понедељак, 23.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50

Непоткупљива професорка Н.

Н. је изузетак од хохштаплерског правила које влада земљом и универзитетом. Не модира се, не носи скупа одела и пенкала, није јој важан имиџ, а на њеном лицу, покретима и енергији са којом изводи вежбе види се особа ретко посвећена преданом и поштеном раду и каријери. Премного стрчи од околине. Чини ми се да често зарад науке и резултата жртвује превише од свог живота.
Аутор: Предраг Рудовићнедеља, 22.01.2017. у 15:04
Обичне студенте не дирају, па ко учи он и прође, али за остале, сваки договор је могућ (Илустрација Пиксабеј)

„Можда ће вам ипак бити жао једног дана што сте оставили студије и емигрирали. Овде ипак само перете чаше“, рекла ми је средњовечна Американка седећи за мојим шанком, испијајући трећи по реду „блади мери“ и интересујући се за мој живот и емигрантски пут.

Заустио сам да испричам причу овој госпођи која сажаљева моју садашњост. Заустио и предомислио се. Не вреди ми да препричавам, ионако не би ништа разумела, а немам живаца и времена да јој објашњавам. Одговоре на лична питања по правилу избегавам, осим ако не проценим да је саговорник мало интелигентнији од просечног америчког потрошача, ако ми по покретима, начину испијања пића, појави, манирима не пружи наду да бар уме да убоде Француску или Италију на мапи.

Нема пуно наших у Мадисону па је име Србија често непознато радозналцима. Смучи ми се кад препознају акценат, питају за порекло а онда са тешком муком покушавају да сричу име моје домовине, Сејрија, Сајбирија....

Тог јутра стварно нисам имао живаца за то.

Мало је часних и правих професора, на прсте се могу набројати. Мало је правих, а багре на претек. Комплексаша, каријериста, подмитљиваца, сплеткароша...

Неколико сати касније смена ми је била готова, па уз „Spoted Cow”, омиљено пиво из Висконсина седим и размишљам. И мисли се враћају у новембар 2003. године.

Апсолвент сам на правном. Нисам био најбољи студент, далеко од тога. Али нисам ни најгори. А ту и тамо останем понеком и у сећању, упамћен по нечему. На правном у Нишу треба положити тридесет један испит да би се постало дипломирани правник. Од тога само два није могуће положити на муфте или на продају. Мало је часних и правих професора, на прсте се могу набројати. Мало је правих, а багре на претек. Комплексаша, каријериста, подмитљиваца, сплеткароша... Никад краја тој плејади ликова озбиљног лица и моралне искарикираности.

И у суштини несрећника. Таман некога заготивим, кад оно чујеш, прошла сам на везу, узима кинту, воли виски, знам ко му носи лову...

Обичне студенте не дирају, па ко учи он и прође, али за остале, сваки договор је могућ.

Тих последњих месеци пред пут нисам ни на небу ни на земљи. Осећај сличан умирању. Цео познати живот напушташ, а оно што следи је непознато осим у грубим цртама. Добио сам зелену карту и ускоро треба да одем. И то је једино што знам, да ћу отићи и да ћу пробати нешто за шта сам мислио да сам спреман.

Прочуло се и да ускоро одлазим па наилазим на све чешћа питања радозналаца. А онда једнога дана долази мој цимер Ноки.

„Зове те Н. да дођеш код ње, шта ли си сад зезнуо?“

Н. је изузетак од хохштаплерског правила које влада земљом и универзитетом. Још на првом часу и вежбама оставља ми утисак особе која се никако не уклапа у тај професорски полусвет. Не модира се, не носи скупа одела и пенкала, није јој важан имиџ, а на њеном лицу, покретима и енергији са којом изводи вежбе види се особа ретко посвећена преданом и поштеном раду и каријери. Премного штрчи од околине. Чини ми се да често зарад науке и резултата жртвује превише од свог живота. Поштујем је, али не знам чиме сам завредио њену пажњу и зашто ме зове. Следећег јутра сам у њеној канцеларији.

Тројица мојих професора су ухапшена у афери “Индекс”. Скоро свима је то помогло да напредују. Док су одуговлачили процесе разноразним лажним боловањима бирани су за декане, несметано предавали, напредовали

„Чула сам да одлазите, колега. Помало ми је жао, имате талента. Желела сам да се поздравимо и да вам пожелим срећу тамо преко.“

„Хвала, да, одлазим, морам да пробам“, објашњавам помало збуњен.

„Не знам да ли да вам честитам или не, жао ми је кад неко оде, али не могу да вас кривим. Не знам да ли знате, ја сам имала јак просек, свега неколико деветки, све остало чисте десетке. Да не помињем радове и публикације. Свуда у нормалном свету ако имате такав успех чека вас посао или место чим завршите студије.“

Али наравно у Србији знање није довољно. За тако нешто потребне су чланске карте, рођачке везе, коверте... И то сви знамо, и то нас убија и мрви као нацију.

„За мене годинама није било посла. Нисам имала познанства, нисам била члан ничега. Годинама сам обијала конкурсе за асистенте, годинама имала најбољи успех на њима и бивала одбијана. Напросто нисам имала никога ко би рекао пар речи, нисам желела да се било где учланим.

Време је пролазило а ја постајала све очајнија. На крају више нисам имала шта да изгубим. Сакупила сам своје оцене, своје дипломе и сав свој успех и закуцала на врата декана једног од факултета. Ставила сам цео свој живот пред њега на сто и тихим гласом очајнички завапила: „Имате ли ви душу“? Да ли је у њему прорадила нека савест, да ли и такви људи имају душу, не знам, знам само да је убрзо отворен нови конкурс, намењен мени. Коначно сам била примљена.

Жао ми је што одлазите, али желим вам сву срећу.“

Дванаест година касније, док још увек „само перем часе“, не могу да се не присетим и чувене афере „Индекс“. Тројица мојих професора су тада ухапшена заједно са још двадесетак других. Скоро свима је то помогло да напредују. Док су одуговлачили процесе разноразним лажним боловањима бирани су за декане, несметано предавали, напредовали...

А ја уживам у ономе што радим и што ми рад омогућава. Понекад, кад слушам брилијантне говоре Томе Филе или читам списе Вељка Губерине зажалим што ми емигрантски живот није оставио простора за бављење струком.

Мајка Србија ми је ипак давала бесплатно школовање, ујка Сем и не помишља на то. А емиграција је стара српска бољка и несрећа. Кажу да је сума у последњих двадесетак година прешла пола милиона, али ко би веровао статистици. У сваком случају, превише често срећем „новодошле“, тек пристигле младиће и девојке.

Нерадо размишљам о томе шта би било да сам остао. Да ли бих се борио часно и поштено попут своје професорке или бих поклекао, увукао се у подмићивања и сплеткарења, носио новац разноразним судијама, одуговлачио процесе полусвету и битангама, брукао и себе и своју професију. Не знам ни да ли бих се, не дај боже, негде учланио.

Овако, перући часе и точећи пића, још увек узмем прилично добру кинту. И прилично мирно спавам.

 


Коментари95
f0367
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa
Ako neko godinama po dolasku u Ameriku ostane na poslu pranja casa zaista nije ni trebao da napusta Srbiju. Da se razumemo i sam sam radio na necem slicnom po dolasku (kuhinja restorana) ali nesto manje od 6 meseci posle presao u trgovinu pa verifikovao svoje diplome napravio CV shodno tome i poceo da radim u struci. Zaista netipicana prica - sve Srbe koje znam manje vise imaju veliku motivaciju i brzo se uklapaju u novu sredinu cime verovatno doprinosi stanje u "starom kraju".
Kristina
U vecini komentara, primecujem da se covek osudjuje zato sto radi kao perac casa, I to je posao. Ako je plata relativno na vreme I ako posle placanja stana, komunalija I hrane vam ostane za odlazak u bioskop I kupovinu jednog ili dva komada garderobe zasto je to lose? Ja to sa mojih 28 godina i jednom nasom prosecnom platom nisam dozivila. Pritom imam diplomu ali mi profesionalno ne znaci puno. Coveku svaka cast sto je bio iskren I podelio svoje iskustvo.
MarkoMarkovic
@Dragana Nauci padeze prvo, pa nauci da ucis, pa onda komentarisi nesto, na u Nisu na Pravnom bi i Kaligulin senator diplomirao, za Nis je i Kragujevac Sorbona.
Zoran Markovic
Pisac teksta misli da je u pravu, jer: 1. Bolje je prati case celog zivota, nego biti sudija ili advokat; 2. Ne treba imati ambiciju, dovoljno je pobeci iz zemlje (vrhunac uspeha); 3. Bolje je ziveti u inostranstvu, nego kod kuce; 4. Bolje je ne biti u mogucnosti da pokleknes, nego biti u mogucnosti a ne pokleknuti. U psihologiji se ovo zove "Slatki limun i kiselo grozdje". U politici "Uspeh sadasnje platforme". A u zivotu se zove "pobeda propagande nad stvarnoscu". Zao mi je tog momka. A jos zalije sto su sve nase novine ukljucene u stvaranje ovakve atmosfere.
Miloss
Ma sta ti naprica, kao da je to tako lako otici u inostranstvo i kao da to nije veliki zivotni podvig. Prvo, ovo nije vreme kao pre sto godina, da ljudi odu i da se nikad ne vracaju. Nekada se telefoniralo jednom mesecno, danas jednom pre podne i dva puta uvece preko skajpa. O kakvoj ti to kuci i domivini pricas? Upravo su takvi kao ti celu otadzbinu sveli na prase na raznju. Unistena su zanimanja, ne postoji zdravstvena zastita, vredjaju se zadnji ostaci velikih vrednosti, drzavnu politiku uredjuje britanska marketinska agencija, televizija je isprala mozak ljudima. U takvom kotekstu ljudi koji su se spakovali i otisli privremeno ili na duze u inostranstvo su dika srpstva, jer su sacuvali vrednosti, nacin ophodjena pa i kulturu izrazavanja koja je u Srbiji sistematski unistena.
Препоручујем 13
Rajko Zivotic
Ja zivim u inostranstvu i sada mi je zao sto sam otisao. Kad sam dosao u Kanadu bio sam odusevljen. I sad ne mislim da je to losa zemlja ali ipak mislim da sam pogresio. Da malo obrazlozim za ove sto bi poceli odmah da me pljuju. Svo vreme sam radio u svojo struci i zaradjivao vise nego 80% Kanadjana. Sta sam voleo u Kanadi. Uredjene travnjake. Ko nas sprecava da uredimo dvorista i da ocistimo ulaze u zgradama. Mi mislimo da ce Nemac kad se uclanimo u EU doci da nam to uradi. Vozim kola koja mrzim. Ovde kola nisu status nego potreba koja puno kosta. Ako kupis stvarno skupa kola to znaci da si izuzetno sposoban a kao takav bolje bi prosao u Srbiji. Manite se kukanja na lopove oni svuda postoje. Ostavio sam mnogobrojnu rodbinu da bi sa zenom i decom prosao kroz haos trazenja posla selidbe i svakakvih drugih strahova u kontaktu sa novim svetom. Jesam sluzbeno proputovao ceo Americki kontinent a nisam video gomilu stvari koje su mi bile pod nosom u Srbiji. Nije sve to bilo vredno svega tog
Zablude
Mozda ste malo zaboravili razloge svog odlaska.Mi sve te razloge jos uvek imamo.Apsolutno se slazem da svako za sebe radi i uredjuje mesto gde zivi, ali dacu Vam par banalnih primera: 1.Majka seta sa decom, dete ispusta papir i trudi se da se otrgne iz stiska ruke kako bi ga podiglo, majka se okrece, ugleda papir i nastavi dalje vukuci dete za ruku.Zaustavim ih i uljudno kazem: "Ispalo Vam je nesto". Na sta bi ona samo rekla "ZNAM, papir je". Na moje, podignite ga iz sveg glasa je pred decom rekla NECU! 2.Zena pusta psa da obavi nuzdu u jedinom gradskom parku. Na moje "Mislim da sam videla da Vam je pas obavio nuzdu" rekla je "Pa sta, necu ja valjda to da kupim. Nije to tvoja stvar. Da neces mozda da me prijavis nekome?" I sto je najgore, u pravu je. Ja nemam kome da je prijavim, nadleznih vise nema za potrebe gradjana. A ja idem, i skupljam i cistim, dok drugi baca i ruzi MOJE ulice, moje parkove, moje travnjake. Ja to ne zelim. I pri vrhu moje liste razloga za odlazak je upravo to.
Препоручујем 7

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља