За суседне национализме и Хашки трибунал нема сумње: Гарашаниново Начертаније је документ освајања, прогона и српског великодржавља. Често као да није важно шта у том документу пише и који су његови извори. Зато је и од велике моралне важности кад год се неко од наших или страних научника прихвати истраживања овог великог и сложеног питања. Подједнако су важни и представљање и популаризација резултата ових научних радова. Једна научна студија којој је професор Радош Љушић дуго времена посвећен, посредно али сасвим јасно, показује природу Начертанија.
Током протеклих тринаест година др Радош Љушић, редовни професор Филозофског факултета и управник Катедре за историју српског народа у новом веку, објавио је три тома књиге текстова под насловом Ангажована историографија. Реч је већином о текстовима које је аутор писао за наше познате дневне новине, али и о појединим научним радовима за које цени да су од значаја и интереса за ширу јавност.
Љушићева књига је донекле особена. Вероватно нема нашег историчара међу савременицима који је у већој мери у новинским текстовима повезао своја богата научна и политичка искуства. Овај вредни истраживач историје 19. века – аутор најуваженије биографије вожда Карађорђа, историчар Кнежевине Србије за прве владавине кнеза Милоша, писац историје српске државности, биограф књегиње Љубице, Димитрија Давидовића, војводе Милана Обреновића, писац родослова Обреновића и Карађорђевића, Књиге о Начертанију, те аутор десетина других монографија и стотина научних радова – представио је у књизи Ангажована историографија 3 спољну страну свог рада током недавних година. Љушићева својеврсна „аутобиографска библиографија“ показује и сложен и вредан рад на истраживању историје.
Налазим да је, међу неколико зановљених и проширених студија, од посебне важности она посвећена плановима државне обнове насталим из пера познатог српског политичара и дипломате, Гарашаниновог сарадника и истомишљеника, Јована Мариновића. Питање Начертанија, по много чему контроверзног документа, који је већи значај стекао у интерпретацијама из 20. века него што га је имао у време живота његовог аутора, Љушић је истраживао дуго и темељно. Резултате свог рада изложио је у неколико издања монографије под насловом Књига о Начертанију. Пре више година аутор је јавности представио ове Мариновићеве документе настале 1848. и 1854. године. Сада у Ангажованој историографији 3 објављује нову верзију студије и Мариновићеве карте. Уносећи у овај рад најновије налазе, Љушић пружа интерпретацију читавог питања Начертанија као једног од првих државних програма нововековне Србије. На овим државотворним политичким замислима (која су оличавала одређене принципе), пре него ли на систематском програму, радила је група српских конзервативаца који су настојали да их спроведу докле год су имали некакав утицај на српску политику – дакле до осамдесетих година 19. века. Такође, јасно је и опредељење како Гарашанина, тако и Мариновића и Константина Николајевића, да српско државно питање буде решавано еволутивним путем, коришћењем прилика насталих спољнополитичким заплетима и унутрашњом кризом Османског царства, све у споразуму са Великим силама – у оно време пре свега Француском и Великом Британијом.
У недостатку прецизнијих савремених података о самом Начертанију, одсуства његовог аутографа, од велике је важности истраживање спољнополитичких и унутрашњих утицаја на његов настанак, садржај и каснију судбину. Љушићев прилог овом питању, сабран у новом издању научне студије Предлози Јована Мариновића за решење српског питања 1848. и 1854. године представља јавности не само нова сазнања, већ и приступ, начин рада и вишедеценијску посвећеност једном од политички најживљих и у највећој мери злоупотребљених питања из српске историје.
Напредни клуб
