три међусобно супротстављене политичке визије које већ две деценије потпуно доминирају јавним простором.

То су добро упућени у политичке прилике у БиХ недавно описали динамиком у којој српско-бошњачки односи у БиХ имају своју устаљену рутину – из Сарајева се крену оспоравати (дејтонска) права Републике Српске, онда Бањалука крене објашњавати због чега ће Република Српска напустити БиХ и тако укруг.

Захтеви Хрвата који ту збрку вешто користе да изнесу жељу да формирају трећи ентитет, такозвану Херцег-Босну, додатно закомпликују међунационалне односе.

Бројни страни посматрачи мировног уговора са мандатом да надгледају мир у тим су сукобима по правилу стајали на страну изградње „функционалне БиХ” па у трвењима око надлежности, око којих се ломио највећи део политичких сукоба, никада досад, што је прилично индикативно, нису проценили како би нека ингеренција боље послужила уколико би по европској пракси децентрализације, била диригована с ентитетског нивоа. То је међу српским народом осим неповерења у БиХ као заједничку земљу која „стално нешто тражи” изазивало и непријатељско расположење према делу међународне заједнице.

Такав однос у ком су се Срби, а неретко и Хрвати, осећали политички мање важнима доводио је до повећане националне раздражљивости, дајући бошњачким политичарима донекле и осећај супериорности, што се најлакше може илустровати последњом у низу порука Бакира Изетбеговића, бошњачког члана Председништва БиХ, након што су Милораду Додику, председнику РС, уведене америчке санкције.

Политички заговорници идеје о недељивости Босне и Херцеговине коју пропагирају Бошњаци успели су да у Дејтону договоре једну земљу, у приближно сличној мери у којој је удовољено и Србима у борби за стварање властите државе тиме што је, како се то описивало, створена „држава у држави”

И у овом случају Срби су претходно изиритирани задирањем у осетљиво питање прославе националног празника који је по Изетбеговићевом захтеву оспорио Уставни суд БиХ, чиме се, како то верују у РС, настојало поручити да се и о томе питају у Сарајеву, па је Бањалука одговорила прилично бучно, референдумом, што је Американце навело на одмазду санкцијама које су Срби доживели као неправедне.

Рекавши како је „Додик сам изабрао тај пут”, Изетбеговић је банализовао целу ствар, верујући да ће тиме успети да поједностави сложене политичке односе јер ће збрку приказати као „изазивање тамо неких сецесиониста” с одсуством воље да као представник најбројнијег народа размислио о незадовољству српских и хрватских суграђана, који показују сличне замерке према БиХ као заједничкој земљи какве су Бошњаци својевремено исказивали према Југославији и Београду.

А данашња политичка свакодневица огледало је најчешће таквих политичких амбиција.

Српски народ, испрва зазирући од Дејтонског споразума јер није добио потпуно самосталну државу какву је прижељкивао, постепено је најгласније стајао у одбрану његовог слова, за разлику од Бошњака који би га стално поправљали, али тако да држава буде „функционалнија”, што по правилу подразумева да ингеренције преузимају институције БиХ и Сарајево, где су заједнички органи углавном смештени.

И Хрвати, који су с Бошњацима 1992. изгласали излазак из Југославије што је делом послужило као један од узрока рата, а потом у Вашингтону 1994. створили бошњачко-хрватску федерацију, која је годину после тога у Дејтону постала равноправан ентитет Српској, чиме је створена БиХ, жале се на недостатак права и све гласније вапе за трећим ентитетом, чијем се стварању, сем Бошњака, противи и највећи део српског народа, знајући да би тиме била потпуно прекројена основа Дејтонског уговора и непотребно уздрмана аутономија Српске.

Уз све мањкавости које произлазе из тумачења Дејтонског споразума и амбиција Бошњака за централизацију, реакције Срба за самосталношћу, као и антидејтонских захтева Хрвата за трећим ентитетом, суштину тог уговора и погледа на БиХ из Бањалуке описао је Милорад Додик, председник РС, који је о томе рекао: „Након свих ових година бављења политиком у послератној БиХ, када би ми неко рекао да саставим бољи уговор од оног какав је изворно креиран у Дејтону, не бих то могао урадити”.

 „Дејтон је донео мир и успоставио баланс снага на овом делу Балкана, али је тај омер деформисан, превасходно на рачун Српске. Није спласла тенденција Бошњака и Хрвата да се мења Дејтонски споразум, али се не слажу у начину, јер постоји жеља за стварање хрватског ентитета, што одудара од реалности и што би ишло на територијалну штету Српске. По том питању је РС већ претрпела штету истицањем принципа конститутивности народа, на уштрб територијалности која је једна од најбитнијих одредница споразума али је перфидно стављена у други план”, појаснио нам је професор Петар Кунић с Правног факултета у Бањалуци. Све време су, каже Кунић, спровођене промене Устава БиХ али не кроз уставне промене како је то предвиђено већ доношењем уставних закона и то најчешће наметањем и притисцима, а само мањим делом сагласношћу страна, то јест ентитета.

„Било је безуспешних покушаја уставних промена, углавном под руководством Америке, рецимо бутмирски процес или априлски пакет. И без тога БиХ је добила многе надлежности, на пример војску или правосуђе, које је посебан проблем јер Уставни суд, Суд и Тужилаштво БиХ немају легитимитет, јер немају подршку грађана и то је велики проблем ове земље”, рекао је Кунић.

Коментари1
fc0cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pogledaj dom svoj andjele
"Суд и Тужилаштво БиХ немају легитимитет, јер немају подршку грађана и то је велики проблем ове земље”, рекао је Кунић" U cemu je to BiH drugacija od Srbije? Koji legitimitet i podrsku gradjana imaju sudovi u Srbiji? Kako to da to nije problem za Srbiju ali je veliki problem za BiH? Nema nista gore od Srbina koji moralise i politici o drugima a ne vidi sebe i svoju drzavu koje nista nije bolja, ako nije jos i gora.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља