среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:13

Време гнева

Тај мали човек се осећа изданим од своје земље и попут Шекспировог Кориолана жели да сада он њу казни. Он ју је казнио својим гласом на изборима
Аутор: Владимир Тодорићчетвртак, 26.01.2017. у 08:15
Никола Костандиновић

Пуно је људи данас забринуто поводом тога каква је година испред нас. Многи у свету и овде кажу да је 2016. била нарочито лоша имајући пре свега у виду ,,брегзит“ и избор Трампа за председника САД; томе се још додаје пад Ренција, успон многих десничара и смрт многобројних музичара и глумаца. Такве оцене третирају догађаје иза нас (нарочито прва два) као некакав инцидент, као пуку лошу срећу попут слабе руке у картама. Мало промишљенији приступ (мада не и много промишљенији) нам говори да је до крупних промена дошло због пораста популизма (Еурека!) и да се томе морамо ,,храбро супротставити”. Као објашњења за раст популизма нуде се: раст утицаја интернет медија (fake news), пропаганда Русије према Западу, расне тензије или некакав други неекономски разлог.

Међутим, 2016. се није десила случајно. Година иза нас је резултат веома дугог процеса глобализације која је, иако има својих добрих страна, очигледно довела до таласа изолационизма широм света. Рушење тржишних баријера међу државама је довело до нове поделе глобалног рада уз очекивану оптимизацију трошкова. Производња се преселила тамо где је рад најјефтинији а све већи профит одлази у неколико земаља. Велики јаз између богатих и сиромашних држава довео је до опасних и огромних миграција (не само са Блиског истока) у неколико западних земаља. Резултат је деструкција социјалног модела међугенерацијске солидарности и све већа концентрација капитала у рукама све мањег броја појединаца. Недавни извештај лондонског Oxfam-а са јасним доказима да 62 најбогатија појединца поседују имовину у вредности имовине половине човечанства (3,5 милијарде људи) показују сав бесмисао и злочиначки карактер данашње светске економије. Политика већег броја држава према сопственим грађанима данас зависи од процене међународних банака колико би таква политика допринела њиховој пословној политици.

Доналд Трамп није случајност, нити је то био ,,брегзит“. Такође, успон Фараџа, Лепенове, Бепа Грила, Герта Вилдерса или Петри Фрауке није се десио у друштвеном вакууму. Сви они су последица промашаја неолиберализма Запада и међународних финансијских институција у последњих 25 година. Трамп би требало да подигне споменик Бараку Обами зато што од 2008. године наовамо није ухапсио ниједног банкара са Волстрита већ је на спасавање истог потрошио 500 милијарди долара. Европски десничари су ,,политичка деца” Волфганга Шојблеа и његове фикс идеје о моралним јавним финансијама. Наведене политике су од средње класе направиле млевено месо и лак залогај за политичке лешинаре. Уместо разумевања за положај обичних људи у свету који се мења, владајуће елите су понудиле само ароганцију према необразованима, презир према устаљеном начину живота и обећање да ће једног дана, после много година одрицања, бити боље.

Оно што је породило политичке земљотресе 2016. године и што ће по свој прилици потресати свет ове године је гнев заборављеног, обичног човека. Срџба на елите које су од њега захтевале дуже радно време за мању плату, већи порез и подршку ратовима за нафту у земљама за које пре никада није ни чуо. Тај мали човек се осећа изданим од своје земље и попут Шекспировог Кориолана жели да сада он њу изда, да јој науди, да је казни. Он ју је казнио својим гласом на изборима јер му данас ништа друго није преостало, бирајући ,,људске Молотовљеве коктеле” за националне лидере. Гнев је сада испуштен у светску политику с великом вероватноћом да ће изазвати даљу ланчану реакцију, пре свега у Европи. Притом, није проблем у томе што у историју одлази једна неправедна и лицемерна идеологија већ у томе што ће лицемерје само скинути маску уљудности и приказати се у свом правом нечовечном лику.

Гнев у политици је историјски неизбежан, питање је само колико је оправдан и пожељан. Иако он често, као и данас, блокира рационално размишљање и пуно сагледавање проблема, он ипак мобилише људе у промени неприхватљивог статус квоа. У том смислу, јако је тешко прихватити демократију а не прихватити њене тамне стране, тј. ресентиман који доводи на власт агресивне популисте. Ипак, одговорност није на онима који гласају за промене већ на онима који су довели до тога да избор падне на популизам или да ствари остану какве јесу. Тако 1933. године нису били кривци само немачки грађани који су довели Хитлера на власт већ они који су створили предуслове за распад Вајмарске републике наметањем немогућих услова репарација Немачкој Версајским уговором, али и они који су у страху од раста левице изабрали нацисте као ,,мање зло” које се да контролисати. Уосталом, није бес најгора могућа емоција као политички лајтмотив. Најфаталнија је равнодушност; апатија која долази после убеђења да нада у промену не постоји, да нема алтернативе.

Алтернативе увек има, чак и у Србији. Гнева, и то оправданог, знамо да има напретек.

Центар за нову политику, адвокат


Коментари14
5df6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan
A ko je ta alternativa u Srbiji? Ono sto se nudi je gomila birokrata koja je ceo sistem prilagodila sopstvenom samozadovoljenju i po svaku cenu takav sistem brani kad god dodje u priliku da ga promeni, a svi su bili u prilici do sada. Narod nije ravnodusan niti apatican, samo trpi dok se birokrate potpuno ne odnarode a onda ce proci ko i dahije pre vise od dva veka, a sta ce posle biti videcemo. Jedino razlika sto je pre dva veka bilo vise centara od kojih se mogla ocekivati pomoco, a sad vise nema jer svuda konce vuku slicni ovi nasima i cuvaju jedni druge i zato se neki raduju kad god se pojavi pukotina u tom sistemu, makar i fiktivna, jer zaista ne znamo da li ce te pukotine stvarno unistiti sistem ili ce ih sistem utopiti u sebe jer jos uvek je ostalo jos dosta tog mesa za mlevenje koje pominjete u tekstu.
Деда Звонце
По логици овог текста нису само Усташе криве за геноцид него и Срби, да нису постојали не би их ни убијали!?! Ајд' збогом памети.
Мiloš J. Kosovac
III…filmove u kojima prikazuju sasvim drugu sliku života Isusa Hrista, nemaju nameru da dosegnu istinu, već da dobro unovče svoj proizvod – konstruisanom laži da se obogate, oduzimajući od naivne većine. A upravo suština Isusove ideje je bila doći do istine, dok su njegovi naslednici sve to pretvorili u najveću laž. Istina je u nama samo nam nije dozvoljeno da je živimo. ABOSUS OPTIMI PESSIMUS (Najgora je zloupotreba najboljega).
Мiloš J. Kosovac
II…“Kosmos nije stvoren ni od bogova ni od čoveka, nego je uvek bio, jeste i biće večita vatra”, što je kasnije potvrdila savremena nauka. Svi bogovi su izmaštani iz potrebe čoveka da veruje u nešto što je bolje i moćnije od svega što ga ugrožava, pa i od čoveka, a što će mu pomoći da preživi i savlada sve izazove surovog okruženja i da živi bolje. Bogovi jedinci to obećavaju samo ako ih se bespogovorno sluša, ako ne na ovom onda bar na onom svetu.”Istorija religije je amalgam realnosti i laži, istoriska relanost postaje laž, nestvarna bajka postaje istina.” (Žan Kokto, Journal d’un inconnu) Hvala Bogu ne verujem u Boga, već samo u Isusove poruke. Mnogobrojni mudri ljudi pisali su filosofske knjige, mnogi su napisali izuzetno dobre romane, no retki su oni koji nisu ostajali u uverenju da ono što je napisano u Svetom pismu, ili ono što propovedaju crkve je to što treba posebno poštovati. Za poštovanje su pojednici koji razmišljaju i objavljuju ateističke knjige, dok oni koji snimaju...
Мiloš J. Kosovac
Žudnja i pohlepa nastaju samo onda kad vas je Ego obuzeo i kada ste odsečeni od Višeg Ja. Uredu što tražite, ali nikada nećete naći rešenje osim u sebi. Okrenite se ka unutra, vaš put je blokiran Egom. On onemogućava jasnu viziju i treba ga odstraniti ako želite da budete kompletni. Kompletni ste samo kada ste povezani sa Višim Ja. Ova veza je korak na putu ka Bogu. Jedina ljubav i potvrda za kojima tragate dolaze iznutra. Kada ih pronađete u sebi imaćete ih i spolja. Isus je mogao svojom nadarenošću i znanjem da postane vodeća duhovna ličnost u Jerusaliskom svetilištu, da vremenom zameni na dužnosti Kajafu, naručioca njegovog raspeća na krstači. No, Jovan i Isus su se žrtvovali da i drugimа bude život ugodan. Tradicionalno zapadni proučavaoci su držali navode jevanđelja bogomnadahnutim. Kao da su hteli da preporuče ljudima sa sotonskom dušom da mogu mirno da prave zlo, da podržavaju zlo manjine nad većinom čovečanstva. Još u šestom veku pre n.e. Heraklit Efeski je otkrio da “Kosmos...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља