уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.01.2017. у 18:04 Радмила Накарада*
ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ (НЕ)СПОРАЗУМ

Дуготрајно примирје

Упркос свим несавршеностима и недоследностима, Дејтонски споразум је изашао у сусрет стварности у довољној мери да обустави крваво насиље и омогући дуготрајно примирје тиме што је положио темеље ентитетској концепцији државе
Трочлано председништво БиХ, Човић, Изетбеговић и Иванић, с премијером Вучићем у шетњи Кнез Михаиловом улицом у Београду (Фото Танјуг)
(Фото Медија центар)

Стањем у Босни и Херцеговини данас нико није задовољан, како унутрашњи тако ни спољни актери. Разлози за незадовољство се посебно изоштрено доводе у везу са статусом Дејтонског споразума (Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини) и аранжмане који су њиме предвиђени. Једни (Бошњаци) залажу се за његову ревизију и, у мери у којој околности допуштају, ревизију намећу уз помоћ Запада. У овом случају би се могло рећи да је на делу „удружени подухват” за претварање Дејтонског споразума у „дејтонски дух”. Други (Срби) поистовећују одбрану националних интереса с дословном применом уставних одредби дефинисаних Споразумом и пружају све јачи отпор његовој ревизији уз подршку Русије.

Разлози за ревизију Дејтонског споразума се образлажу на више начина. Природа Споразума се оспорава из моралних разлога који различитим формулацијама смерају осуди српске стране. Упозорава се да је он плод изнуђеног договора жртве и џелата, да је легализовао постигнуте учинке бруталног насиља (етничког чишћења), као и да српски ентитет представља „фашистичко-геноцидну творевину”.

Други тип аргументације признаје да Дејтон јесте зауставио рат, али није створио претпоставке за настанак функционалне и одрживе државе. Анексом 4 (Уставом) предвиђено је стварање два ентитета чиме је Споразум онемогућио настанак модерне демократске државе на принципу „један човек један глас”. Штавише, ентитети су успостављени на етничком начелу с превеликим овлашћењима која производе блокаду централне власти. Тиме је уједно отежан и процес приближавања Босне и Херцеговине Европској унији.

Морална аргументација ревизије Дејтонског споразума заправо заговара изградњу државе на „вечном непријатељству”, на колективној казни којом се поништава воља једног од три народа и одузима његово право на равноправност.

Залагање за ревизију Дејтонског споразума у прилог функционалне демократске државе претпоставља укидање ентитета, тј. централизацију. Унитарна држава грађана би требала да замени државу ентитета. Таква аргументација би могла да буде прихватљива под условом да предложена формула решава постојеће расколе, узајамне страхове, належе на заједничку визију шта би БиХ требала да буде. Међутим, то није случај. На једном полу налазе се Бошњаци за које БиХ представља недовршену домовину, на другом Срби којима је то наметнуто пребивалиште и који инсистирају на територијалној аутономији. (Између су Хрвати са својим амбивалентним односом. Они се залажу за ревизију којом би стекли већу равноправност у Федерацији или сопствени ентитет.) Једни посматрају Босну као (за сада) дисфункционалну државу, а други као међународни протекторат. Начело један човек један глас је за Бошњаке суштина демократије, за Србе начин да бројчано већи народ успостави своју доминацију. Данијел Сервер на пример објашњава да су САД првобитно подржале ентитетски принцип и конституисање Републике Српске због страха од стварања муслиманске државе на тлу Европе која би извозила тероризам Ирана. Уколико је то тачно, конституисање Републике Српске је било у функцији „унутрашњег обуздавања”.

Међутим, временом се притисак спољних актера у прилог ревизији Дејтона повећавао, посебно посредством високог представника на чија овлашћења је и Венецијанска комисија имала примедбе са становишта демократичности. Деловање спољних актера сузило је аутономију Републике Српске и – заједно с испољеним пристрасностима које обухватају неуважавање српских жртава и недоследно кажњавање њихових извршилаца, укидање појединих надлежности без сагласности стране на коју се укидање односи, како је прописано Уставом, неједнако третирање истих потеза три народа итд. – допринело је јачању отпора и њеној унутрашњој хомогенизацији. Притисци ка ревизији, тј. слабљењу аутономије РС који су интензивирани у последњој секвенци су у корелацији с кризом односа Запада, посебно САД, и Русије и тенденцијом да се српски ентитет и његово актуелно руководство види као испостава руских интереса. Тиме као да се потврђује увид и предвиђање историчара М. Екмечића који је устврдио да је „за Русију Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила или је управо ту губила тај статус. …Свака ће криза с Русијом у будућности изазвати таласање на Балкану од којих ће положај српске државе или држава бити све гори”. Имајући у виду геополитичку екстензију сукоба унутар БиХ поводом различитог односа према ревизији Дејтонског споразума, ваља приметити да је то истовремено и шанса да се једном надигра логика која је овај простор толико пута сводила на ,,монету за поткусуривање” и устремљивала жртве једне против других.

На крају, по нашем суду упркос свим несавршеностима и недоследностима, Дејтонски споразум је изашао у сусрет стварности у довољној мери да обустави крваво насиље и омогући дуготрајно примирје тиме што је положио темеље ентитетској концепцији државе. Претварање примирја у стабилан мир напредоваће у мери у којој се освојено уважавање стварности не умањи, а три раздељена народа буду проналазили властиту формулу организације државе и стрпљиво стварали подстицаје за суживот који ће бити све мање плод изнуђености а све више плод избора и заједничког интереса. До тада, одржавање освојених дејтонских претпоставки примирја остаје императив.

*Професорка на Факултету политичких наука у Београд

Коментари0
d3c9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља