недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Јегда, пчела и отаџбина

Аутор: Миро Вуксановић*субота, 28.01.2017. у 15:00

До два сата после поноћи, подстакнут разговором с пријатељем, на прескок, ужурбано, прочитавао је Аврам своју тек објављену књигу. Није му се допало када је видео да се неке речи често понављају, а нема неких које би за укупно штиво биле права светлост. Потом је о свом брзоплетом поступку пажљивије размислио и стигао у закључак: није лоше, кадикад, писати у круговима ако су спојени; и могло би се, у исти мах, из само једне речи, с једног местa, развити друго казивање, на другом месту. Било би то успешно ако би се свуда препознавала рука која ствари доводи у природан поредак, за доказ да се писац који уме с речима не може од себе одаљити.

Међутим, скрајнуо је објашњења која су проврела. Као да су без сврхе. Оно мало читајућег света нерадо прима поетичка тумачења. Запазивши да тако, у мудровању, врти реч око речи, дошао је пред дванаест Вукових одабраних књига, усправљених на четвртом реду полица и узео је средишну, највећу, недочитану. Та књига се увек за циљану помоћ отвара. Из ње се за обнављање узимају осамљене и истумачене речи. То је најлепши расадник што га имамо. Такав, јер носи дражи почетка.

Кренуо је Аврам да тражи женска имена у Вуковом Српском рјечнику. Аврамова сестра звала се Даница. Име су јој дали по звезди. Зато је отворио сто десету и наредну страницу фототипског издања основне књиге у послевуковској српској књижевности, објављене у Бечу 1852. Тамо је Аврам, с немачким и латинским тумачењима, испред готичких за њега и достину нечитљивих слова, нашао цело данично јато, по оваквом реду: даник, данити, Даница, даницка, даницкиња (даничкиња), Да„ничину богом посестриму”, На? даништу беше крај Салаша”, И? ту ћемо данас дановати”. Могао је још ноћгубити и прикупљати речнички данак, али му је жеља била испуњена. Погледао је и дан, изреке под њим и примере како се та реч у којем говорном крају умножава. Он понавља, у разним приликама, да су речници најпотребније и темељне књиге у свакој култури, да се по њиховој целовитости мери цивилизацијски домет. Зато је одвишно приказивати Аврамово задовољство у проматрању како се око једног облика, из средишта, на све стране, зракасто, отварају друга и друкчија значења, како се језик, по природним правилима, расцветава. И? речи имају своју матицу која их роји”, говорио је гласно, сам у соби, испред укљученог телевизора, одакле су долазили изувијани глас, врела музика и позната песма.

Ту, у слушању познате песме, сетио се Аврам да у књигама и сродним списима стоји да је мати Вука Караџића од Зрнића, искрај Никшића, а он је још као свршени ђак мале гимназије (како су звали разреде после четворогодишње основне школе), као радознали подстанар, на неколико места чуо да је Вук од одиве озринићких Николића. После студија књижевности, окуражен дипломом, обнародовао је своју претпоставку која отприлике каже: Вук је негде нечитко, на брзу руку, тако некако, написао да му је мајка од Озринића (за које се често говори и пише да су: Озрнићи), то је прочитано као што је и писано, немарно, и тако је Вукова ујчевина добила презиме каквог уз Никшић Аврам није чуо. Написао је о томе и сићушну расправу, објављену, али још прибира доказе и фусноте. Прича се из научног посла преселила, овде и оваква, јер се верује да писци могу како хоће.

На новобеоградском четвртом спрату, у књигу с четврте полице, на њену 249. страну, у доњи део десног ступца, стигао је Аврам преко никшићких (млађих) Озринића до стихова Ти? нијеси друма погодио, то не иде Јегру бијеломе”, па из Јегра, не„каквог мјеста”, до речи: јеге, јеглен, јегленисање, јегленисати, јегленџе, јегленџија, до стиха Чи„сто злато, Јегрелија Мујо!”, до вежбе за ломљење језика Је„губа уз букву, јегуба низ букву, јегуба к земљи паде, јегубићи прионуше”, испред напомене у загради ко? може више пута застопце изговорити да се не помете”, до јегубића и јегуље на самом дну странице. Аврам је притом  узалудно тражио: нема у Српском рјечнику из 1852. имена Јегда. Тако се звала николићка одива за коју пишу да је Зрнић. Дакле, Вук у речник није унео име своје мајке. А јесте доста женских имена.

Стрпљиви Аврам, у свом малом истраживању, још више збуњен када је видео да осим имена мајке Јегде Вук у Српском рјечнику нема ни имена свог оца, није ништа учинио осим увијања раменима. И? мајстору понекад испадне алатка из руке”, написао је на маргини Рјечника, однео га на полично место, окренуо се према високом орману у којем, иза стакла, држи лексиконе, енциклопедије, библиографије и два речника Матице српске, шестотомни и најмлађи, из 2007, једнотомни, у обилатој књизи за коју је потребна снага. Ноћном ловцу на заборављене речи  појавило се и сећање како су Матица српска и Матица хрватска, у доба братства и осталих усклицаја, после Новосадског договора о јединственом језику који се касније, неко је злобно написао, у? јужнословенском растакању амебисао”, по ондашњем задатку, не само лингвистичком, почеле да припремају и објављују речник српскохрватског књижевног језика, у шест књига, али је српска рука, сама, негде од половине и даље, посао довршила, под недирнутим именом језика.

Одатле му је упа„ла међу трепавице” реч матица. У шестотомнику је лако пронашао њена значења, с првом летилицом: пче„ла што леже јаја из којих се излегу младе пчеле и стварају нови ројеви”. Иста реч има још осам значења. Кренуо је Аврам да их покупи, нарочито треће: ?(Матица) назив низа наших књижевних друштава основаних у XIX в. у циљу неговања националне културе”. Авраму је било јасно зашто се помиње низ (иако није отегнут као што се наговештава) и било му је јасније зашто се каже наша друштва, књижевна и културна, а притом се не истиче да је такво српско друштво прво, најстарије у словенству. Прибојавао се да ће га то одвести у политички плићак, па је самом себи казао да погледа под реч од које прича о матицама почиње, да скочи, с речи на реч, до ? пчеле.

Помислио је да су српски лексикографи (после измицања хрватских) реч пчела разнолико, дословно и метафорично, обрадили. Сама рука је на правом месту отворила пети том, из 1973, на крају слова П, где су речи од пушче до пшено, али је између њих некуд одлетео читав рој. Нема у Матичином речнику, шестотомном, ни пчеле, ни пчеланика, пчелара, пчеларења, пчеларине, пчеларице, ни пчелињака, нити било које речи која се, до пчеломорца, излегла од пчеле. Пустила се пчела из Матичиног речника и нашла зимовник у Матичиној кошници на грбу.

У поновљеном издању, Матичином, фототипском, вратила се чудном случајношћу изостављена пчела, са својом фамилијом, у допунама, где се лепо и курзивом тумачи да је пчела ин„секат, кукац из реда опнокрилаца, са отровном жаоком, који живи у заједници, скупља сладак сок и цветни прах неких биљака и ствара од њих мед и восак”. Унето је, дабоме, да се пчелом зове вред„на, марљива особа”, да су беле пчеле, у покрајинским говорима, пче„ле које се исте године по трећи пут изроде из истог роја” и да су тако названа чукунунучад.

Упорни Аврам, у четири сата после поноћи, у двосатном трагању за Јегдом и пчелом, из„уједан”, хтео је да одмотава чија је отровна жаока, ко је однео цветни прах, кога ће помињати потомци, бе„ле пчеле”, али је себе затекао, опет, пред вратима истине о раздвајању и осипању. И ту је стао. Потрчале су му биле низ перо две речи истовремено: домовина и отаџбина. Није хтео да их обе одједном пусти. Он их је увек, по искуству и начитаности, одмицао од именице: држава. Истовремено је, као и сваки просвећени родољуб, своју матичну земљу звао отаџбином или домовином, а југословенску заједницу државом, па је с радошћу отворио Речник српскога језика, Матичин и једнотомни, први после Вуковог под српским именом (ако се не рачуна Московљевићев који је у време комуниста ликвидиран). Хтео је Аврам да своје ноћно тражење зачини финим објашњењем речи отаџбина, романтичарски понет стихованом паролом Ђуре Јакшића:

Отаџбина је ово Србина!

Копкало га је да ли су састављачи узели тај пример, јер су уклоњене стеге и на свакој страни постављене рампе за пренос речи. Чуо је препоруку да? уносимо само домаће”. Међутим, у мноштвеном речнику с осамдесетак хиљада објашњених речи, у стручно и по научним (институтским) мерилима урађеном речнику има: домовина, има: домовница, али нема: отаџбина, нити било које речи која долази из именице отаџбина.

Аврам је, затечен, у срџби прибележио да то? није једнотомник но једнотамник”, а потом је написао и мали извештај о свом ноћном раду, о претраживању речника српског језика, помислио шта би о томе ко рекао, извештај у целини пренео на интернетску мрежу, отворио поље за дописивање коментара, заспао, а сутрадан прочитао десет првих мишљења о ненамерним празнинама у речницима, о превидима каквих мора бити у сваком покушају да се преброји сваки мрав у мравињаку (а још више ако то хоће неко за кога се не каже вредан као мрав). Нашао је, дакле, Аврам овакве интернетске коментаре:

(1) Вук је прелетео своју мати, Матица пчелу, а пчела отаџбину. (2) У три досад завршена и доступна речника Србима су се измакле кева, трутица и отаџбинче. (3) Три речника у три века, а све већи губици. (4) Ништа није тако озбиљно као посао с речима. (5) Да ли су такве лексикографске омашке последица подсвесне муке с идентитетом? (6) Јесмо ли толики трутови да ни своје речи не умемо да попишемо? (7) Сваки народ брине о себи онако као што брине о властитом језику. (8) Најскупља је штета коју сами себи наносимо. (9) Не треба се поливати врелом водом; буде и радилица понекад као трут. (10) Наставите да шаљете коментаре на адресу: nisutujegdapcelaiotadzbinaaliceihbiti@recnik.rs.    ¶

*Писац, академик САНУ


Коментари10
224bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vukašin
Baš bih voleo da znam šta znači ime Jegda. Verujem da potiče iz staroslovenskog jezika. Šteta što je to ime iščezlo.
alisa mihajlović
Ne znam da li je ovo naučni ili "književni" tekst pisca čije knjige mogu da razumeju samo preostale starice iz "Somolj zemlje" i eventualno, Matija Bećković. A ako je dotični akademik, "Avram", tj. Milo, godinama bio na čelu "Matice Srpske", a matica je i pčela, zašto se onda oko tog rečnika nije više potrudio, a sada, koliko možemo pročitati u "Politici", najavjuje kritičko izdanje Andrićevih sabranih dela, na čemu već decenijama rade mnogi stručnjaci, jer je u svoju biografiju upisao i zvanje Upravnika Andrićeeve zadužbine. A ako je suština ove lingvističke noćne more, koja je zadesila nesmajnog Avrama, poruka da su svi velikani srpske kulture, po ovoj ili onoj liniji, poreklom iz Nikšića, onda mi nije jasno zašto je Vuk Karadžič svojoj prvoj kćeri nadenuo staro srpsko, tj crnogorsko ime, Vilhelmina. To može samo da objasni neko ko tako "nezajazno" misli da sve zna.
штетник
Ово дивно писмо (текст значи ткање, а написано се зове писмо, погледати у речнику) могу разумети сви који разумеју српски језик. Овај чланак је изузетан, пре свега јер је писац писао о српском језику и на српском језику. Није ткао, већ је писао. Досадашњи чланци академика у овом одељку и на ову тему, о очувању српског језика су углавном писани неким језиком који има правила српског језика, али само за уткивање што више туђица на њега, што је супротно са обећаним циљем - очувањем језика.
Препоручујем 19
Milić Barjaktar
Требало би да Политика чешће објављује прилоге академика на разне теме, не само из књижевности. Свака част М. Вуксановићу, Д. Ковачевићу и другима, но има још ко нешто умно да каже. И не морају ништа о политици. О томе знамо и превише.
Zorica Avramovic
Antologijski tekst akademika Mira Vuksanovica! Pun kao kosnica, umaticen, bogomdan, bolan, blistav, iskricav, istinit.. Duboko uzdahnuti, pa iznova procitati, iznova,iznova... Jer, toliko mudrosti, toliko vrcavosti, toliko duse je u njemu... Obavezno stivo za uecnike i studente, i mnoge pisce, prave, i one umisljene, koji jedini razumeju ono sto su napisali...
катана
Изглед а да се и реч "сопствено" изгубила...(али захваљујући западним комишијама, у међувремену се увукао кроатизам "властито", један од нбројених). Срби полако заброављјау сопствени језик. И Вук јед реч "предговор" узео из кајкваског па га посрбио. А његов први Рјечник (1818) је "заборавио" реч ваздух...отд. Стара прича, иста трагикомедија.
Заборав
@катана Израз "сопствено" се није изгубиo, штавише. "Властито" није кроатизам. Ништа Срби не заборављају, Богу хвала. Остало не бих ни коментарисао.
Препоручујем 7

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља